Navigacija
“Prijateljstvo se ne začinje u nevolji i nesreći. Ti “teški” uslovi života o kojima književnost priča bajke kako su redovan preduslov za razvijanje prijateljstva, jednostavno nisu dovoljno “teški”. Ako su nevolja i beda združile, sprijateljile ljude, onda to nisu ni najveća nevolja ni najgora beda. Tuga koja se može podeliti sa prijateljima nedovoljno je jaka i duboka. U istinskoj nevolji upoznaje se samo sopstvena duševna i telesna čvrstina i izbijaju na videlo granice sopstvenih “mogućnosti”, fizičke izdržljivosti i moralne snage”. Varlam Šalamov, Priče sa Kolime 1, Na suvoj hrani.
Mojim prijateljima
Prošlo je skoro godinu dana od kad smo se upoznali. On nije medijska ličnost ali su o njegovom životu izveštavali mediji- domaći, regionalni i strani. On je muškarac u četrdesetim godinama. U porodičnoj kući živi sa majkom i ocem, penzionisanim službenicima u javnom sektoru, mladom ženom i dvoje male dece, dečakom i devojčicom. Ima mlađeg brata koji je oženjen i živi u drugom gradu. Ima i stariju sestru koja je takođe udata i ne živi sa njima više. Studije industrijskog univerziteta napušta posle godinu dana zbog lošeg materijalnog stanja. Počinje da radi u administraciji u jednoj privatnoj firmi, ali zbog niske plate od koje ne može da izdržava porodicu odlazi u drugu zemlju da zaradi novac i poboljša materijalno stanje porodice. Grad u kom živi njegova porodica nalazi se u provinciji koja nije razvijena, koja nema industriju, već se ekonomija zasniva na poljoprivredi i trgovini. Mnogo je starih ljudi o kojima moraju da brinu nešto agilniji susedi. Mladi su otišli trbuhom za kruhom na Zapad. Poljoprivredni poslovi obavljaju se pomoću pluga i mašina koje ljudi sami moraju da naprave kako bi sebi olakšali rad, a taj rad obavljaju upravo stariji članovi društva. Ukoliko je dobra godina, bez nepogoda i prirodnih katastrofa, može se reći da imaju od čega da prežive. Grad se nalazi u blizini planinskog dela, nacionalnog parka koji izgleda nestvarno, tačka koju bi voleo da poseti svaki ljubitelj prirode.
Zvuči kao poznata priča? Priča o nekom koga poznajete? Sasvim moguće, jer su sudbine radnika širom sveta identične. Ovo je priča o Namu, radniku iz Vijetnama kog sam upoznala u Zrenjaninu (Srednji Banat, Srbija (45.3834° N, 20.3906° E)). Trbuhom za kruhom, jedan je od radnika koji je preko agencije lizingovan da radi na izgradnji fabrike Ling Long. Ostavio je svoju porodicu i prijatelje, u nadi da će, kada se vrati kući, zahvaljujući novcu zarađenom u tuđini, biti u prilici da omogući svojima bolje uslove za život. Plata od skoro 900 dolara zvučala je obećavajuće, posebno ako se uporedi sa platom od 150-200 dolara koje bi zaradio u Qui Hop distriktu, Nghe An provinciji u Vijetnamu (19.3529° N, 105.1727° E). Sasvim je sigurno da nikada u životu ne bih pokušala da saznam ovo da nisam upoznala vršnjaka iz te daleke zemlje: Qui Hop je grad u ruralnom kraju, prostire se na površini od 942 kvadratna kilometra, koji (prema popisu iz 2003. godine) ima populaciju od 119 960 stanovnika. Ovaj kraj često zahvataju prirodne nepogode – uglavnom poplave zbog jake kiše. Tada stanovništvo ostaje bez domova, a sav trud da se na plodnog zemlji uzgajaju neke biljke odnosi bujica. Zapravo, tada prestaje i sav život, a ljudi se okreću jedni drugima,čine sve da se sačuva goli život i ponešto materijalno. Pomoć stiže iz drugih krajeva ove zemlje, onih koji nisu ugroženi poplavama i drugim nepogodama, ako izuzmemo one društvene, koje takođe nisu ravnomerne. Veliki gradovi oslanjaju se na strane investicije, fabrike koje upošljavaju radnike za male nadnice. Ruralni delovi nemaju tu “sreću” – Stanovnici iz ruralnih provincija beže u velike gradove, druge države i druge kontinente jer kod kuće nemaju gotovo nikakve šanse da žive od svog rada.
