Navigacija
Nastanak neoliberalnog uređenja u svetskim razmerama je zasnovan na egoizmu i gramzivosti čoveka.
Ove ljudske osobine su u osnovi podrivanja i slamanja socijalističkog društvenog uređenja. Ideolog neoliberalizma Ludvig Fon Mižes je inače egoizam nazvao prvim zakonom društva. Krajem dvadesetog veka, nakon nestanka sa političke scene kreatora uspešnih socijalističkih revolucija u istočnoj Evropi, i njihovih odanih sledbenika na vlasti, zapadne kapitalističke države su pokrenule intenzivnu kampanju za ukidanje socijalizma. Operacija je sprovedena preko novih, autokratskih, srebroljubivih lidera socijalističnih zemalja. Pored toga, od velike koristi je bilo i podsticanje nacionalizma u pojedinim zemljama. Visoke zarade ekonomske emigracije, koja je radom u kapitalističkim državama ostvarila zavidan standard, pomogle su da građani ne pruže veći otpor ukidanju socijalizma, nadajući se dostizanju tog standarda. Desilo se upravo suprotno. U novouvedenom kapitalističkom uređenju standard građana je opao, broj nezaposlenih radnika je značajno povećan kao i nesigurnost radnog mesta, uz pogoršanje uslova rada.
Poraz socijalističkog uređenja je uveo kapitalizam u novu istorijsku etapu, etapu neoliberalizma, čiji se temelj nalazi u kapitalističkom zanosu pobedom nad socijalizmom. Neoliberalizam je podstakao, odnosno uvećao mnoge negativne društvene pojave karakteristične za kapitalizam. Poražena radnička klasa je došla u fazu u kojoj su pojačane negativne posledice njenog poraza. Broj bogatih ljudi oštećenih procesom nacionalizacije, nakon Drugog svetskog rata, bio je znatno manji od broja građana oštećenih privatizacijom u tranzicionom periodu ka neoliberalizmu, započetom devedesetih godina dvadesetog veka.
U neoliberalizmu je, sa jedne strane, došlo je do razvlašćivanja radničke klase i građana i do njihovog osiromašenja, a sa druge strane do stvaranja uslova za enormno bogaćenje ljudi na vlasti i onih bliskih vlasti. Posledice neoliberalizma se dakle mogu posmatrati u odnosu na radnike i obične građane, sa jedne strane, a sa druge strane u odnosu na ljude na vlasti i bogate pojedince, bliske vlastima.
U odnosu na radnike i obične građane posledice neoliberalizma su nagativne. Radnicima su smanjene zarade i pogoršani uslovi za rad, uz nepoštovanje prava radnika. Veliki broj radnika je ostao bez radnih mesta, sindikati su oslabljeni te njihova društvena uloga više nije priznata. Stanje se pogoršalo do te mere da su sindikati po preduzećima zabranjivani a sindikalni aktivisti otpuštani.
Obrazovni proces je usmeren na formiranje poslušnih kadrova, spremnih na odricanje od pravila struke za koju su se školovali, ili koju su površno savladali, kada je to po volji i u interesu političke oligarhije. Društvene nauke se izučavaju minimalno i uprošćeno, u meri u kojoj to ne šteti interesima vladajuće oligarhije, te gube naučni karakter. Analiza društvenih odnosa je minimalno prisutna u medijima i obrazovanju, te samim tim i kultura društvenih odnosa među građanima je malo zastupljena. Podela vlasti se gubi. Obzirom da vladajuća neoliberalna oligarhija bira pravosuđe njegova nezavisnost je ugrožena, a slična je situacija u organima uprave koji su pod direktnom kontrolom izvršne vlasti, te su vladavina prava i pravna sigurnost ugroženi. Obzirom na oslabljeni pravni poredak neoliberalni režim koristi u izbornom procesu sva sredstva za održavanje na vlasti, uključujući kontrolu sredstava informisanja, trgovinu uticajem i druge izborne zloupotrebe i nezakonite aktivnosti.
Neoliberalizam nastupa u kritičnom momentu za planetu Zemlju, u kome je čovečanstvo, suočeno sa ekološkom katastrofim, moralo doneti ključnu odluku da li će raditi na opstanku Planete, ili će je prepustiti uništenju od strane samog čovečanstva. Egoističnim principima zasnovanim na maksimizaciji profita neoliberalno uređenje je krenulo u drugom pravcu.
