Navigacija
1. Većinsko i manjinsko radničko akcionarstvo
U početnom periodu tranzicije u istočnoj Evropi bilo je znatno veći broj preduzeća u većinskom vlasništvu zaposlenih. Kontrolni paket akcija u privatizovanim preduzećima istočne Evrope 1995. godine posedovali su u 56,44% slučajeva interni vlasnici, dakle zaposleni. U 26,46% slučajeva kontrolni paket je pripao eksternim vlasnicima, putem masovne vaučerske privatizacije, a samo u 0,75% slučajeva inostrano učešće je bilo dominantno.
I ako su početni modeli privatizacije ukazivali na to da se tranzicija kreće ka tržišnoj privredi, to nije bio slučaj. Procedura za efikasno upravljanje akcionarskim društvima od strane usitnjenih internih većinskih vlasnika nije bila uređena propisima. To je doprinelo raznim zloupotrebama menadžmenta koji je, lošim poslovnim potezima i izvlačenjem kapitala iz privatizovanih preduzeća, pogoršavao poslovne performanse privrednih društava tako da su, preplašeni lošom upravom i zloupotrebama menadžmenta, interni akcionari počeli masovno da prodaju svoje akcije ispod tržišne vrednosti. Koncentracije kapitala u rukama malog broja eksternih vlasnika postaje sve veća. Većinsko vlasništvo radnika na početku tranzicije prelazi u manjinsko vlasništvo zaposlenih, u kasnijim fazama. Naredni modeli privatizacije u Srbiji su predviđali rasprodaju društvene i državne imovine, pod povoljnim uslovima, eksternim vlasnicima, tako da se tranzicija ka tržišnoj privredi pretvorila u tanziciju prema kapitalističkom uređenju monopolskog tipa. Rasprodaja velikog društvenog bogatstva za malu cenu, uz značajne državne subvencije i podsticaje privatnim vlasnicima, je to omogućila za kratak period.
Kada se govori o većinskom i manjinskom radničkom akcionarstvu prvo treba razjasniti šta se podrazumeva pod radničkim akcionarstvom. U razvijenim kapitalističkim privredama postoje standardi o tome ko ulazi u kategoriju radnika akcionara. Radnicima akcionarima (insajderima) se smatraju zaposleni u Društvu koji u njemu imaju suvlasništvo, odnosno akcije, do nivoa direktora sektora, generalnog direktora i članova upravnog odbora. Ove kategorije, koje se bave isključivo upravljanjem društvom, se ne smatraju radnicima, već menadžmentom društva. Drugo je pitanje disperzije akcija među radnicima, odnosno procenta radnika koji bi trebao imati akcije društva kako bi se smatralo da postoji radničko akcionarstvo. U tom pogledu neki limiti nisu utvrđeni, ali ako se radi o izuzetno malom broju radnika sa velikom koncentracijom kapitala isti bi se pre mogli smatrati menadžmentom društva, obzirom da sami, bez udruživanja sa drugim radnicima-akcionarima, učestvuju u donošenju ključnih odluka za društvo. Između menadžmenta i akcionara, zbog različitih interesa, često dolazi do kolizije. Ovaj konflikt se naziva vlasničko-zastupnički problem (engl. principal-agent problem) . On se pojavljuje i u društvima sa radničkim akcionarstvom, u kojima je zadržana inokosna uprava, sa tom razlikom što, zbog neposrednog uvida u proizvodni, tj. preduzetnički proces, radnici akcionari mogu bolje i brže uvideti propuste menadžmenta i preduzeti mere.
Pored vlasničko-zastupničkog problema mogu se takođe izdvojiti radničko-zastupnički problemi, kao i radničko-vlasnički problemi. Radi se, u stvari, o raznim konfliktima koji postoje u okviru trojstva vlasnik-menadžment-radnik, kada ove tri strukture nisu spojene u jednu, odnosno kada radnik nije sam i vlasnik, te ne vrši sam upravljanje akcionarskim društvom, putem nekog oblika kolektivne, timske uprave. Naime, u poslovanju jednog privrednog društva, podvajanjem svojine od rada i upravljanja od svojine, stvoren je antagonizam između vlasnika, upravljača i zaposlenih. Konflikt se smanjuje kod spajanja dva učesnika, odnosno dve funkcije, a prestaje da postoji kada se sve tri funkcije spoje u jednom učesniku.