Komšije u nevolji| NHD, 2022.
Nam je planirao budućnost. Stisnuće se, živeće skromno u Zrenjaninu, a ušteđevinu će odneti porodici i time će obezbediti sigurnost na neko vreme. U Zrenjaninu je živeo u ozloglašenim „barakama” u kojima smo se i upoznali. Loša ishrana, loš smeštaj u objektu u kom je boravio sa više stotina ljudi, kašnjenje plata ili zakidanje plata od strane poslodavca, niz štrajkova da izbore bolje uslove – sve to je živeo Nam daleko od kuće, u zemlji čiji jezik ne zna, pa se dobro snalazio preko upotrebe aplikacije za prevod, ne bi li komunicirao sa nama koji definitivno ne baratamo vijetnamskim jezikom. Sa kojim mislima leže i ustaje, kako zadržava mir, gde odlazi sav bes, nesreća, kakve su njegove misli i misli ostalih s kojima deli istu muku dok ih šiba banatski vetar dok provejava sneg, ili dok peče sunce a oni udišu težak močvarni vazduh? Sve to sam se pitala.
Rad po snegu na izgradnji fabrike| printscreen 2022. lična arhiva
Tokom svojih odlazaka do baraka, odnosno smeštaja u kom su boravili (potom i do kampa u Penfarmi) upoznala sam mnogo radnika. Kontakti sa njima su se vremenom gubili: neki su odlazili nazad kućama, neki su jednostavno premeštanjem u bolji smeštaj i vraćanjem pasoša od strane poslodavca, što su izborili štrajkovima, prestali da komuniciraju. Lomili smo jezike, istrošili baterije na telefonu ne bismo li uspeli da se (spo)razumemo.
Prilikom jedne od mnogih poseta, videli smo grupu radnika koja je išla da igra fudbal na prostoru pored baraka. Mahali su nam dok smo kolima izlazili iz kampa. Za oko mi je zapala njihova izduvana lopta. Zaustavila sam automobil, izvadila jednu loptu za plažu, nekoliko reketa za badminton i rekete sa lopticom za vodu. Iako sam znala da bi najverovatnije mogli to sebi da priušte, i bila svesna da reketi nisu zamena za piletinu, kupus, pirinač nudle i ostalo, ponudila sam im da uzmu opremu. Među tim radnicima je bio moj tihi, smerni i uviđavni drug Nam, veliki ljubitelj fudbala (koji čak drži Maradoninu sliku na svom profilu. Fudbal je popularan u njihovoj zemlji.) Zatapkali su loptu. “Ok, zbogom homo ludensi, do sledećeg puta!!!!” Od novembra prošle godine do 27. septembra, kada se vratio u svoju zemlju, Nam i ja videli smo se nekoliko puta.
Jedan od mnogobrojnih oglasa agencija za rad u inostranstvu| printscreen 2022. lična arhiva
Potom je došlo toplo vreme i hrana koju su dokupljivali se kvarila. Zamolio me je da im, ukoliko sam u prilici, nađem frižider. Do 100 evra. On ne ume da se snađe, osim da ode u prodavnicu u kojoj bi, da bi kupio frižider, morao da ostavi skoro pola plate. Kupujem prodajem, dva klika- done! Za 30 evra kupili smo frižider u Lukićevu, u dobrom stanju. Nas troje se natrpalo u mali sivi metak, očas posla smo stigli u selo i utovarili frižider. Prilikom isporuke, radnici su vrlo pažljivo, da ne oštete auto, izvadili frižider i uneli ga u kamp. Izašlo je mnogo radnika – svi sa molbama: “Nabavi nam iste!”.
