Navigacija
Nada Ćurčić — Publikacija “Melenci 4-5/85” —
Povodom 40-godišnjice formiranja Antifašističkog fronta žena Vojvodine, Pokrpjinska konferencija SSRN Vojvodine, Pokrajinski odbor SUBNOR-a Vojvodine i Komisija PK SK Vojvodine za istoriju Saveza komunista organizovali su savetovanje na temu „Žene Vojvodine u NOR-u i Revoluciji 1941 — 1945. godine”. Savetovanje, čiji je cilj bio da se saberu, sistematizuju i obrade prikupljeni i dostupni materijali o učešću i doprinosu žena Vojvodine, u NOR-u i Revoluciji, da se afirmišu idejne, etičke, humane i političke vrednosti doprindsa žena pobedi revolucije, da se ojača akcija za potpunu društvenu, ekonomsku i kulturnu emancipaciju žena za dalje usavršavanje njihove ravnopravnosti u celini društvenih odnosa, održano je 27. i 28. marta, prošle, 1984. godine, u Novom Sadu. Žene Melenaca su na Savetovanju bile zastupljene jednim saopštenjem, koje zbog obilnosti ne prendsimo u celini, već samo u skraćenoj verziji kako je, u vidu referata, usmenoi bilo prezentovano učesnicima Savetovanja.
O ženama Melenaca može se govoriti u kontekstu praćenja istorije ovog mesta bogatog klasnim borbama i težnjama za društveni: progres.
Slobodarske borbe, socijalni nemiri, patriotski pokreti i komunistički revolucionarni pokret ispunjavaju i karakterišu bogatu prošlost Melenaca. Naime, slobodarstvo se oblikuje u pravu klasnu borbu neposredno pred I svetski rat. To se manifestovalo i potvrdilo masovnim pristupanjem melenačkih vojnika kbji su bili u austrougarskoj vojsci, u jedinice Crvene armije u oktobarskoj revoluciji. Učešće Melenčana u oktobarskoj revoluciji dalo je nove zamahe revolucionarnom pokretu u selu u tek nastaloj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Rast i razvoj Komunističke partije Jugoslavije u kojoj Melenčani imaju značajnu ulogu, međuratni razvoj radničkog pokreta, doprinos Melenčana u razvoju KPJ, učešće u španskom građanskom: ratu, zatim ustanak i učešće Melenčana širom Jugoslavije na svim: frontovima, ukazuju na događajima bogatu istoriju i svedoče o neprekidnoj borbi stanovnika Melenaca za lepše i svetlije sutra.
Žene i omladinke Melenaca bile su uvek prisutne, često u centru događaja, a ponekad kao važna pozadina na koju se može osloniti i bez koje mnoge akcije ne bi mogle da se izvedu. Možda nepravedno, učešće i doprinos žena u revolucionarnoj borbi do sada cije bilo dovoljno coznato i afirmisano, te zbog toga žene nisu, do danas dobile odgovarajuću istorijsku ocenu.
Prvi put žene Melenaca aktivno, masovno i organizovano, a što je od izuzetne važnosti, ravnopravno sa muškarcima, učestvuju u pokretu poljoprivrednih radnika, koji je otpočeo još stvaranjem: Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. godine. Aktivnost poljoprivrednih radnika usmeravana i rukovođena Mesnom organizacijom KPJ, posebno dolazi do izražaja marta 1936. godine, kada je, na inicija- tivu PK KPJ za Vojvodinu, i stavova IV zemaljske konferencije KPJ da se komunisti uključe u rad sindikata, formirana Mesna podružnica Zemaljskog saveza poljoprivrednih radnika u Melencima; Za: kratko vreme Sindikalna podružnica postaje masovna organizacija, a 40 odsto članstva sačinjavale su žene.
Iz rada ove podružnice mogu se izdvojiti dve akcije uspešno vođene i okončane pobedom poljoprivrednog radništva koje su kao takve odjeknule u vojvođanskoj javnosti. To su:
— Štrajk berača kamilice proglašen 20. aprila 1936. godine. Bio je to jedan od prvih štrajkova poljoprivrednih radnika pod neposrednim uticajem Komunističke partije. U njemu je učestvovalo od 350 — 400 žena. Trajao je deset dana, a završen je ispunjavanjem radničkih zahteva, jer je otkupna cena kamilice povećana za 100 odsto. Istovremeno organizovan je i dvodnevni štrajk u preduzeću za preradu kamilice, gde je bilo zaposleno od 150 — 200 žena. Pozitivan ishod ovih štrajkova značio je ne samo ekonomsku već i moralnu i političku pobedu poljoprivrednog radništva u Melencima.