2. Inokosna i kolektivna uprava
Zavisno od toga da li su radnici većinski ili manjinski vlasnici mogući su i prisutni različiti modeli upravljanja u akcionarskim društvima. Generalno se mogu izdvojiti dve vrste uprava, inokosna (naziva se još i menadžerska ili hjerarhijska) uprava sa jedne strane, i kolektivna, timska uprava, u njenim različitim pojavnim oblicima, sa druge strane.
Inokosna (menadžerska) uprava, se najviše zastupa i zagovara u slučaju inokosnog, eksternog vlasništva. Smatra se da je kontrola ovakve uprave i njena smenjivost jednostavnija. Ono što ovakvoj upravi međutim nedostaje jeste motivisanost za zaštitu interesa društva i vlasnika. Ciljevi menadžmenta i vlasnika se ne podudaraju. Dok je cilj menadžmenta rast firme, kako bi na taj način poboljšao svoj položaj, cilj vlasnika je profit, tj. zarada. Takođe, težnja za što većom ličnom zaradom dovodi menadžment u koliziju kako sa interesima Društva, tako i sa interesima vlasnika, ali i zaposlenih. Kako bi se konflikt smanjio zarada se proglašava poslovnom tajnom. Međutim, proglašavanjem zarade poslovnom tajnom omogućava se menadžmentu da dodatno nagrađuje njemu lojalne radnike, bez obzira na njihov stvarni radni učinak i doprinos unapređenju poslovanja Društva.
Sa druge strane, uz kolektivno vlasništvo, inokosna uprava može dovesti do raznih zloupotreba od strane menadžmenta. Nezavisno od toga inokosna, tj. menadžerska uprava je prisutna i u nekim slučajevima većinskog vlasništva zaposlenih nad društvom. Na primer kod ESOP plana radničkog akcionarstva. Kod ESOP plana se formira tzv. ESOP trust putem koga se plan sprovodi. Trust ostvaruje i pravo upravljanja po akcijama iz plana, putem svog predstavnika, a polazeći od uputstva upravnog odbora trusta, odnosno radnika akcionara učesnika u planu. Ovakav model može biti prihvatljiv u slučaju manjinskog akcionarstva, ali ne i u slučajevima kada su radnici većinski vlasnici Društva.
Model inokosnog upravljanja može kompromitovati koncept kolektivnog vlasništva nad društvom, smanjiti njegove performanse i dovesti do problema u poslovanju, zbog mogućih zloupotreba od strane inokosnog organa sa velikim ovlašćenjima.
Ostvarivanje akcionarskih prava zaposlenih kao manjinskih akcionara je takođe izuzetno otežano u sistemu inokosne uprave. Manjinski akcionari mogu da se uključe u vršenje vlasničkih prava dodelom mesta u upravnom odboru ili izborom predstavnika manjinskih akcionara u upravnom odboru putem kumulativnog glasanja. Koriste se i razni oblici uduživanja zaposlenih kao internih manjinskih akcionara, poput sporazuma o glasanju i glasačkog trusta. Putem udruživanja se prava upravljanja mogu preneti na specijalizovano društvo za to (na primer ESOP trust), kao i na udruženja akcionara. Međutim da bi se ovi oblici uključivanja u upravljanje koristili, manjinski akcionari moraju biti udruženi i dobro organizovani, što je u Srbiji retka pojava.