Mnogobrojni su negativni aspekti neoliberalizma po ljudsku zajednicu. Neoliberalizam ima pojavne oblike u svim sferama društvenog života i negativno utiče kako na kretanja u društvenoj zajednici, tako i na porodicu i pojedinca. Pozitivne promene su prisutne samo za uzak krug ljudi kojima je omogućeno enormno bogaćenje i kontrola resursa Planete, prema kojima se bahato odnose i bezobzirno ih eksploatišu.
Neoliberalni sistem stvara sve više antagonizama, socijalnih razlika i sukoba koji se ispoljavaju kroz proteste građana širom sveta i kroz regionalne ratove i stradanja stanovništva. Radi njegovog prevazilaženja neophodne su korenite promene, te u skoro svim aspektima njegovog ispoljavanja suprotno ponašanje od dosadašnjeg.
U ovom eseju se iznose glavne tendencije neoliberazma i predlažu suprotna rešenja, kretanja i mere, neophodna za izlazak iz neoliberalnog sunovrata. Izneti su samo neki aspekti neophodne antineoliberalne politike. Nisu analizirana sva neoliberalna kretanja, u svim aspektima ljudske egzistencije, niti predlagana rešenja za izalazak iz neoliberalne krize u svim domenima. Za to su neophodne brojne dodatne analize. Odgovorna država bi morala da organizuje institut društvenih nauka koji bi se bavio svim negativnim aspektima neoliberalizma, koja bi nalazila puteve i načine za izlazak iz neoliberalnog mraka. U svakom slučaju radikalne promene u baznim oblastima bi okrenule točak pogubne neoliberalne politike, te bi se pokrenuo proces izlaska iz društvene i ekonomske krize u koju nas je neoliberalizam doveo. Bazne oblasti i mere koje su neophodne su ovde definisane kao zaštita domaće privrede, privredna stimulacija, prekid privatizacije i podruštvljavanje prirodnih resursa i sredstava za proizvodnju, kao i finansijska suverenost države. One su suprotne od bazičnih postulata Vašingtonskog konsenzusa u istim oblastima.
Stabilizacija privrednih kretanja je, prema Vašingtonskom konsenzusu, trebala da se postigne fiksiranjem kursa domaće valute. Međutim to nije sprečio rast cena u zemlji, što je dovelo do smanjenja konkurentnosti domaće robe na inostranom tržištu. Tako su nastali gubici kod izvoza a veliki broj izvoznih preduzeća je propalo. Sa druge strane je porastao uvoz jer su, usled precenjene vrednosti domaće valute, inostrani proizvođači bili konkurentni na domaćem tržištu.
Porodica kao osnovna ćelija jednog društva se štiti u prvom redu tako što joj se mora obezbediti ekonomska održivost. Ona se može obezbediti u okviru porodičnog domaćinstva, obradom zemljišta, uzgojem domačih životinja, bavljenjem zanatskim uslugama, tj. proizvodnjom i uslugama za sopstvene potrebe a jednim delom i za potrebe razmene, radi nabavke sredstava koja se ne proizvode ili radi izmirenja dugova prema društvenoj zajednici. Drugi, urbani način obezbeđivanja ekonomske održivosti porodice je zapošljavanje članova porodice u zasebnim ekonomskim jedinicama, koje im donose redovan prihod iz koga mogu obzbediti zadovoljavanje svojih potreba, nabavkom potrebnih proizvoda u trgovini. Nema održivosti porodice usmerene na urbani način života bez ekonomskih jedinica u kojima se mogu zaposliti. Devastacija i zatvaranje ovih ekonomskih jedinica usled privatizacije, inostrane konkurencije i nekontrolisanog uvoza ugrožava opstanak velikog broja porodica i dovodi do njihove migracije tamo gde se ekonomske jedinice nalaze, u inostranstvu. Zaštita domaće privrede je stoga neophodna radi zaštite porodice kao osnovne ćelije društva, odnosno radi zaštite domaćeg stanovništva i domaćih resursa. Drugačije ponašanje dovodi do destrukcije društvene zajednice, neprijateljski je i anticivilizacijski čin.
Fiksiranje kursa domaće valute je dovelo do destabilizacije privrede, do gubitaka u mnogim preduzećima koja su postala nekonkurentna u odnosu na inostrane proizvođače i do preuzimanja tržišta od strane multinacionalnih kompanija. Neoliberalna stabilizacija predstavlja u stvari destabilizacija domaće privrede radi stabilizacije deviznog kursa na niskom nivou, u korist inostranih kompanija.
