ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

ZA SOCIJALNU I NACIONALNU RAVNOPRAVNOST,

ZA PRAVDU I SLOBODU

Radnici iz Indije stigli svojim kućama- nedvosmislena pobeda- saopštenje

Radnici iz Indije stigli svojim kućama- nedvosmislena pobeda
U utorak su se, u ranim jutarnjim satima, radnici iz Indije angažovani preko agencije China EEG, a radili su na gradilištu fabrike Ling Long i China Railways na izgradnji železnice Budimpešta Beograd, javili da su bezbedno stigli svojim kućama.
Sa aerodroma „Nikola Tesla“ iz Beograda, preko Dubaija i Mombaja, do konačnog odredišta- Kalkute, ispratili smo ih sa trenutnim osećajem pobede jer su radnici otišli kućama sa punim iznosom naknada za rad koje su tražili i svojim pasošima u rukama. Uz to, kod sebe su imali i dokument da napuštaju Srbiju legalno i nije pokrenut prekršajni postupak zbog nelegalnog boravka u Srbiji, za šta nisu bili krivi jer su im pasoši bili oduzeti. To nije bio slučaj sa radnicima iz Vijetnama pre dve godine, koji su našu državu napustili bez novca i uz plaćanje kazne zbog isteka viza, za šta takođe nisu bili krivi jer su im pasoši bili oduzeti.
Mediji su preneli ovu vest, tako da javnost stiče utisak da je u pitanju velika pobeda jer je ishod upravo onaj koji smo priželjkivali.
Osećamo dužnost da kažemo da, i pored zadovoljstva, postoji niz razloga zbog čega pobeda radnika iz Indije može i mora da se gleda kroz drugačiju prizmu, te je neophodno da javnost zna kako je zaista izgledala bitka za njih tog poslednjeg dana.
Nakon prijave slučaja od strane NVO Astra, radnici su danima trpeli pritiske od strane lica za koje ne znamo da li rade ili ne rade za kompaniju, advokata za kog ne znamo ko je i kako je dospeo u PU Zrenjanin da daje radnicima da potpišu punomoć i drugih lica za koje bi policija trebalo da utvrdi ko su, a dalje institucije u kojem svojstvu su radili radnje koje su za rezultat imale da se radnici osećaju nebezbedno i uplašeno. O tome svemu je izveštavala svakodnevno Ksenija Pavkov sa televizije N1, kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo.
Od prijave 26.1. do 11. 2. kada su napustili Srbiju, Centar za žrtve još nije dao izveštaj i identifikovao ove radnike kao žrtve trgovine ljudima, međutim, izdato je uverenje da su pretpostavljene žrtve trgovine ljudima, što je omogućavalo da ovi ljudi, po Zakonu o strancima, imaju legalan boravak do 90 dana i PUNU ZAŠTITU OD LICA za koje se sumnja da učestvuju u lancu trgovine ljudima. Niti Centar, niti Ambasada Indije, niti tužilac, nisu uradili ništa da ovi ljudi budu na bezbednom, van domašaja onih za koje se sumnja da su učesnici u njihovoj radnoj eksploataciji. Ponovićemo da je poslodavac dužan bio da im obezbedi adekvatan smeštaj, što svakako ovaj nije bio, a radnici su zbog nereagovanja institucija i Ambasade ostali u njemu do samog kraja. Oni su umesto pune zaštite dobili opciju da napuste Srbiju u roku od 30 dana. Hranu su dobijali putem donacija. Ovim putem se zahvaljujemo pojedincima i organizacijama koje su pomogle u donaciji hrane i odeće. S obzirom na sled događaja, ostalo je mnogo hrane koja će biti preusmerena na organizovanje benefita u narednim nedeljama u DC Oktobar.
Ovde nam je važno da ponovimo kako su tekli poslednji dani njihovog boravka kako bi ukazali šta je sve porazno u funkcionisanju eksploatatorskog sistema, sprege država i kapitala:
Subota, 10.2. u 8 h nalazili smo se sa radnicima u objektu gde su smešteni, u Petra Drapšina, nekadašnji kombinat „Servo Mihalj“. Prisutna je bila advokatica kojoj su radnici dali punomoć i koja je sve vreme njhovih davanja izjava ispred tužilaštva bila sa njima. Čekali smo da se pojavi policija, kako su radnici rekli, da ih odveze da preuzmu svoje pasoše u odeljenju Policijske uprave u Zrenjaninu. Nakon nekoliko sati, shvatili smo da niti ko šalje informacije šta se dešava, niti da će biti vraćeni pasoši.