Kolektivno vlasništvo traži kolektivnu, timsku upravu, po samoj svojoj prirodi. U procesu privatizacije u Srbiji je dokazano da su novi inokosni vlasnici stvarali značajne probleme u poslovanju preduzećima koja su kupili, dok su ih organizovani radnici, u jednom neformalnom kolektivnom vidu otpora, spašavali. Time se potvrđuje opravdanost kolektivnog upravljanja. Inokosni vlasnik može imati takođe druge interese, u odnosu na interes Društva, pa stoga može težiti izvlačenju kapitala iz Društva i njegovom prebacivanju u njegove druge firme ili u druge projekte.
Postoji više pojavnih oblika neposredne, kolektivne, timske uprave, koji su se razvijali u raznim istorijskim i društveno-ekonomskim okolnostima. Početni oblici uključivanja zaposlenih u upravljanje i kontrolu poslovanja, nezavisno od vlasništva nad akcijama, u kapitalističkom društvenom uređenju, predstavljaju knjige utisaka i predloga zaposlenih, interni nadzor radnika, krugovi kvaliteta (grupe za unapređenje kvaliteta). U narednoj fazi hjerarhijska organizacija upravljanja je kombinovana sa timskim projektnim menadžmentom, da bi se potom napustila vertikalna, hjerarhijska organizaija i prešlo na timsku upravu. Drugi oblici uključivanja zaposlenih, odnosno radnika akcionara u upravu, tj. uvođenja kolektivne uprave, su menadžment otvorenih knjiga i menadžment totalnog kvaliteta.
U socijalističkom društvenom uređenju Istočne Evrope demokratsko kolektivno upravljanje u privredi, kao poseban oblik timske uprave, je bilo uvedeno jedino u SFR Jugoslaviji, u vidu samoupravljanja.
Međutim danas kolektivna, ili timska uprava je jedini oblik uprave koji u Srbiji nije uređen pozitivnim propisima. Ovakva uprava je poslednji put bila uređena propisima u socijalističkom samoupravnom periodu. Iz ovog razloga svojinski oblici sa većinskim kolektivnim vlasništvom nemaju uređenu i obezbeđenu svojinsku zaštitu, pa postaju plen raznih zloupotreba.
Zakonom o radu Srbije (član 205) je propisano da radnici mogu obrazovati savet zaposlenih, kod poslodavca koji ima više od 50 zaposlenih. Karakteristično za ovu odredbu je da nije imperativnog karaktera. Radnici mogu ali ne moraju obrazovati savet zaposlenih. Kada je obrazovan, u nadležnosti saveta zaposlenih je samo davanje mišljenja o ekonomskim i socijalnim pravima radnika, i učestvovanje u odlučivanju o tim pitanjima, što nije dalje razrađeno zakonom, iako je to propisano. Učešće u upravljanju poslovanim aktivnostima društva, od strane zaposlenih, nije predviđeno.
Zakonom o privrednim društvima iz 2004. godine je propisano, u korist manjinskih akcionara koji obuhvataju i zaposlene, kumulativno glasanje za članove upravnog odbora, u otvorenom akcionarskom društvu (član 309, stav 4), ako osnivačkim aktom ili statutom nije drugačije određeno. Međutim ovo pravo je isključivano opštim aktima, čak i u društvima sa većinskim državnim kapitalom. Na primer: kako bi se sprečilo učešće predstavnika sindikata i malih akcionara u upravnom odboru „Vršačkih vinograda“, u vreme prvog zastupnika državnog kapitala je broj članova upravnog odbora čak smanjen sa 7 na 5. Taj saziv upravnog odbora je, nakon toga, radio u korist prethodnog privatnog vlasnika, i naneo štetu „Vršačkim vinogradima“ od približno 2 miliona evra.
Novim Zakonom o privrednim društvima iz 2011. godine je uređeno da se direktori imenuju kumulativnim glasanjem, ako je to predviđeno statutom društva (član 384, stav 4). Uslovi za kumulativno glasanje su tako pogoršani, jer dok je po starom zakonu kumulativno glasanje moralo biti isključeno opštim aktom kako se ne bi primenjivalo, prema novom zakonu ono mora biti propisano da bi se primenilo.