Nema osnova da država prodaje devizne rezerve kako bi zadržala nizak kurs domaće valute. Kurs domaće valute mora da obezbedi konkurentnost domaće privrede. Tako će svi viškovi roba i usluga podobni za inostrano tržište naći put izvoza. Ova promena takođe podrazumeva planiranje i stimulaciju domaće proizvodnje, prateći kretanja na tržištu i domaće proizvodne mogućnosti.
Takođe je bez osnova liberalizacija uvoza, odnosno sniženje carinskih stopa, sve dok domaće stanovništvo ne bude u potpunosti angažovano, odnosno zaposleno, i samo u meri u kojoj uvoz ne ugrožava zaposlenost domaćeg stanovništva. Pravo na rad je ustavno pravo građana i država je dužna da ga obezbedi, ili da obezbedi naknadu za vreme nezaposlenosti i uplatu doprinosa za penzijsko osiguranje, kako bi svaki građanin ostvario pravo na starosnu penziju.
Može se reči da u neoliberalnim uslovima država, svojom neodgovornom ekonomskom politikom, guši privredu i tržišnu utakmicu, uz stvaranje monopola. Povećanje budžetske potrošnje države je jedan od načina na koji se anulira tržišna privreda, tj. bez osnova favorizuju neki učesnici na tržištu. Ono neminovno dovodi do povećanja poreskih zahvata države od stanovništva, uz smanjenje potrošnje građana. Pored toga svojom politikom oporezivanja neoliberalna država ne vodi računa o socijalnoj komponenti i o izdašosti izvora prihoda. Jednakim oporezivanjem siromašnih i bogatih slojeva stanovništva, odnosno prihoda stanovništva i profita, dolazi do daljeg osiromašivanja stanovništva i povećanja bogatstva vlasnika sredstava za proizvodnju. U etapi kapitalizma koja je prethodila neoliberalizmu oporezivanje je bilo progresivno. Od bogatih slojeva stanovništva se uzimalo čak i do 90% dobiti, dok su siromašni bili socijalno zbrinuti i zaštićeni od daljeg osiromašenja. U neoliberalizmu se odustalo od progresivnog oporezivanja, prešlo se na politiku oporezivanja putem koje najveći teret izdržavanja državnog aparata i državnih investicija snosi srednji i siromašni sloj stanovništva. To jeste najmnogobrojniji sloj, ali ne i prema prihodu, obzirom da najveći prihod ostvaruju preduzetnici, vlasnici sredstava za proizvodnju. Srazmerno ostvarenom prihodu najviše doprinose državnom budžetu oni koji najmanje imaju. Država uzima od građana kako bi svojim budžetskim izdacima, nabavkama, infrastrukturnim radovima i subvencijama ostvarila značajnu potrošnju koja najčešće nije u interesu građana i ne zadovoljava njihove potrebe.
Radi povećanja budžetske potrošnje država takođe uzima zajmove na tržištu kapitala, postajući čak dominantni učesnik na tom tržištu i smanjujući dostupnost ovog tržišta privrednim subjektima.
Putem uvećane potrošnje države i uzimanja zajmova državni budžet postaje neuravnotežen, tj državni prihodi više ne mogu pokrivati rashode, čime država ulazi u dužničku spiralu u kojoj je za vraćanje starih dugova neophodno novo zaduživanje, a visina godišnje kamate koju treba isplatiti raste iz godine u godinu.
Neoliberalna ideologija teži da otkloni zaštitu domaće proizvodnje kako bi roba iz razvijenih zemalja, koje tu ideologiju nameću, imala pristupačnije cene od domaćih proizvoda, te kako bi dampinškim uslovima proizvodnje i plasmana mogla ugušiti domaću proizvodnju. Međutim ni same razvijene zemlje, koje tu ideologiju propagiraju, nisu snizile svoje carine dok nisu ostvarile konkurentnost na međunarodnom tržištu. Racionalna carinska politika, koja se vodi u interesu zajednice je selektivna i stimulativna za domaću proizvodnju i izvoz. Carinske stope štite domaću proizvodnju koja ima kvalitet i potencijal za razvoj. Ovo tim pre što se proizvodnja nekih roba u razvijenim zemljama dodatno stimuliše.