Kako je bio vikend, pretpostavili smo tog dana da neće biti nikakvih šansi do ponedeljka da se bar taj deo problema reši.
Nedelja, 11.2.
Radnici u panici javljaju da im sa broja koji koristi lice za koje ne znamo da li radi za kompaniju, reći ćemo prvo NN lice, stižu avionske karte rezervisane za pola 10 istog dana. Iako su u više navrata insistirali da karte moraju biti do Kalkute, jer ulaze u velik trošak ukoliko se vrate u neki drugi grad, karte su im kupljene do Mombaja. Ujedno nam saopštavaju da se oko njihovog smeštaja nalaze vozila u kojima su ljudi koje je policija kasnije legitimisala, za koje takođe ne znamo da li su zaposleni u China EEG ili ne, koji žele da im isplate umanjene zarade i odmah prebace za Beograd.
Ubrzo pristiže crni džip, aktivistima dobro poznata pod imenom Mei još od slučaja vijetnamskih, kasnije i kineskih eksploatisanih radnika, iako je policija nije legitimisala uz opasku „da se znaju“, te mi ne znamo ko je žena koja se pojavila i u kom svojstvu, kao zaposlena u kompaniji ili ne, i koja tvrdi da će oni da vrate pasoše radnicima, da im daju 1700 dolara (umesto 2400 dolara) i da večeras putuju. Takođe, na naša pitanja kako bilo ko može da uručuje pasoše radnicima van PU u odseku za strance, ona je rekla da je to sve sredila sa policijom i imigracionim.
Ovde je važno napomenuti da je advokatica pre dolaska na lokaciju otišla u PU Zrenjanin, gde je dobila informaciju da je nedelja i da do ponedeljka neće biti nikakve šanse da se uruče pasoši, te da odsek ima dežurnog ali da u suštini ova stvar može tek sutradan da se reši. Postavlja se pitanje kako institucija ne radi za nas ali radi za China EEG ili još gore- za NN lica jer se niko od njih nije predstavio kao radnik China EEG, niti je imao neku legitimaciju? Inspektor iz odeljenja za strance se nije pojavio na licu mesta do samog kraja.
Nakon što nije imala logične odgovore na pitanja, osoba koju nazivamo Mei za koju i dalje ne znamo da li je zaposlena u kompaniji, odlazi sa lica mesta vidno nezadovoljna ishodom, dok tu ostaju NN lice koje je pre nekoliko dana pokušalo da vrši pritisak na radnike da potpišu dokument da im kompanija LYQ doo Beograd nije ništa dužna i da napuste Srbiju, kao i dva, nama nepoznata državljanina Kine.
Posle kratkog vremena, radnici primaju poziv sa broja koji telefon prepoznaje kao „Mei“, gde indijski prevodilac govori radnicima da prihvate ponudu od 2400 dolara i odmah krenu za Beograd. Radnici nam govore da im lice preko telefona govori da ne budu prisutni policija, advokatica niti aktivisti, te da ukoliko ne prihvate, neće dobiti ništa. Lice sa druge strane slušalice govori da će predstavnici kompanije doći za 20 minuta da im donesu novac. Radnici su inistirali da se na taj iznos doda novac za prevoz Mombaj- Kalkuta. I dalje ostaje nerazjašnjeno ko je kupio karte- kompanija, kao pravno lice, pojedinac kao fizičko lice ili policija i imigraciono, kako piše u poruci radnicima?
U istom momentu, dok advokatica kontaktira institucije- inspektore, Centar za zaštitu žrtava, policija nam saopšatava da se povlači i da ukoliko nam neko bude pretio po život ili nas bude fizički ugrozio, pozovemo 192 i oni će doći.
Oko 18 časova, mi i radnici nalazimo u mrklom mraku u srcu nekadašnjeg kombinata „Servo Mihalj“. Radnici se užurbano pakuju jer smo dobili informaciju da će ipak PU da im uruči pasoše u svojim prostorijama, te da oni poleću u 10 sati sa beogradskog aerodroma. Nas četvoro stoji ispred objekta i posmatra džipove i kombije koji nas okružuju. Tada smo u pomoć pozvali naše sugrađane i uradili suprotno zahtevima lica koja su komunicirala sa radnicima sa druge strane žice- pozvali smo da javnost bude prisutna.