Broj članova odbora direktora, odnosno izvršnog odbora, koji po novom zakonu zamenjuje upravno odbor, je po pravilu manji od broja članova upravnog odbora, tako da je potreban veći procenat manjinkog akcionarstva u društvu kako bi manjinski akcionari mogli izglasati jedno mesto u odboru direktora. Uslovi za informisanje manjinskih akcionara su takođe pogoršani, tako da je položaj manjinskih akcionara, pa time i radnika akcionara lošiji nego po prethodnom Zakonu o privrednim društvima. Pored toga, u Srbiji ne postoje poreske olakšice za radničko akcionarstvo, kao ni povoljni kreditni uslovi za uvođenje planova radničkog akcionarstva.
3. Radničko akcionarstvo i samoupravljanje
Ključni momenat za razvoj akcionarstva zaposlenih u kapitalističkom društvenom uređenju je uvođenje ESOP plana radničkog akcionarstva u SAD 1956. godine, uz državne podsticaje i pomoć. Razlozi uvođenja su bili smanjenje socijalnih razlika i spas preduzeća koja su bila pred gašenjem, preuzimanjem istih od strane radnika, uz pomoć povoljnih kredita. Određeni uticaj na ovakva kretanja je ostvario i jugoslovenski model samoupravljanja, koji je uveden 1950. godine Zakonom o upravljanju državnim preduzećima od strane radnih kolektiva.
Postoje koncepcijske razlike za uvođenje radničkog vlasništva i upravljanja preduzećem u kapitalizmu i socijalizmu. Razlozi zbog kojih je uvedena timska uprava u kapitalističkom društvenom uređenju su različiti od razloga uvođenja samoupravljanja u jugoslovenskom socijalističkom modelu. Osnovni motiv uvođenja timske uprave u kapitalizmu je efikasnije poslovanje, uz smanjenje troškova, povećanje produktivnosti i profita. Motiv uvođenja samoupravljanja u socijalizmu je demokratizacija upravljanja privredom.
U timskoj upravi veća pažnja se poklanja produktivnosti, ekonomičnosti, plasmanu proizvoda, konkurentnosti, dakle pitanjima koja se tiču same delatnosti, njene efikasnosti i profitabilnosti. Manje pažnje se poklanja zaposlenima, njihovom zadovoljstvu i odnosima sa okruženjem.
U samoupravnom modelu je u centru pažnje bila demokratizacija uprave, uključivanje zaposlenih u odlučivanje o svim bitnim pitanjima vezanim za poslovanje, neposredno ili putem delegata u radničkom savetu ili njegovim radnim telima, odnosno komisijama.
Pored koncepcijskle razlike, između radničkog akcionarstva i participacije u kapitalizmu i socijalističkog samoupravljanja postoje i bitne organizacione razlike. Radnička participacija u kapitalizmu je otpočela sa takozvanim projektnim menadžmentom. Radi reševanja određenog proizvodnog ili poslovnog problema formirani su timovi sastavljeni iz radnika iz dela poslovnog procesa u kome se problem pojavljivao. Svi u timu su bili ravnopravni, nezavisno od svog radnog mesta. Timom je rukovodio lider koji je imao ulogu koordinatora, bez naredbodavne moći. Nakon rešavanja problema timovi su nagrađivani i rasformirani. Ovi timovi za jednokratnu upotrebu u narednoj fazi prerastaju u stalne, te se i način upravljanja preduzećem u kome je uvedena radnička participacija i radničko akcionarstvo menja.