Odgovorna država sprovodi i druge mere neophodne za punu zaposlenost domaćeg stanovništva. Ostvarivanjem pune zaposlenosti rešavaju se socijalna pitanja, otklanjaju se manipulacije stanovništvom po osnovu nezaposlenosti, demografski rast postaje ponovo moguć, smanjuju se društvene tenzije, manje je asocijalnog ponašanja.
Privatizacija sredstava za proizvodnju je najdrastičniji nelegitimni korak u procesu razaranja jedne društvene zajednice od strane vladajuće neoliberalne oligarhije. Privatizacija predstavlja otimanje kolektivnih oblika svojine od strane neoliberalne vlasti radi njihove predaje bogatim, privilegovanim privatnim licima bliskim vlastima i dovodi do otpuštanja velikog broja radnika i do pretvaranja preduzeća stavljenih u funkciju proizvodnje u nekretnine namenjene prodaji, ili do ruiniranja proizvodnih pogona. Jednom započeta privatizacija se širi i na komunalnu infrastrukturu, pa čak i na javna ovlašćenja (javni beležnici, privatni izvršitelji), koja takođe postaju izvor privatne zarade.
Privatizacija je ostavila u Srbiji bez posla oko milion radnika. Jasno je vidljivo da privatni oblici svojine nad sredstvima za proizvodnju prate samo uske, egoistične interese privatnog vlasnika za akumulacijom bogatstava i deluju razarajuće na privrednu strukturu, rasprodajom proizvodnih pogona i preduzeća i njihovim zatvaranjem, kada je zadovoljena potreba privatnog vlasnika za bogatstvom, te više nema ličnog interesa za njihovo održavanje. Privatnici imaju za cilj ostvarivanje što većeg profita na uštrb radnika, društvene zajednice i zaštite prirode
Kod kolektivnih oblika svojine se ostvaruje ravnomerniji raspored prihoda na učesnike u proizvodnom procesu, uključujući i veće zarade. Uvećane zarade kod kolektivnih oblika svojine predstavljaju konkurenciju nižim zaradama u privatnom sektoru, te u borbi za radnu snagu, primoravaju i privatni sektor da uvećava zarade. Zaposlenost je veća kod kolektivnih oblika svojine, a takođe i briga za radnike i opšte potrebe društvene zajednice. Manja je potreba i mogućnost fisalne evazije i korišćenja koruptivnih metoda za postizanje poslovnih ciljeva. Kod kolektivnih oblika svojine se može lakše ostvariti odgovorno društveno ponašanje u poslovanju, kao i demokrtizacija svojine kroz učešeće zaposlenih u vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju i u upravljanju preduzećem. Blagodeti konkurencije privatne i kolektivnih oblika svojine je prisutna i u odnosu na državu. U situaciji kada kolektivni oblici svojine urednije izmiruju poreske obaveze, a takođe zbog većeg broja zaposlenih i boljih zarada uplaćuju veće iznose po osnovu doprinosa država, pod pretpostavkom racionalnog ponašanja, postaje manje zainteresovana za privatnu svojinu što će podstači privatni sektor da se slično ponašaju prema državi kao i sektor pod kolektinim oblicima svojine. U poljoprivredi državno vlasništvo nad zemljištem omogućuje lakšu promenu korisnika zemljišta, onda kada poljoprivredni proizvođač, zbog penzionisanja ili iz drugih razloga, prestane da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i može doprineti povratku mladih na selo.
Radi izlaska iz neoliberalne krize, vraćanja dostojanstva radniku i industrijske demokratije, kao i radi smanjenja socijalnih razlika i uspostavljanja socijalne pravde, proces privatizacije bi morao krenuti reverzibilnim putem, ka podruštvljavanju prirodnih resursa i sredstava za proizvodnju. Podruštvljavanje bi se moglo ostvarivati na dva načina. Prvi bi bio poništavanje privatizacija zbog nezakonitog postupanja, zloupotrebe ovlašćenja, krivičnih dela izvršenih u tom procesu ili zbog kriminalnog porekla kapitala za privatizaciju, odnosno zbog pranja novca u procesu privatizacije. Drugi način sprovođenja potupka podruštvljavanja je kupovina preduzeća i poljoprivrednog zemljišta od strane države i pretvaranje dugova prema državi u kapital.
Sadašnja pravna regulativa ne uređuje upravljanje kolektivnim oblicima svojine. Transparentno, odgovorno i efikasno upravljanje ovim oblicima svojine je ključno za njihovo uspešno poslovanje. Ono se može ostvariti prema zapadnom modelu ili prema samoupravnom modelu upravljanja kolektivnim oblicima svojine. Obzirom da postoji samoupravno nasleđe na ovim prostorima sigurno da bi pozitivne tekovine samoupravljanja trebalo ugraditi u upravljanje kolektivnim oblicima svojine.