Zatim, jednom prilikom, Nam i ja otišli smo u centar grada, na kafu. Prošetali smo, fotografisali se “kod konja”, fontane, opštinske zgrade. Kada je reč o hrani, neretko smo razmenjivali slike hrane, recepte i zanimljivosti u vezi sa kulturom i načinom života, ovde i tamo. Čim mi se ukazala prilika, probala sam -cà phê sữa nóng , phở, bánh cam i svašta drugo. Dakle, kafu, supu i slatke kugle. Složili smo se da istok jede manje slatko nego zapad – nakon što sam priznala da sam kolač, u trećem zalogaju, obogatila kašičicom čokoladnog krema.
Vijetnamske poslastice| lična arhiva
Dan nakon našeg ugodnog ispijanja kafe u centru Zrenjanina izašla je vest da su “Vijetnamci/ Azijati/ radnici azijskog porekla” vrbovali devojčice za prostituciju. Nam mi se odmah javio, pravdajući se da nisu svi radnici isti, da taj koji je to radio treba da odgovara. Popričali smo o sinofobiji, rasizmu, i tome da li se osećaju bezbedno kada se nešto desi. Pričao mi je o tučama u kampu, intervencijama policije – i sve vreme ponavljao da nisu svi isti i da se nada da neću stvoriti distancu “misleći da su svi ljudi iz Vijetnama isti”. Bez ikakve dileme, prihvatila sam da ih, nekoliko meseci kasnije, odvedem na ekskurziju u Novi Sad. Nismo puno razgovarali, izgledali smo čudno jer su naši telefoni pričali umesto nas. Kao da postoje još dve osobe između sagovornika. Napravili smo mnogo lepih fotografija za uspomenu. Ubedila sam ih da su fotografije dovoljne, da nema potrebe da mi kupe ručno rađen nakit za uspomenu, te potroše niti krvavi dolar na mene. Starija žena koja se nadala kupoprodaji nakita izgledala je razočarano. Možda se kajem.
Ling Long je usporio izgradnju. Rat u Ukrajini pomrsio je planove. Nam je bio u grupi radnika koji čekaju da im poslodavac kupi karte za povratak u Vijetnam. Dok se mesecima čeka na povratak, dani koji nisu radni nisu ni plaćeni. Nam se u Vijetnam vratio oštećen za 400 dolara. Grupa radnika verovala je (ili se nadala?) da njima poslodavac neće uraditi isto što je uradio grupi radnika u junu, koji su dan pred polazak dobili izvod iz plate – umanjen basnoslovno mnogo. Kraj, kada da se pruži otpor, kada da se pobuni kada je kombi već ujutru spreman da ih odveze na aerodrome- od Beograda, preko Dohe u Hanoj. Ipak, zakidanje na plati nije izbegao ni moj drug koji je krajem septembra otišao svojoj kući,a ni drugi radnici iz njegove grupe.
Svaki od njih mi se javljao tokom puta kao i kada su stigli svojim kućama. Nam mi se javio videom i slikom stravičnih poplava koje su zahvatile njegov grad. Tropska oluja Noru protutnjala je kao snažan tajfun kroz Centralni Vijetnam krajem septembra. Više od 800 hiljada ljudi je evakuisano. Posledice klimatskih promena sve više se osećaju u ovom delu sveta u vidu nepogoda ovolikih razmera. Najviše stradaju siromašniji slojevi stanovništva. Dok pišem ove redove i listam Šalamova (45.3834° N, 20.3906° E), čekam da ponovo ima internet da mi se javi sa novostima iz iz Quỳ Hợp Distrikta (19.3529° N, 105.1727° E). Koliko nesreća staje u čoveka? Jesmo li prijatelji i da li pakao drugačije izgleda?
Neke od fotografija koje mi je poslao Nam- Vijetnam, poplave, septembar 2022. godine:
Tara Rukeci
