Navigacija
Nebojša Milikić –
Insitut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT), primivši u poslednjih nekoliko godina veći broj mlađih saradnika i saradnica, započeo je projekat koji je sa razlogom privukao pažnju i ne striktno naučne-profesionalne publike i javnosti. Naslovljen sa „Studije angažovanosti“, projekat kao da je nagoveštavao unutarinstitucionalnu svest za potrebom intenzivnij implementacije (kritičkih) specijalističkih znanja u institucionalnoj i uopšte društveno-političkoj sferi, van uobičajenih, dekorativnih ili instrumentalnih pozicija i putanja intelektualnog postojanja i delovanja. Projekat je takođe nagovestio i rast svesti o poreklu-tj. istorijatu same te institucije.
U svetlu iskustava stečenih u inicijativi NE rehabilitaciji izneću utiske sa događaja koji je nedavno održan na institutu u sredu (28. marta ove godine). Zašto je važno iskustvo stečeno u inicijativi NE rehabilitaciji? Pa pre svega zato što je poslednja linija odbrane svih revizionista na koje u ovakvoj vrsti angažmana dnevno nailazimo u raspravama i dokazivanjima, od inspiratora i falsifikatora istorije, do njihovih indoktriniranih i dezorijentisanih pristalica – upravo nekakav idealitet političkih sloboda, parlamentarne dekmokratije i privatne svojine, kao temeljnih neupitnosti i ovog aktuelnog ,tranzicionog režima i sistema (1).
SKUP
Događaj je dosta nemušto definisan i najavljen, kao „SKUP“, kao neka vrsta interdisciplinarnog protesta, što protiv zapostavljanja i zloupotrebe javnih institucija (u najavi iz nejasnih razloga nazvanih „nezavisnima“), što protiv ignorisanja specijalističkih znanja koja bi takvim institucijama, pretpostavljeno, trebalo da upravljaju i raspolažu. Pri tom, bez obzira na mesto održavanja, skup nije najavljen kao naučni; u tom smislu, pre bi se mogao shvatiti kao aktivistički, s tim da je aktivizam fokusiran na probleme, na posledice ekonomsko-političkog ustrojstva društva a ne na samo to ustrojstvo kao uzrok i izvor datih, opravdano isticanih i proučavanih problema (2).
Kao tematska okosnica istaknut je „fenomen otetih institucija“:
Simptomatično, jedan od učesnika, iz neke nevladine organizacije je upozorio na početku svog izlaganja: „Mi u nevladinim organizacijama se ne bavimo konceptima“. Simptomatično jer je za razliku od njega, većina izlagačica i izlagača na skupu isto to mogla i trebala da izjavi na početku ili kraju svojih izlaganja – ali nije. Upravo nebavljene konceptima se uslovno može razumeti kao karakteristično za ceo skup. Evo izvoda iz najave:
“Na ovom skupu želimo da atmosferi istinskog interdisciplinarnog dijaloga pokušamo da pružimo sistematičan uvid u fenomen otetih institucija, kao i da otvorimo diskusiju o različitim modalitetima uspostavljanja ponovnog poverenja građana u institucionalne obrasce društvenog delanja.” (3)
Izlaganja su se zaista i bavila fenomenima, tipa: „imperativ pristojnosti vs. nužda nepristojnosti“ (konkretno, u obračunu sa nasilnim, nadmoćnim i uobičajeno vrlo nepristojnim političkim protivnicima); „nedemokratičnost“ partija iz koje onda „prirodno“ proističe nedemokratičnost sistema; doživljaj epohe „demokratije“ (kao vladavine brojnih inkarnacija DOSa 2000-2011) iz perspektive prosečne za-nadnicu-zaposlene žene u provinciji; muke sa haosom i zloupotrebama u digitalnoj i sa monopolima u sferi tradicionalnih medija; uzurpacija insitutucije parlamenta od strane „populizma“; negativan doživljaj prava i pravde, tj. podsmeh i na sam pomen „„neutralnosti prava“ (čak i od samih anketiranih pravnika); ignorisanje neophodnih i normativnih zakonodavnih procedura na putu ka „modernom evropskom društvu“; problemi sa hegemonim aspiracijama uskrsle crkvene moći i uticaja; itd. itd.