Videvši da vreme teče, „Mei“ dolazi u smeštaj i radnicima u kovertama daje novac u evrima. Takođe im daje priznanicu bez pečata firme da potpišu kao dokaz da su novac primili.
Postavljamo pitanje- koji poslodavac u Srbiji daje novac na ruke preko osobe koja tvrdi da ne radi za kompaniju? Po kojim zakonima se plate isplaćuju na ruke, u blatnjavom i neuslovnom smeštaju, bez pečata poslodavca na piznanici?
Iako je izvesna Mei rekla da imaju prevoz do aerodroma, mi sa druge strane smo zahtevali da ih mi vozimo. Tada je policija došla i saopštila da ćemo imati pratnju do Čente, policijsku.
Ono što mi možemo da kažemo jeste da smo mi imali pratnju sve vreme- poznatih vozila u kojima se nalaze oni koji tvrde da ne rade za kompaniju koja je dovela ove ljude u Srbiju i držala ih bez pasoša, na oskudnoj hrani, kršeći zakone Republike Srbije, a da mi ni ne znamo činjenicu- ko su ti ljudi koji se pojavljuju i u kom svojstvu.
Zbog svega ovoga, možemo da kažemo da je to pobeda za radnike u smislu da su dobili sve ono što su tražili, ali ne i ono što su trebali da dobiju da su se poštovali zakoni naše zemlje. Sam proces njihovog odlaska bio je poražavajući za svakog ko je tome svedočio- potpuno paralelni svet u kom određena pravna i fizička lica rade šta žele, oduzimajući radnicima dostojanstvo, prava, time gurajući celokupnu radničku klasu u lošiji položaj.
S obzirom da su radnici dali iskaze u svojstvu svedoka, uz punomoćnice i prevodioca kog je obezbedio Centar za žrtve, pitanje je da li će institucije sada postupiti jednako kao i sa Vijetnamcima- praveći se nemi i normalizujući moderno ropstvo?
Ovom prilikom, podsetićemo na nužnost promene zakona koji regulišu rad stranih radnika, posebno onaj deo koji se tiče onemogućavanja poslodavca da radnike stavi u ekonomsko zavisni položaj time što vize vezuju za poslodavca. Kada je reč o vizama, kao i u slučaju Vijetnam, Nacionalna služba za zapošljavanje treba da objasni kako su, na osnovu ovih ugovora o radu koji to nisu, bez potpunog zdravstvenog osiguranja, smeštaja i hrane, i u konačnici bez činjeničnog stanja da nije u pitanju zapošljavanje radnika u okviru istog pravnog lica, izdavali vizu D ovim, kao i radnicima iz Vijetnama?
Nužno je da sindikati ne budu servisi za zaposlene, već da sindikat čine organizovani radnici i radnice, dakle radnička klasa, stranih i domaćih radnika/ca, čije interese štiti upravo sindikat koji utiče i na to koji će se zakoni donositi, a vezani za regulisanje sfere rada. Sa pravne strane gledano, sindikati ne prepoznaju strane radnike/ce i radnike/ce van radnog odnosa te iste i ne organizuju. Na put modernom ropstvu ne mogu stajati borbeni pojedinci, već organizovana radnička klasa u borbene sindikate, koji radništvo ne deli po šovinističkom principu na „naše“ i „njihove“ već radničku klasu gledaju kao jedan subjekt.
Dok stvari stoje ovako, možemo očekivati da će kapitalističke elite, kroz svoje političke subjekte, donositi sve više antiradničkih zakona. Zbog toga, moramo jasno identifikovati one koji od ovakvih proizvodnih odnosa profitiraju i oštro se suprotstavljati svugde i svakom ko ima tendenciju da vrši opresiju nad bilo kojim radnicima i radnicama.
Radnici iz Indije, koji su svojim odlučnom i organizovanom borbom za svoja prava, izvojevali malu veliku pobedu, treba da budu uzor svim radnicima/cama i svetli primer da se ne mora pokleknuti pred naizgled jačim protivnikom.
Zrenjaninski socijalni forum
DC Oktobar

Comments are closed.