— Četvorodnevni štrajk žetelaca, ili „štrajk kraj vršalica” ‘Od 11. do 15. jula 1938. godine, takođe je predvođen partijskom organizacijom. U njemu je učestvovalo 864 radnika, a od toga 320 žena. I u ovom štrajku došlo je do izražaja jedinstveno, čvrsto i odlučno istupanje radnika, te su poslodavci bili primorani da prihvate njihove zahteve i potpišu kolektivni ugovor. Bila je to jedna od najvećih pobeda melenačkog poljoprivrednog radništva u kome je ne mala uloga žena.
Uticaj partijske organizacije u Melencima osećao se i među naprednom ženskom omladinom. Žene su se uglavnom okupljale i radile u već postojećim društvima i udruženjima. Najpre je to bila organizacija ratarske omladine „Budućnost” koja je osnovana 1923. godine, a okupljala je članove svih socijalnih kategorija. Rukovodeća mesta u ovoj organizaciji zauzeli su članovi Mesne partijske organizacije, koji su tu našli uporište za delovanje revolucionarnog pokreta među mladima. Ratarska omladina okupljala je oko 200 organizovanih članova među kojima je bio i jedan broj žena i omladinki.
Među prvim u Vojvodini formirana je 14. februara 1937. go- dine, Mesna organizacija Omladinskog kulturno-privrednog pokreta (OMPOK-a). Ova organizacija je u Melencima razvila vrlo živu društvenu aktivnost. Za kratko vreme postala je masovna organizacija sa oko 800 članova. Više od 300 omlaDinki takođe je bilo učlanjeno u OMPOK.
Osim u ovim društvima i udruženjima oblici okupljanja ženske omladine u Melencima bili su veoma različiti. Na revolucionarno-demokratskoj platformi KPJ žene su se organizovale kroz akcije sakupljanja „Crvene”, odnosno, „Narodne pomoći”. Pomoć je prikupljana u novcu, hrani i odeći. Posebno su vođene akcije sakupljanja priloga i pomoći za štrajkače i njihove porodice, za sirotinju, za studente i druge. Jedna od najzapaženijih akcija i pored strogog nadzora vlasti, bila je prikupljanje i slanje pomoći za španske borce. Ovom akcijom solidarnosti rukovodili su Bora Mikin, Emil Kevrešan, Vujica Vujanov, Milivoj Mijatov-Lojče, Stevan Ćurčić i drugi. Priloge su velikim delom sakupljale žene. Posebno su se istakle: Zvezdana Mikin, Ljubinka Živanov, Draginja Mijatov, Danica Popov, Nada Kišprdilov, Mara Kevrešan, Vidosava Stankov, Vukosava Stankov i druge.
GodiNe 1939. žene su osnovale vaspitne grupe, koje su početkom 1940. godine, odnosno formiranjem Naprednog ženskog pokreta u Melencima, znatno proširene. Na sastancima grupa čitane su razne napredne knjige, diskutovalo se o političkoj situaciji, okupljanju žena. Od izuzetnog značaja je bilo istupanje na zborovima gde se odlučno zahtevalo pravo glasa za žene.
Melenčanke su prisustvovale i javnim skupovima u Petrovgradu (Zrenjaninu), Novom Sadu, Beogradu i drugim mestima, na kojima je tražena ravnopravnost žena u političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturnom životu.
Organizacija žena imala je izuzetan doprinos u okupljanju žena iz različitih socijalnih kategorija na narodno-frontovskoj političkoj platformi KPJ. Alijansa ženskog pokreta zabranjena je kada je postalo očigledno da iza njihovih akcija stoji Komunistička partija, ali zabrana nije bitno smanjila rad žena i omladinki. One su se i dalje okupljale za šta su posebne zasluge imale žene zaposlene u Pe- trovgradu i Beogradu, kao i studentkinje i srednjoškolke.
Pod rukovodstvom partijske organizacije žene su nastavile svoju aktivnost u ratnim uslovima. Rad se i dalje odvijao u takozvanim „vaspitnim grupama”. Broj ovih grupa se u toku maja i juna 1941. godine povećao, tako da se u 10 — 12 grupa okupljalo oko 180 žena i omladinki. U novonastaloj situaciji žene su pojačale svoj rad i proširile akcije delovanja. Pored stalnog i neprekidnog rada na političkom vaspitanju žene i omladinke su se naročito isticale u prikupljanju raznog materijala, pre svega odeće, veša, obuće, sanitetskog materijala, oružja, zatim u pronalaženju i opremanju baza za partizane; bile su kuriri, održavale vezu sa partizanskim odredima i drugo.