A naravno, nisu se bavila konceptima: interakcija sfere subjektivnog, objektivnog (sistemskog) i simboličkog nasilja u kapitalizmu, kojih je, nasilan politički vokabular i bihejvioral tek posledični, manifestni oblik (4);
bilo kakve mogućnosti demokratije u sistemu gde nema ekonomske demokratije; nisu se bavila konceptima i posledicama autoritarne subordinacije u procesima proizvodnje, usled kojih je žena koja je tokom vladavine DOSa radila u kiosku za 10.000 din izgleda bila manje sklona autoritarnim političarima nego danas, kada radi u fabrici kablova za 25.000 (jel ono Adam Smit reče da rad na fabričkim trakama fizički i psihički unakazuje čoveka?); samim konceprom to jest bilo kakvom mogućnošću „demokratizacije medija“ u uslovima tržišne prisile i kontrole, a o kojoj „demokratizaciji“ slušasmo onolike ditirambe raznih projekt-hakera i umrež-mahera, sve dok te medije zaista nije počela da prati i koristi većina stanovništva (što je valjda uslov bilo kakve demokratičnosti? A kad smo već kod toga, u jednom od izlaganja, shvatanje anketiranih da je demokratija „vladavina većine“ retoričkim bravurama interpretirano je tako da ispada da prema mišljenju neupućenih, koji su većina, „većina može da radi i vlada kako i čime god hoće“, tako da je to onda postao zgodan lajtmotiv za par kasnijih podsmevanja bilo kakvom kapacitetu većine da demokratiju; inače, uzorak anketiranih je, ako sam dobro razumeo, bio 20, i slovima – dvadeset osoba); nisu se nadalje izlaganja bavila konceptima smisla i funkcija buržoaskog parlamentarizma na kapitalističkoj periferiji, uključujući u to nebavljenje i sam termin „populizam“ koji je smokvin list na stidu liberalnih elita nad posledicama sopstvenih, vrlo ekspertskih (sa pravim diplomama!) politika; ni konceptima neutralnosti buržoaskog prava (koje, po definiciji, podsetimo se: „podjednako zabranjuje bogatom i siromašnom da kradu hleb i spavaju na klupi u parku“); ni konceptima-pojmovima i poimanjima „modernih evropskih država“ kao inicijatora i kontrolora silovanja ili ignorisanja procedura na putu ka – modernim evropskim državama (5);
nisu se bavila ni ulogom i funkcijom religije u kapitalizmu, posebno u njegovim krizama, kada mreže i institucije organizovane religije razvijaju i funkciju i iluziju krosklasne ispomoći i solidarnosti, naravno, sa različitim posledicama po različite klase (inače, sama reč klasa, u samim izlaganjima i diskusijama, verovatno nije ni izgovorena do momenta negde na sredini skupa kad je stidljivo pomenuta u jednoj raspravi)
Izlagači se dakle nisu bavili istorijom i globa-lokalnim uslovima nastanka i razvoja opisivanih problema, već njihovom manifestnom prirodom i trenutnim oblicima, opravdano negodujući protiv zatečenog i prilično beznadežnog stanja. Fokus je pri tom na neupućenosti, osionosti i trapavosti vlasti, na pogubnosti nestručnog rada i odlučivanja, destruktivnosti klijentističkih veza i hijerarhija koje su usisale i mirno svarile „poverenje u institucionalno delovanje“. Ali fokus veoma nije i na detektovanju i razmatranju tih i takvih pojava i procesa kao karakterističnih za neokolonijalne statuse kapitalističke (polu)periferije (6).
Ukratko, ni reči o tome kako se zove i kako je i zašto koncipiran sam taj sistem, svi ti procesi, koji proizvode sve te nevolje i nesreće, pomenute čak i u saopštenju saradnika i saradnica instituta (7).
SKUP(O)?
Moramo se upitati šta je to bilo uopšte, taj skup? Čemu uopšte aktivizam bez kritike samih koncepata sistema koji proizvodi tolike probleme i samim tim i sasvim opravdano nezadovoljstvo (ili makar taj, čisto ekspertski, naizgled pomalo perverzni, „bezinteresni“ interes istraživača?). Moramo se takođe upitati: Da li se to skrajnuti deo belookovratne srednje klase plaši za svoje karijere, prestiž, privilegije? Da li se plaši mogućnosti da na kapitalističkoj (polu)periferiji lepo vaspitana i dobro obrazovana srednja klasa nije ni potrebna ekonomskoj i političkoj oligarhiji, koja treba tek da obezbedi uslove za oplodnju globalnog kapitala i da ne postavlja nepotrebna pitanja (a za to joj, ruku na srce, nisu potrebne baš nikakve diplome, dovoljni su prevodioci naređenja, a i oni samo dok se ne usavrši Google Translate)? O čemu se to nezavisna ekspertiza plaši da govori, pa tu neizgovorivu tabu-temu konceptualno ophodava, daleko je zaobilazeći, ritualno okolo-naokolajući? Da li to belokovr. samo apeluju da im se vrate izgubljeni tranzicioni snovi, karijerne ambicije? Njihove meritokratske krpice moći, funkcije, autoriteta? Ili možda i veći komadi kolača, jer zašto jedan uspešni naučni saradnik ne bi, jednog lepog dana, bio konzularni savetnik, pomoćnik ministra, čak ambasador? Oko nabujalog SNSa gura se već prevelika svita kandidata (svi bez prave diplome) a prebezi iz Druge Srbije već su zauzeli ono malo slobodnih mesta za prave diplome. Ipak, skup kao da namiguje na oba oka: još uvek se može(mo) dogovoriti. Makar u parlamentu. Iz tog namigivanja na oba oka prirodno proističe i rutinsko žmurenje na koncepte.
