Navigacija
Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (8)
Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?
Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.
Đokica Jovanović: Sindikat postaje privid čim se odrekne kritike društva
Današnja radnička situacija nije kao negdašnja – iz naših romantizovanih sećanja. Važno je da sindikat objasni da je svaki uposlenik u sistemu kapital odnosa eksploatisan – kako rudar tako i onaj ko obrađuje polja ili onaj koji radi za kompjuterom… izjavio je sociolog Đokica Jovanović za UGS Nezavisnost.
Đokicu Jovanovića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, svrstavaju u najaktivnije i najuticajnije domaće sociologe. Objavio je više od sto naučnih radova. Srpsko sociološko društva mu je dodelilo nagradu za najbolju sociološku monografiju u 2012. godini (Prilagođavanje: Srbija i moderna, od strepnje do sumnje).
Učestvovao je u dvadesetak naučno-istraživačkih i stručnih projekata, i bio autor četiri dokumentarna filma.
Jovanović je 2015. godine bio jedan od osnivača Udruženog pokreta slobodnih stanara u Nišu, jednog od prvih i do danas retkih uspešnih primera samoorganizovanja građana u borbi za njihova građanska, komunalna, potrošačka i druga prava. Smatraju ga rodonačelnikom modernog građanskog aktivizma i nenasilnog bunta, i levičarem novog kova.
Naš sagovornik kaže da je njegovo znanje o delovanju sindikata u Srbiji prosečno, ali već odgovorom na sledeće pitanje to demantuje.
Koliko verujete sindikatima u Srbiji?
– Moje slabije poznavanje aktivnosti sindikata danas je posledica delovanja sindikata u užem smislu no što to definicija sindikata podrazumeva. Sa jedne strane se beleži umanjivanje uticaja, te i snage sindikata, ne samo kod nas, a sa druge, sve veća kolaboracija velikih delova sindikata sa centrima polit-ekonomske moći. To je uzrokovano dubokim strukturalnim, ali i suštinskim promenama u sferi rada, radikalnom transformacijom proizvođačkih klasa u prekarne slojeve; kao i u transformativnim procesima društvenog položaja sveta rada u dominatno polje separatnih aktivnosti, međusobno sve manje povezanih; zbog sve većeg stepena međuslojne homogenizacije i mobilizacije po van-radnim, vanprodukcijskim linijama (regionalna identifikacija, klasna separacija, nacionalizam-šovinizam-rasizam, ideološka identifikacija desnice nasuprot ideološkoj dezintegraciji levice…).
Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?
– Na početku. Sindikalne centrale bi nužno trebalo da budu uistinu zainteresovane za pitanje o položaju svih depriviranih društvenih slojeva. Ovo se odnosi naročito na sindikalne centrale na nižim spratovima organizacije. Zahtev za kritikom svega postojećeg treba da bude prvi zahtev. Radi se o nužnom načinu promišljanja ukoliko se želi stvarnosno saznanje o društvenim prilikama, te i o položaju depriviranih slojeva. Bez kritike nema sindikata. Ili, gledano sa druge strane, čim se sindikat odrekne društvene kritike on prestaje da bude sindikat – ostaje samo privid.
Nikako se ne sme smetnuti s uma, kada je o kritici reč, deo teškog nasleđa sindikata u u vreme nastupa tranzicije. Poljska Solidarnost je bila ideološki antikomunistička. Ne antistaljinistička, antiboljševička,… bila je en general antilevičarska, tj. antiradnička. Prihvatanjem liberalizma u samim začecima tranzicije kod nas, čak je opozicioni sindikat Nezavisnost prihvatio propagandu o tome da treba lomiti „komunističko zlo“ i to u vreme kada su pokrenuti nacionalistički ratovi radi otimanja društvene svojine. Tako je i opozicioni sindikat Nezavisnost svojevremeno pokrenuo kampanju za privatizaciju. Umesto da su se svom snagom posvetili zaštiti i odbrani društvene svojine (koja je i eminetno radnička), brizi o društvenom položaju zaposlenih… sindikati su se, neretko, bavili (i bave se) onim što pripada raznim oblicima ideologije i propagande: nacionalizam, klerikalizam, kapital odnos (kome se tepa neoliberalizam). Na taj način socijalna pitanja se smatraju izvedenim iz drugih, tzv. nadsocijalnih (metafizičkih, dakle) pitanja.
Na primer, u vesti Održan kongres Demokratske radničke federacije Kipra – DEOK. Prenesena podrška Saveza samostalnih sindikata Srbije Kipranima, se između ostalog, navodi (kao da se ne radi o sastanku dveju sindikalnih organizacija, već o međudržavnom sastanku državnih delegacija): „U svom obraćanju, Pekić je preneo pozdrave rukovodstva SSSS i podršku članstva i radnika Srbije kiparskom narodu i njegovoj borbi za ujedinjenje Kipra, zahvalio je na principijelnoj podršci Kipra Srbiji u vezi sa nelegalnim i nelegitimnim proglašenjem nezavisno“.