U periodu juni—oktobar 1941. godine u selu je bilo desetak kuća koje su služile kao sabirni magazini. U njima je prikupljana roba koja je na ugovoreni način iznošena iz sela i predavana partizanskom odredu. Celokupnom akcijom rukovodio je mesni komitet KPJ i Mesni komitet SKOJ-a. Ova svojevrsna intendantska služba je dobro i uredno funkcionisala. Rad na prikupljanju robe i namirnica naročito je intenziviran u septembru i oktobru 1941. godine, kada se nekoliko partizanskih odreda severnog Banata spojilo u Severno-banatski partizanski odred. Ovaj odred je stacioniran uglavnom u melenačkom ataru.
Tada su za Melenčane i njihove organizacije znatno prošireni zadaci.
Trebalo je snabdeti i opremiti celu vojsku za zimu. Pošto se Severno-banatski partizanski odred spremao za odlazak u Srem i Bosnu, mnogo toga je trebalo pripremiti za put i za zimovanje. Sakupljana je zimska odeća, pleteni su džemperi i čarape, birana ćebad. Spremane su veće količine namirnica nego ranije. Na primer, samo iz pekare Ljubinke Dujin hleb je odnošen na stotine kilograma. Brašno za hleb dobijala je iz sabirnih baza. Udvostručio se broj onih koji su se kolima probijali iz sela i nosili sve ono što se sakupilo do partizanskog logora.
Rad na prikupljanju namirnica za snabdevanje partizanskog odreda otvorio je živu aktivnost i pravo takmičenje među pojedinim grupama žena u Melencima, te su takvim načinom rada žene — aktivistkinje obuhvatile oko 80 odsto žena čitavog sela. U to vreme radio je i „Odbor za narodnu pomoć” i sve ove akcije vodile su se u okviru tog odbora.
Žene Melenaca su aktivno delovale na raznim područjima. Veliku aktivnost su pokazale na pronalaženju i obezbeđenju baza za ilegalce i borce partizanskog odreda. Pošto akcija prelaska u Srem nije uspela, značilo je da severnobanatski partizani moraju ostati na svom terenu. Za partijsku i skojevsku organizaciju u Melencima postavljeni su novi i složeni zadaci na obezbeđenju baza u selu i na salašima koje su jedino mogle pružiti sigurnu zaštitu pred neprijateljem. Zbog podzemnih voda Melenčani su mogli izgraditi malo baza koje su bile sigurnije. Nekoliko skloništa i izgrađeno je na Melenačkom ostrvu i vinogradima, a nekoliko u selu pomoću duplih zidova ili na drugi način. Tražena su i druga rešenja. Borci su smeštani po kućama, i većini salaša u ataru. Računa se da je u toku rata bilo preko 90 baza u selu. Veliki broj baza nalazio se baš u kućama gde su žene bile nosioci domaćinstva, jer su im se muževi nalazili u zarobljeništvu. Mogu se istaći baze na salašu i u kući Popov Tadinke – Nane, Kuručev Vukosave, zatim Bogaroški Vuke, Keljački Ljubice (Tipšin), Stankov Sofije, Brcanski Jelene, Ispas Angeline, Bibin Nade, Jankov Milke, (Fusikin), Micić Žive i drugih. U ovim bazama odsedali su partijski i vojni rukovodioci ne samo iz Melenaca već i iz okruga, sreza i pokrajine. Takođe su se u nekima od njih ukrštale kurirske veze za ceo severni Banat. Žene su bile te koje su se brinule o održavanju baza, pripremale su hranu, prale odelo, veš, nabavljale sanitetski materijal i lekove, negovale ranjenike, a često su služile i kao kuriri.
Aktivnost koju su žene razvile na prikupljanju pomoći za potrebe boraca i pozadinskih radnika nije jenjavala tokom čitavog rata. U početku nije bilo velikih teškoća, ali što se rat više otezao, mogućnosti i rezerve za prikupljanje materijala su se sve više crple. Žene su bile primorane da se snalaze na razne načine.