Takođe je neophodna institucionalna zaštita kolektivnih oblika svojine. Ona se preventivno može ostvariti preko javnog pravobranilaštva, komisije za hartije od vrednosti, udruženja suvlasnika ovih oblika svojine (neposredna zaštita). Sa druge strane zloupotrebe ovlašćenja i nedomaćinsko poslovanje kolektivnim oblicima svojine moraju biti strogo sankcionisane putem inspekcijskih organa, javnog tužilaštva i drugih institucija pravnog poretka (posredna zaštita).
Karakteristično za zaduživanje u tranzicionom neoliberalnom uređenju jeste da se zajmovi uzimaju zbog sprovođenja privatizacionog eksperimenta i radi pokrivanja ogromnog minusa budžetskih prihoda nastalog uništavanjem domaće privrede u tom procesu. Veće zaduživanje neoliberalne države je indicija smanjene privredne aktivnosti. Krediti se uzimaju radi budžetske potrošnje (za finansiranje administracije, infrastrukturnih projekata koji državi ne donose prihod, sprovođenja privatizacije i podsticanje privatne privrede), uz netransparentno finansiranje koje dovodi do enormnog bogaćenje uskog kruga ljudi bliskih vlastima.
Za izlazak iz dužničkog ropstva je neophodno jačanje domaće privrede pod kolektivnim oblicima svojine, koja ne iznosi profit iz zemlje, ne izbegava oporezivanje i doprinosi budžetu dodatnim sredstvima. Kolektivni oblici svojine, kao vid domaćeg kolektivnog-državnog ulaganja u privredu, mogu zameniti inostrane investicije, te predstavljati sigurniji i značajniji izvor privrednog razvoja. Pretpostavka za to je racionalno upravljanje kolektivnim oblicima svojine radi ostvarivanja dobiti, te sankcionisanje svih zloupotreba kojima se oštećuju ovi svojinski oblici. Zajedno sa jačanjem kolektivnih oblika svojine neophodno je da jača i državno bankarstvo, koje će voditi računa o domaćoj privredi, a ne samo o povećanju profita.
Za uredno vraćanje javnog duga potrebna je jaka privredna baza, ali i veća zastupljenost kolektivnih oblika svojine koji mogu biti izdašniji izvor javnih prihoda. Takođe, za smanjenje velikog neoliberalnog duga, potreban je selektivan pristup dugovima, odnosno razgraničenje državnog od privatnog duga. Ovo podrazumeva zalaganje za primenu terorije javne koristi, odnosno teorije nepoštenog duga. Ove teorije su potvrđene u praksi, pred sudskim instancama. Godine 1898 dugovi kolonijalne vlade Kube, pod kontrolom SAD, su osporeni od strane SAD navodom da ako narod Kube nije imao benefit od ovih zajmova nema ni javnog duga. Godine 1923. „Royal Bank of Canada“ je tražila od Kosta Rike da vrati dug koji je napravio diktator Kosta Rike Tinoco, za svoje lične potrebe. Sudija, bivši predsednik SAD William Taft je presudio da je to privatni a ne javni dug. Pokušaj da se vlast učini odgovornom za dugove privatnih banaka je osporen u slučaju „Swift-Deltec“ iz 1971. godine u kome je utvrđeno da je matična kompanija odgovorna za dugove svojih filijala (Sudski primeri su uzeti iz argentinskog dokumentarnog filma „Sećanje na pljačku“ (Memoria Del Saqueo) iz 2004. godine, dostupan na internet linku: https://www.youtube.com/watch?v=Ignh4_6MmlM&list=PLA0B9841E09FFA5D5&index=2, pristup: 15.06.2017. godine).
Potrebno je takođe afirmisati odgovornost kreditora po osnovu kreditnog rizika, odnosno rizika insolventnosti dužnika. Odgovorno ponašanje kreditora podrazumeva da se krediti ne daju prezaduženim državama, te da se uzima u obzir gornji prag zaduženosti koji se ne sme preći zbog rizika insolventnosti. Gornji prag zaduženosti bi se morao odrediti u odnosu na godišnje budžetske prihode države, kao maksimalni procenat (na primer 50%) od godišnjih budžetskih prihoda. Godišnji anuitet kredita sa kamatom ne bi smeo preći taj procenat a da kreditor ne snosi negativne posledice odobravanja kredita iznad praga solventnosti države. Ovo i sa razloga što bi prirodne resurse, državne nekretnine i strateški deo pokretne imovine države, kao sastavni deo državne suverenosti, trebalo isključiti kao garanciju za uzete državne kredite.