Neugodno osećanje kod članova sindikata, građana sekularne države, koji ne pripadaju pravoslavnoj konfesiji ili, pak, nisu vernici, je budila (kasnije uklonjena) slika ikone svetog Save na grafičkoj podlozi sajta Granskog sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost. I u jednom i u drugom slučaju se pokazuje da ovi sindikati stoje prvo na poziciji nacionalne ideologije, a tek potom na poziciji zastupanja interesa svog članstva.
Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?
– Političke partije u postindustrijskom društvu, kako kaže Ralf Darendorf, nisu više klasne reprezentacije, već interesne grupe čiji se interes koncentriše oko vlasti. Partije su, dakle, vladavinska udruženja (herrschaftsverband) ili interesne grupe, poput vladavinskih udruženja u industriji, onih u polju institucionalizovane religije…
Vladavinska udruženja su napustila, emancipovala se, od svoje nominalne društvene „baze“. A društvene grupe, koje ne pripadaju vladavinskim udruženjima, su njima potčinjene. U postindustrijskom društvu, smatra Darendorf, vlast ne potiče od svojine, već, obrnuto, svojina potiče od vlasti. Drugim rečima, vlast sebi daje neupitni mandat da druge slojeve isključi iz kontrole nad svojinom. Ovu tvrdnju potvrđuje višedecenijski tranzicijski grčeviti propagandni odijum vladavinskih udruženja, na području slomljene Jugoslavije, prema društvenoj svojini i samoupravljanju. Vrlo lako su se dojučerašnji zagovornici društvene svojine i društvene kontrole svih javnih poslova odrekli tih „uverenja“ – sve zarad uspostave poretka građanske „demokratije“.
Ako je socijalizam, te i naš, samoupravni, s razlogom, a često i bezrazložno, kritikovan kao sistem u kome zakazuje javna kontrola društvenih procesa, šta se, onda, može zaključiti o „demokratskom“ poretku, kojim je srušena „komunistička diktatura“? Srušena, između ostalog, zbog „netransparentnosti komunizma“. Da li se danas može tvrditi da svi društveni podsistemi funkcionišu „transparentno“ ?
Primetno je da fenomen ideologije skoro uopšte nije tema, niti gradivni element sindikalne akcije. Bez idejne artikulacije problema, koja će biti pretopljena u ideološko-aktivni princip, sindikati u savremenim uslovima će biti cementirani u odumrli aktivistički i nedelatni znak. Ovde nema mesta za ozbiljniju raspravu o tome, pa dajem sugestiju sindikatu Nezavisnost da o tome pokrene veliku raspravu koja će imati naučne, stručne, praktično-političke, aktivističke…, dakle spoznajne aspekte.
A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?
– Bez obzira na tip relacije poslodavac-sindikat (koji može biti tolerantan ili netolerantan u ravni komunikacije), taj odnos je nužno određen isključivo logikom profita, a nikako pitanjem o humanizaciji zaposlenih.
Sadašnja akcija sindikata je sapeta saglasnošću sindikata da je logika profita neupitna. Sindikat ne može, niti sme da ugrozi kapitalizam kao takav. Otužno, sindikat sâm postavlja granice svom angažmanu. Glad i siromaštvo, ratovi i kriminal, eksploatacija, diskriminacija i rasizam… samo su epifenomeni logike profita, čiji legitimitet skoro bezuslovno priznaje današnji sindikat.
Prema tome, tržišna logika finansijskih inputa i outputa, gde je ljudski rad puko sredstvo, nije ni zadatak ni tema koja treba da zanima sindikat u svetlu rasta bogatstva vlasnika kapitala ili partijsko-političke moći, kao poželjnog procesa. Važnije od toga je da sindikat pronikne u nevidljive mehanizme profita. Nije tema levice da saobražava svoje delovanje prema „mogućnostima“, dakle, „šansama“ koje omogućavaju poslodavci, a prema ostvarenom profitu, s tim, što je uvek skriven osnovni podatak – koliki je profit? Njena tema je da je neuporedivo važnije obezbediti siguran posao ljudima, no kolika će biti (otuđena) profitna stopa. Onda kada levica načini kompromis sa logikom profita, kada sama prihvata sve „neumitnosti“ tržišta, prestaje da bude levica – postaje desnicom. To je tako naročito zato što se od levice traži da bezuslovno prihvata „neumitnosti“ tržišta, ali joj se ne dozvoljava da bude jedan od ravnopravnih aktera u formiranju tržišta.
Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?
– Sindikat ulazi u tzv. socijalni dijalog tako što se dobrovoljno odrekao svojih poluga moći. Iza sindikata ne stoje čak ni nacrtani simboli pesnice i knjige. Iza druge strane stoje realni i vrlo mobilni, već rečeni represivno-manipulativni aparati države i kapitala. Sintagma „neborben sindikat“ je oksimoron, poput nedelatne (pa i karikaturalne) sintagme „bučna tišina“. Za početak, borbenost sindikata se može i mora pokazati u tome što će argumenti sindikata u debati biti superiorni, nedeklarativni, nepropagandni… dakle, zasnovani na činjeničnoj evidenciji. Za to je potrebno znanje o suštini sindikalne akcije.
Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?
– Bez obzira na deklarativnost političkih partija i bez obzira na njihovu nominalnu ideologičnost one se, kakve su sada, ne mogu i ne smeju smatrati organskim saveznicima. Partije su kod nas (sa izuzetkom nekih slabih i neuticajnih partija) monoideloški usmerene, bez obzira na to što se sukobljavaju oko samo jedne stvari – osvajanja političke moći. Za njih su sindikati tek sredstvo instrumentalizacije.
Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?
– Da, neizostavno. Pod politikom smatram onu definiciju politike prema kojoj je politika opšte, javno dobro (res publica). Dakle, politika nikako ne može niti sme biti monopol političkih partija.
Međutim, pošto je potrebno da i sindikati budu jak politički akter, možda bi bilo dobro da sindikati konstituišu svoje idejno-političko krilo. To pretpostavlja da se političko krilo ne sme otuđiti od sindikata. Valja institucionalizovati bitne spone između sindikata i njegovog dela (nikako autonomnog) koje predstavlja političko krilo. Uz to bi valjalo imati i telo poput idejno-ideološkog saveta.
Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?
– Najznačajniji problem je sirovi, surovi, rudimentaran, banalan, društveno poguban kapital odnos i tiranija defektno shvaćenog tržišta i načina sticanja profita. O tome šta bi sindikati, po mom mišljenju, treba da počnu da čine, već sam nešto rekao.
No, treba znati i to, da današnja radnička situacija u nekim aspektima, nije ista kao negdašnja – iz naših romantizovanih sećanja. Eksploatisan je onaj ko sedi za tastaturom kompjutera, kao onaj ko radi u rudniku; onaj ko obrađuje polja na ekstenzivan način, kao i onaj koji sedi za volanom najsavremenijeg (klimatizovanog) traktora; onaj ko dobija visoku nadnicu, jer mu je lavovski deo njegovog tržišnog doprinosa… Važno je da sindikat objasni da je svaki uposlenik u sistemu kapital odnosa eksploatisan.
Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?
– Teza je tačna. Naše pitanje je: Zašto radnici nisu spremni? To pitanje mora da bude predmet ozbiljnog promišljanja i debate. Nespremnost je nekad stvar nevoljnosti, straha i strepnje. A nekad stvar mudrosti.
Koji su najveći sindikalni problemi?
– Zastarelost, shematizam, nerazumevanje duha vremena. Sledeći veliki problem je komodifikacija i koruptivnost, te spremnost na ideološku kolaboraciju i kooperaciju. Potom – odsustvo definicije savremene „radničke sitaucije“. Pominjem samo neke.
Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?
– Štrajk prema granskim ili još užim interesima, bez široke politike i kulture solidarnosti je samo, u najboljem slučaju, promenada uz malo navijanja, buke i pesme. Štrajk samo zarad trenutnog „popravljanja“ socijalne situacije je jednako nedelatan. Štrajk mora da bitno ugrozi sticanje profita od strane hegemonih klasa. Štrajkovi moraju da budu temelj kvalitativne društvene promene zarad humanizacije društvenog života uopšte. Štrajk nije molba, već zahtev.
Pre više godina mi je pričao prijatelj iz Australije o jednom štrajku. Zaposleni u komunalnom (privatnom) autobuskom preduzeću u jednom gradu su bili nezadovoljni nadnicama, uslovima rada i socijalnim sistemom. Stupili su u štrajk na sledeći način. Vozili su uredno gradske autobuse, striktno po redu vožnje. Zbog štrajka ni jedan zaposleni nije izostao niti zakasnio na svoj posao. Štrajkači su samo jednu stvar odbili da rade – da naplaćuju autobuske karte od putnika. Didaktično, duhovito, bezbolno, bez rizika, nenasilno i – vrlo delotvorno.
Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?
– To gledam sa strane. Možda grešim, ali ne vidim osmišljenu saradnju u vezi sa krucijalnim pitanjima i problemima sveta rada. Nažalost.
Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?
– Imamo li jasnu sliku o tome šta je civilno društvo. NVO, ali se preporučuju i GONGO. Jesu li građanske asocijacije emancipovane od političkih partija ili naivno veruju da mogu da budu partneri (faktori korekcije) ili su partijski epigoni. Jesu li i koliko su autentične organizacije, striktno motivisane i posvećene javnom interesu? Bez sumnje ima autentičnih, i to javno autentičnih građanskih asocijacija, koje se, po pravilu klone, kolaboracije sa partijama. Ali i one mogu biti objektom destrukcije od strane partija (vladajućih i onih drugih), pa i drugih NVO… Saradnja da. Ali pod pretpostavkom već jasno i precizno artikulisane delatne sindikalne ideje.
Svetozar Raković
Preuzeto sa: https://nezavisnost.org/strucnjaci-o-novoj-strategiji-sindikata-djokica-jovanovic/