Decembra 1943. godine formiran je Mesni odbor AFŽ-a. Prvi odbor su sačinjavale: Bošnjak Ružica, Putnik Zorka, Mijatov Dobrinka, Tucić Gora i Boškov Milena. Ovaj Odbor je na svojim sastancima pravio planove rada na okupljanju žena po četvrtima sela i na aktiviziranju svih žena po pitanjima i zadacima koji su se tada javljali. Pored rada na sakupljanju materijalne pomoći, redovno su čitale ilegalne materijale koji su stizali u selo putem partijske organizacije, tako da su se žene upoznavale sa pravom situacijom u zemlji i svetu.
Pošto je u selu stalno bilo okupatorske vojske, a često se nalazilo pod blokadom, nisu se organizovale konferencije niti mitinzi već se rad odvijao samo na užim sastancima.
Mesni odbor AFŽ-a funkcionisao je do juna 1944. godine, kada su usled provale u policiji, neke drugarice bile uhapšene, a ostale se povukle u ilegalstvo.
Posebno su se istakle u revolucionarnim akcijama 1944. godine. Uoči 1. maja 1944. godine žene su učestvovale u pisanju parola koje su bile istaknute u pojedinim delovima sela. Iste godine 22. juna, isplele su 5 velikih venaca od prirodnog cveća sa crvenim trakama i preko noći odnele na grobove palih boraca i streljanih drugova.
U drugoj polovini 1944. godine osnovana je Mesna organizacija AFŽ-a. U članstvu su bile: Jagoda Kostić, predsednik, Putnik Zorka, sekretar, Mijatov Dobrinka, Mudrić Ljubica, Tucić Gorinka, Dujin Ljubinka, Ićurup Vidosava, fidler Marija, Bošnjak Milena, Kevrešan Biserka, Bošnjak Božana, Milivojev Melanija, Šljapić Mara i Granić Mira. Žene Melenaca su sarađivale, odnosno aktivno radile u Sreskom i Okružnom odboru AFŽ-a. Mikin Zvezdana – Nata, Kevrešan Milica i Bošnjak Ružica su bile članovi Sreskog odbora AFŽ-a novobečejskog sreza. Mikin Zvezdana je bila član Sreskog odbora AFŽ-a za Srez Srpska Crnja i član Okružnog odbora AFŽ-a Petrovgradskog okruga.
Žene i omladinke Melenaca su bile aktivne i u drugim organizacijama. Tokom rata žene su bile primane u članstvo KPJ. Mikin Zvezdana-Nata, bila je sekretar SK KPJ za srez Srpska Crnja, Bošnjak Ružica je bila sekretar Mesne partijske organizacije, Kevrešan Milica i Bošnjak Ružica su bile članovi SK KPJ za srez Novi Bečej. Nekoliko žena bilo je u članstvu narodnooslobodilačkih odbora. Bošnjak Ružica, Putnik Zorka i Kostić Jagoda su bile članovi Mesnog NOO. Mikin Zvezdana – Nata je bila član Sreskog NOO i član Okružnog NOO za petrovgradski okrug.
U jedinicama narodnooslobodilačke vojske i pokreta otpora Jugoslavije učestvovalo je 8 žena: Adamov Mira, Zvekić Živka, Jankov Milka, Kehriman Ajša, Kuručev Sofija, Mikin Zvezdana, Segedinac Spasenija i Stankov Sofija.
U narodnooslobodilačkoj vojsci i jedinicama Pokreta otpora Jugoslavije bile su i 23 omladinke iz Melenaca: Bibin Olgica, Vajdić Danilka, Vasiljev Ivanka, Žigić Olgica, Jankov Smiljka, Kevrešan Mara, Keljački Vesela, Kuručev Marija, Micić Danilka, Micić Nada, Mojsin Nada, Pajić Zorka, Popov Biserka, Popov Zorka, Stojakov Natalija, Stojakov Jelena, Stankov Marija, Halas Mara, Bogaroški Slavinka, Stankov Mirjana, Cvetić Dušica, Mijatov Draginja – Papić, Telečki Mirjana.
U narodnooslobodilačkoj borbi poginule su tri žene i tri om- ladinke: Jankov Milka, Pajić Zorka, Popov Tadinka (žene), Vajdić Danilka Popov Vida, Bogaroški Slavinka (omladinke).
U toku rata streljano je 16 žena i 3 omladinke iz Melenaca: Kevrešan Mara, Micić Milica (Bogaroški), Pajić Zorka, Adamov Ljubica, Adamov Ljubica – Boktorov, Bibin Natalija, Bogaroški Vuka, Bogaroški Milica, Gaborov Marina, Gaborov Stana, Ispas Angelina, Jankov Angelina, Kevrešan Milica, Kišprdilov Nadežda, Kuručev Vukosava, Nešić Vukosava, Onučev Ljubinka, Stankov Marija, Vrebalov Vera.