U samoupravnom sistemu je radničko upravljanje i kontrola nad menadžmentom u preduzeću uvedena kroz jedan centralni organ preduzeća – radnički savet, koji je biran neposrednim glasanjem radnika po organizacionim jedinicama. Radnički savet je, sa svoje strane, birao timove, odnosno komisije koje su se bavile pojedinim pitanjima proizvodno-poslovnog procesa. Smatram značajnim da izdvojim dve komisije, za koje nemam saznanja da postoje u sistemu radničke participacije na zapadu: komisija za prijem radnika i disciplinska komisija. Prva je odlučivala kako o prijemu novog radnika, kako i o raspisivanju i sprovođenju konkursa, sve do izbora kandidata po konkursu, sa tim što su kandidati imali pravo žalbe radničkom savetu kao drugostepenom organu. Sa druge strane, disciplinska komisija je sprovodila kompletan postupak utvrđivanja odgovornosti i izricanja disciplinkih mera radnicima. Postupak je uključivao i održavanje javnih rasprava sa izvođenjem pismenih dokaza i saslušavanjem svedoka, uz mogućnost izjašnjavanja i iznošenja odbrane od strane okrivljenog radnika. Disciplinskom komisijom je, po pravilu, rukovodio diplomirani pravnik koji je bio eksterni član disciplinske komisije, tj. lice koje nije bilo zaposleno u preduzeću. Radilo se o temeljnom ali efikasnom postupku u kome je utvrđivana materijalna istina i pravilno izrečena disciplinska mera. Bilo je neosnovanih primedbi od strane direktora da se ne mogu obezbediti lojalni radnici jer ovlašćenja prijema i otpuštanja radnika nisu njemu data. Međutim, zbog ovakve procedure radnici su bili lojalni preduzeću a ne direktoru, pa je prostor za zloupotrebe od strane direktora bio sužen. Svedoci smo da se broj zloupotreba direktora u poslovanju znatno povećao nakon ukidanja samoupravljanja početkom devedesetih godina XX veka, kada su ovlašćenja prijema i otpuštanja radnika kod preduzeća u društvenoj svojini preneta na direktora preduzeća. Zbog opasnosti od otpuštanja radnici nisu smeli dići glas protiv zloupotreba direktora, a oni radnici koje je direktor primio smatrali su da mu moraju biti lojalni nezavisno od njegovog ponašanja, pa zlouzpotrebe nisu otkrivane, niti su protiv nesavesnih direktora preduzimane mere od strane radnika kao suvlasnika društvene svojine, tada sa oduzetim suvlasničkim pravima.
Generalno se može reći da su uvođenjem, kako samoupravljanja, tako i modela akcionarstva i participacije zaposlenih, ostvareni značajni pozitivni efekti u privrednom poslovanju, amortizovani su socijalni problemi i protivurečnosti u društvu.
4. Perspektive radničkog akcionarstva u Srbiji i regionu
U Srbiji, od početka devedesetih godina XX veka do danas, neprekidno jača državna kampanja protiv kolektivnih oblika svojine i radničkog akcionarstva. Kampanja se odvija kroz procese privatizacije i državnih mera ekonomske politike.
Privatizacija u Srbiji je devedesetih godina XX veka, u vreme vladavine socijalističke partije, imala kao cilj obračun sa radničkim samoupravljanjem, a nakon donošenja Zakona o privatizaciji iz 2001. godine, poprima i oblik obračuna sa radničkim vlasništvom u privredi i sa drugim kolektivnim oblicima vlasništva, kao što je, na primer, zadružna svojina.
Karakteristično je da se upravljanje preduzećima u društvenoj, sada u državnoj svojini, kao kolektivnih oblika svojine, od strane zaposlenih, ne dozvoljava od strane države čak ni u periodu do privatizacije, odnosno do prodaje kontrolnog paketa akcija privatnom vlasniku. Upravljanje je povereneo jednom centralnom državnom organu – Agenciji za privatizaciju. Kako bi se sprečilo demokratsko, suvlasničko, radničko upravljanje, državi nije smetalo čak ni to što se Agencija za privatizaciju nalazi u konfliktu interesa, jer istovremeno sprovodi privatizaciju preduzeća sa kojima upravlja. Obzirom da je za Agenciju za privatizaciju prodaja preduzeća prioritet i obaveza, u upravljanju preduzećem se preduzimaju koraci kojima bi se ta prodaja obezbedila u što kraćem roku. Jedan od koraka je poslovno ruiniranje preduzeća radi smanjenja njegove vrednosti, do cenovnog nivoa prihvatljivog za kupca. Sa druge strane, radnici sprečeni da učestvuju u upravljanju ovim oblikom kolektivne svojine, se okreču vaninstucionalnim oblicima borbe za spas preduzeća i svog radnog mesta, preko sindikata, udruženja akcionara i drugih građanskih oblika otpora.