Ne možemo još i da ne priupitamo, zašto se ovi eksperti i ekspertkinje za probleme kapitalizma ne zalažu za socijalizam, sistem koji bi se na konceptualnom planu makar zalagao i borio protiv svih tih problema koji ih muče i koje studiraju i analiziraju? I to u sistemu koji im načelno tj. zakonski omogućava da se politički bore za šta god hoće? U odgovor ne možemo da ne pomislimo i procedimo: Pa verovatno zato što ceo njihov kapital socijalnih veština, veza, normalizovane korupcije i nepotizma, u bilo kakvom socijalizmu može doći pod konceptualni znak pitanja, a time i u nekakvu opasnost. U redu, to je razumljivo, sve osim okolo-naokolišenja, može zaista biti previše ne samo za jedan skup, već i za ceo institucionalni život.
PRESKUPO
To je dakle ljudski, ustručavati se od preskupe aktivnosti je logično i racionalno. Pitanje je samo šta je tu tek oportunistička, klasna, buržoaska, a šta naučna-„objektivna“ angažovanost i racionalnost. Pitanje je šta su uopšte ciljevi i dometi buržoaske nauke, nauke koja ne dovodi u pitanje političke i ideološke osnove klasnog društva već je stalno zagledana i zabavljena postrance tih osnova, u njegove sub ili epifenomene. Svaki ekspert u svom fahu i svom ofisu, pažljivo izdvojen i izglobljen iz političkog i istorijskog konteksta. Evo, u redu i za to, tako su strukturisana sticanja i konstituisanja znanja i imanja modernog instumentalnog uma… viša sila! Ali, ali, ako i nije u stanju da radikalno kritikuje postojeća ili sugeriše alternativna politička i ekonomska rešenja, i ovo, ovako dobrovoljno oslepelo oruđe, ima makar tu mogućnost, i dužnost, da unutar date hegemonije ne zamagljuje i sam horizont društvene imaginacije. Da paljenjem i održavanjem hiljadu malih i za sistem neopasnih polemičkih žarišta ne stvori dimnu zavesu koja zaklanja od kritičkih pogleda i uvida sam sistem. Da bi se nekako izvukao iz ovog škripca elemantarni angažman današnjeg buržoaskog intelektualca je u tome da otvori pitanja samog strukturisanja i koncipiranja savremenog znanja, koje tako lako i sistematično dospeva u sokake i ćorsokake svoje institucionalizacije i instrumentalizacije. Sved drugo biće sve skuplje i skuplje.
(1) Da to nije nekakav netipičan primer zloupotrebe i mimikrije, možemo se uveriti na dokumentarcu „Čovek koji se smeje“, u kom intervjuisani kolonijalni vojnik i plaćenik (od Istočnog fronta do Katange), svaki put kao više ciljeve svojih životnih angažmana navodi odrbanu „slobodnog zapadnog sveta“ https://www.youtube.com/watch?v=NB9gyyVrbxk
(2) Skup se može razumeti i kao prigodna kancelarijska razrada nedavnog saopštenja većeg broja saradnika i saradnica instituta – o podršci aktuelnim protestima protiv SNSovskog režima. Naravno, ni ti protesti niti saopštenje načelno ne dovode u pitanje nikakve uzroke i izvore problema protiv kojih sa pravom.protestvuju. Najozbiljnija kritička analiza takve prirode protesta može se naći u tekstu Marka Đorđevića https://www.noviplamen.net/glavna/beogradski-protesti-promasaji-2018-i-lekcije-2017-godine/
(3) SKUP
Otuđene ili “otete” institucije u Srbiji
sreda, 27. februar, 12h
IFDT, sala na IV spratu
Dugogodišnje smerano zapostavljanje razvoja nezavisnih institucija sada kao svoju možda najzlokobniju posledicu ima fenomen otetih institucija oličenog u otvorenom skoro farsičnom izokretanju javnog interesa u privatni sa ciljem temeljnog rastakanja i svakog oblika zajedničkog društvenog delanja. Tako smo svedoci da, u kulminaciji trijumfa izvršne nad zakodavnom vlasti, poslanici glasaju na zvuk zvona, inicijative građana ignorišu, a da se u složenim državnim sistemima od javnog značaja kakvi su zdravstvo, školstvo, bezbednost i pravosuđe, uvidi struke ne uvažavaju, što dalje podrazumeva nepromišljene javne politike koje su neretko orijentisane ka kratkotrajnim dobicima u okvirima izbornih ciklusa.