Kada se stigne do faze uzimanja novih kredita radi vraćanja starih može se govoriti o dužničkom ropstvu. Tada kreditori diktiraju korišćenje i raspolaganje svim resursima zemlje. Karakteristično za uslove zaduživanja država u neoliberalnom uređenju jeste upravo da ekonomsku politiku države dužnika diktira kreditor. Sprovođenjem te ekonomske politike, nametnute od strane poverilaca, privreda se znatno slabi a država onemogućava da vrati uzete kredite.
Svest o neophodnim promenama radi izlaska iz neoliberalne krize je prisutna ali nedovoljno artikulisana i razvijena. Postoji više grupa i elitnih intelektualaca koji se zalažu za napuštanje neoliberalnog uređenja. Ove grupe nisu međutim ujedinjene i homogene, niti je formirana jedinstvena paradigma o potrebnim promenama.
Obirom na obimnost devijacija državnih funkcija u neoliberalnom uređenju, pasivizacijom institucija pravnog poretka i njihovim stavljanjem u funkciju režima, za uspeh u borbi protiv neoliberalizma su potrebne jake, homogene snage. Za njihovo stvaranje ključna je promena svesti stanovništva radi spoznaje da postoje znatno bolja rešenja za ljudsku zajednicu od neoliberalnog uređenja.
Narod ne treba da bude osuđen na duhovno siromaštvo i materijalnu bedu, uz stalnu opasnost od ratnih i prirodnih razaranja, pored ogromnog bogatstva Planete i funkcionalnih tehnoloških i organizacionih rešenja koja značajno povećavaju produktivnost i olakšavaju život čoveka, uz ekološku održivost. Sve navedeno zbog neodgovornih pojedinaca na vlasti i manipulacija sa finansijaskim sistemom koji tako, umesto instrumenta tržišne privrede, postaje sredstvo bogaćenja oligarhije i tlačenja građana.
Sa neoliberalizmom je postala izrazitija protivurečnost između društvenog karaktera proizvodnih snaga sa jedne strane, i odnosa proizvodnje zasnovanih na privatnoj svojini i privatnom prisvajanju, sa druge strane. U predgovoru svog dela „Prilog kritici političke ekonomije“ Karl Marks je naveo da ova protivurečnost nastaje na izvesnom stupnju razvitka, kada odnosi proizvodnje koče razvoj proizvodnih snaga. U neoliberalizmu nije međutim došlo samo do kočenja razvoja već i do regresije proizvodnih snaga. Veliki broj proizvodnih pogona je prestao da radi, što je dovelo do smanjivanja društvenih proizvodnih snaga, posebno u bivšim socijalističkim državama koje su sprovele proces privatizacije.
U predgovoru istom delu Marks navodi da ne određuje svest ljudi njihovo biće već njihovo društveno biće određuje njihovu svest. Uslovi života viđeni kroz dostignuti stepen potrošačkog standarda, kao deo društvenog bića čoveka u socijalizmu, upoređeni sa dostignutim standardom građana u kapitalističkim državama su odredili promenu svesti ljudi u socijalizmu. Tu promenu svesti su iskoristile retrogradne snage čiji je cilj bio lično bogaćenje, te umesto uvođenja tržišne privrede sa izrazitom socijalnom komponentom nametnule su uvođenje kapitalizma monopolskog tipa, uz stvaranje ogromnih socijalnih razlika u društvu. Sa druge strane, pad socijalizma je uslovio promene u kapitalističkom uređenju. Kapitalizam gubi svoju socijalnu komponentu sa prestankom potrebe dokazivanja kao boljeg uređenja u odnosu na socijalizam.
U narednoj etapi će međutim doći do izražaja izneverena očekivanja većine stanovništva novom fazom kapitalizma, nastalom nakon propasti socijalističkog bloka. Doći če do novih promena u društvenom biću građana, uz promenu svesti koja neminovno mora dovesti do stvaranja preduslova za izlazak iz neoliberalne faze kapitalizma.
Autorski tekst
Mohora Doru
Vršac, 01.09.2017. godine,