Na planu ekonomske politike država celokupnu pomoć usmerava prema privatnom sektoru, prema preduzećima u kojima radnici u Srbiji nemaju vlasničkog udela. Privatni sektor se podržava raznim subvencijama, a takođe i državnim investicijama u infrastrukturne projekte. Pomoć i investicije se, zbog osiromašene privrede, obezbeđuju državnim kreditima koje vraćaju svi građani, dok koristi od državne pomoći imaju samo pojedinci i uske grupe iz privatnog sektora. Infrastrukturni objekti koje država finansira su, po pravilu, sa visokim organskim sastavom kapitala i malim učešćem živog rada, te uz inokosno vlasništvo nad firmom izvođača radova. Sa druge strane, preduzeća u kojima postoje značajnije vlasništvo radnika se vode u stečaj i likvidaciju, ili se vlasništvo radnika kao manjinskih akcionara anulira u procesu privatizacije, bez naknade ili uz minimalnu naknadu.
Novi Zakon o privatizaciji iz 2014. godine je donet uprkos protivljenju Levog samita Srbije, koji je, sa svoje prve konferencije održane 30.novembra i 01.decembra 2013. godine uputio otvoreno pismo Vladi Srbije u kome se, između ostalog, tražilo ukidanje Zakona o privatizaciji i Agencije za privatizaciju, a bilo je izraženo i zalaganje za radničko akcionarstvo i participaciju kao ravnopravne modele vlasništva i upravljanja privrednim društvima. Sindikati međutim nisu pružili podršku ovim opravdanim zahtevima, i nisu izričito izrazili protivljenje daljoj privatizaciji, ijako im je sindikalno članstvo desetkovano upravo kao rezultat procesa privatizacije, odnosno otpuštanja radnika u tom procesu, i pritisaka novih privatnih vlasnika protiv sindikalnog organizovanja.
Radničko akcionarstvo u zapadnim kapitalističkim ekonomijama je uvedeno iz socijalnih razloga, ali i radi razvoja preduzetničkog duha kod radnika, uvođenja vlasničkog načina rezonovanja i ponašanja kod zaposlenih, radi povećanja profita i rasta kompanije ovim metodom. Na početku XXI veka, profit i uvećanje zarada, uz smanjenje socijalnih razlika, više ne može biti jedini cilj radničkog akcionarstva. Organizacija privrednog života se mora okrenuti održivom razvoju, očuvanju i unapređenju prirodnog okruženja. Za to je potreban i novi koncept obrazovno-vaspitnog sistema, kao i novi sistem društvenih vrednosti. To je jedini način za izlazak iz ekonomske, moralne i etičke krize u kojoj se društvo nalazi, kao i za spas Planete od ekstremnog zagađenja u kome neće biti više uslova za život. U toj novoj organizaciji značajno mesto treba da zauzme demokratizacija svojine i upravljanja u pivredi, kao i sva pozitivna iskustva samoupravljanja i radničkog akcionarstva.
Smatram da je u ovom trenutku sudbina radničkog akcionarstva povezana sa sudbinom levih političkih snaga. Preduslov za revitalizaciju radničkog akcionarstva i upravljanja, kao i za opstanak i razvoj kolektivnih oblika svojine je uspešno delovanje levih političkih snaga, njihov efikasan uticaj na vlast, uz eventualno preuzimanje vlasti od strane levo orjentisanih pokreta, kako u Srbiji, tako i u regionu.
(Izlaganje na konferenciji „Ekonomska demokratija i radničko akcionarstvo u Zrenjaninu, 11. aprila 2015. godine)
Mohora Dodu