Na ovom skupu želimo da atmosferi istinskog interdisciplinarnog dijaloga pokušamo da pružimo sistematičan uvid u fenomen otetih institucija, kao i da otvorimo diskusiju o različitim modalitetima uspostavljanja ponovnog poverenja građana u institucionalne obrasce društvenog delanja.
(Ovde izostavljamo imena najavljenih učesnika i učesnica jer ne smatramo da su fenomeni i problemi koje diskutujemo tekstom personalne ili autorske prirode)
(4) U ovom smislu pada u oči uporno ignorisanje činjenice da je za najveći deo Vučićevog aparata političkog klijentizma i represije, pitanje opstanka na vlasti pitanje subjektivnog, objektivnog i simboličkog života ili smrti; za razliku od dosta značajnog dela deklasirane, za bivši DOS vezane elite, koja se, vidimo, prilično dobro snalazi i bez vlasti.
(5) Ovo konkretno nebavljenje je, istini za volju, kritikovano od jednog od učesnika skupa – kao metodološki nepošten pristup – nakon kuknjave u jednom izlaganju o tome kako se zakoni „na putu ka EU“ usvajaju užasavajućom brzinom i obesmišljavajućom rutinom; u kritici je podsećano da je prosek takvih usvajanja „zakona na putu ka“ u svim istočnoevropskim demokratijama negde između 3 i 4 minuta – to je valjda zato što su tako mlade pa mogu i moraju najbrže da trče preko dosadnih rasprava i procedura!
(6) U suštini, od saopštenja grupe saradnika i saradnica u medijima pa do najvećeg broja izlaganja i diskusija na IFDT, vrši se svojevrsna zamena teza: nije problem kapitalizam, ne postoje njegove tipske zakonitosti, ne postoje maltene istovetni politički i ekonomski procesi na celoj kapitalističkoj (polu)periferiji, ne, problem je neka persona, omražena ličnost koja te probleme politički kapitalizuje. Tako se sistem abolira i normalizuje a njegovi operativni uzurpatori ili izvršioci proglašavaju isključivo odgovornima. Princip je poznat i iz dela buržoaskih teorija o fašizmu koje se umesto na sistemske uzroke njihovog dolaska i opstanka na vlasti, fokusiraju na demonsku snagu i ulogu fašističkih vođa. Ovde je posebno zaniljivo da izuzetno iritantno, destruktivno i degutantno ponašanje i delovanje lokalnog uzurpatora, dakle Aleksandra Vučića, ništa ne govori protestantima i njihovim podržavaocima o socio-ekonomskoj bazi njegove moći i uticaja. Aleksandar Vučić se zaista ponaša kao izgubljen za svet racionalnosti, kao spašeni davljenik, nakon što je u sve ovo što gledamo dospeo sasvim protiv svoje volje. Ali to mu je velika prednost nad aktuelno razgoropađenim protivnicima, uključujući tu organske tranzicione intelektualce (stasale zajedno sa tranzicijom i njenim dobitničkim slojevima), kako one očigledno udvoričke, tako i mnoge naizgled kritičke prema sistemu, a koji se u tranzicionom brlogu osećaju kao ribe u vodi, pristojni su, elokventni i paradno opušteni i spontani. Prosečan glasač,međutim, prosečno zgromljen tranzicionim pravilima preživljavanja sigurno će se lakše identifikovati sa Vučićem koji se stalno nešto posipa pepelom, krši tuke pred velikim gazdama, trapavo, mucajući i preznojavajući se objašnjava neobjašnjivo i prihvata neprihvatljivo – nego sa elitom koja se pravi da je sve što se dešava u tranziciji normalno i neizbežno i prirodno i neophodno. U ceo paket Vučićeve post-harizme uključen je i lik skrušenog sina pokajnika koji se vraća na pravi put, prototip zabludelog građanina koji prolazi kroz mučnu katarzu nakon što su ga komunisti učili da ne radi već da ratuje.
(7) i ne mnogo cenzurisane čak i na sajtu N1 televizije; i pored dobrane prerade, u stvari izvesnog prigušivanja kakvog-takvog protestnog tona saopštenja, tamo je npr. pripušten „robovski rad“ ali ne i veza takvog rada sa „međunarodnim tržištem“. To se ipak može nazvati blagonaklonošću, u odnosu na npr. podmetačinu koju su na N1 nedavno priredili Pavlu Iliću iz M21 http://marks21.info/ko-je-zapravo-spreman-da-saraduje-sa-fasistima/. Vredi istaći i da je Danas preneo celo saopštenje, možda zato što se njih nikakvo tržište uopšte ni ne tiče : )