Od 1937. do 1944. godine hapšeno je 66 žena i 29 omladinki. Neke od žena hapšene su i po nekoliko puta. U logoru je bilo 39 žena iz Melenaca.
Izuzetnu aktivnost pokazala je i ženska omladina. Veliki broj omladinki bio je član SKOJ-a. U toku 1941. godine u SKOJ-u je bilo oko 60 omladinki. 1942. godine pošto su neke omladinke uhapšene, primljeno je nekoliko novih tako da ih je u SKOJ-u bilo oko 50. Broj omladinki u ovoj organizaciji povećao se 1943. godine, a posebno kada je formirana mesna organizacija USAOV-a. U SKOJ-u i u USAOV-u aktivirano je oko 90 omladinki. 1944. godine ove organizacije postaju masovne, a u njima aktivno radi oko pet stotina omladinki.
Odmah po oslobođenju Melenaca otpočela je sa radom obnovljena organizacija Antifašističkog fronta žena.
Neposredno po oslobođenju oko tri stotine omladinki je radilo na osposobljavanju aerodroma u Ečki, a oko četiri stotine omladinki iz Melenaca radilo je na branju voća i grožđa na Bisernom ostrvu. Februara 1945. godine sto deset omladinki iz Melenaca učestvovalo je na prvoj dobrovoljnoj omladinskoj akciji, branja kukuruza u Sremu.
U vojnoj bolnici u Banji „Rusandi” bilo je dosta ranjenika i bolesnih crvenoarmejaca. Za bolnicu su žene odmah opremile više od 1000 postelja i otvorile kuhinju za ishranu bolesnika. Kuhinja u kojoj su radile aktivistkinje organizovana je i u selu za narodnooslobodilačku vojsku i Crvenu armiju koji su prolazili kroz selo. Osnovan je Dečiji dom sa kuhinjom u kome je smešteno i snabdeveno odelom i obućom oko 50 dece — ratnih siročadi. Žene su se brinule za čistoću svih domova i prostorija u kojima su se održavale konferencije i kulturno-prosvetni skupovi, a pomogle su u obrađivanju njiva i vinograda palih drugova.
Najviše je dolazio do izražaja rad članica AFŽ-a na prikupljanu pomoći za narodnooslobodilačku vojsku i siromašne i nezbrinute porodice u selu, ova akcija vođena je pod parolom „sve za front”. Radi ilustracije dajemo odlomak iz izveštaja od 23. januara do 21. februara 1945. godine upućen sreskom odboru AFŽ-a Novi Bečej.
Organizovano je prikupljanje priloga meštana za narodnooslobodilačku vojsku. Prikupljeno je u namirnicama: 5113 jaja, 901 litra mleka. 800 kilograma mesa, 2009 kilograma hleba, 81 kilogram masti, 60 kilograma kobasica, 50 kilograma soli, 28 litara paradajza, 46 para živine, 32 kilograma šećera i 267 kilograma slanine.
Od veša prikupljeno je: 192 para veša, 15 pari čarapa, 30 ćebadi, 20 jorgana, 26 ćilima.
Tokom ovog meseca postignuto je 1362 radna dana ili 8635 radnih časova. Jedan deo drugarica radi u Domu AFŽ-a, drugi u Agitpropu, a veliki deo drugarica radi u banji „Rusandi” i to: kuvaju za ranjenike, šiju ranjenicima veš i odelo, dežuraju u bolnici i to: Organizovano je prikupljanje priloga za vunu i drugarice su skupile oko 120 hiljada dinara. Od toga novca kupiće se vuna i plešće se čarape za našu vojsku”.
Meštani su sa simpatijama gledali na rad AFŽ-a. Tako je ova, organizacija uspela da aktivira veliki broj žena. Sredinom aprila 1945. godine brojala je više od 1300 članica koje su bile organizovane u četiri reona. Izvršena je i podela po reonima: prvi reon bio je zadužen za socijalno zbrinjavanje, drugi za poljoprivredno staranje, treći za zdravstvenu zaštitu i četvrti za ishranu.
U organizaciji AFŽ-a 24. 07. 1945. godine počelo je da radi dečije obdanište. Žene su se aktivno uključivale i u sve akcije koje su bile organizovane u selu.
