2. oktobar- Dan oslobođenja grada/ Stazama pobede

Nakon završetka Drugog svetskog rata, dan kada je 1944. godine naš grad oslobođen zajedničkim delovanjem partizanskih jedinica i Crvene armije, obeležavan je i proslvljan kao veliki dan, dan kada je antifašizam pobedio najveće istorijsko zlo – fašizam i nacizam. Nemci, folksdojčeri koji su većinom podržavali hitlerizam, i domaći kolaboracionisti napustili su 2. oktobra 1944. Petrovgrad. Vlast je 3. oktobra preuzeo Narodnooslobodilački odbor formiran od istaknutih partizana i skojevaca. Krv i živote dali su mnogu vojnici i civili u teroru koji je u Banatu sprovodila nacistička vlast na čelu sa Jurajom Špilerom i njegovim agentima. Borba u ravnici, gde su kukuruz i suncokreti jedina zaštita od nemilosrdnog neprijatelja, za naše borce nije bila ni najmanje laka. Ostali su dosledni idejama antifašizma, verovali u jednakost, bolje sutra. Godine rata prolazile su u prkosnom osnivanju novih jedinica onda kada je Špiler mislio da je zauvek ugasio komunističku, antifašističku i svaku drugu slobodarsku ideju.

Slavljen je 2. oktobar u školama, na trgovima, u ustanovama. Godinama sve skromnije, godinama sve manje u sećanje na banatske partizane. Danas se ne slavi. On se obeležava stavljanjem venaca na spomen kosturnicu Crvenoarmejcima na Bagljašu i kod spomenika Žarku Zrenjaninu. Slaviti nešto znači uvažavati i verovati u vrednosti onih koji su živote dali i krv prolili tih ratnih godina. Verovati u antifašizam. Antifašizam je akcija. Ne reč, već delanje. Gradska vlast je postavila vence, održala govor. Istorijske činjenice podložne su naučnom revizionizmu. Istorijski revizionizam je politički revizionizam. Oni koji su ispred Zrenjanina obeležili Dan oslobođenja vode politiku suprotnu onu za koju su se 2. oktobra izborili domaći partizani, narod i Crvena armija. Politički je šizoidno postavljati venac na spomenik Žarku Zrenjaninu Uči, a u isto vreme podržavati inicijative domaćih kapitalista za preimenovanje grada, za brisanje simbola antifašizma u gradu na Begeju i žmurenje na sve veće nejednakosti, siromaštvo, nacionalizam i, pre svega, tugu i beznađe koja preplavljuje najveći broj stanovnika. Postavljanje venaca Uči, na onom mestu gde su lokalni političari dozvolili stavljanje toaleta za vreme manifestacije Dani piva. Na mestu gde su se lokalni kapitalisti svojom inicijativnom za preimenovanje grada, sa bilborda rugali Uči, skrajnutom sa centralnog trga.

Zrenjaninski socijalni forum godinama ukazuje na revizionističke poteze gradskih vlasti. U radu organizacije centralno mesto jeste antifašizam i borba protiv nejednakosti. Ove godine 2. oktobar obeležili smo biciklističkom turom Stazama pobede. Obišli smo pet mesta u gradu koje su bile važne u tom danu kada je bilo izvesno da Rajh gubi rat, kada se zločinci povlače preko Tise, a pobednici pokušavaju da održe red u gradu, dok Crvena armija iz pravca Temišvara, preko Jaše Tomića stiže do Lazareva gde vode bitku sa preostalim nemačkim jedinicama koje su pošto-poto morali da sačuvaju Banat, što im nije pošlo za rukom.

Aktivisti i simpatizeri Zrenjaninskog socijalnog foruma su najpre obišli stanicu Fabrika, mesto gde se odigrao prvi sukob sa Nemcima nakon ulaska Crvene armije u Petrovgrad. Dignut je voz u vazduh, a život je izgubilo četiri vojnika Crvene Armije.

Spomenik Fabrika stanica/ foto: ZSF

Druga tačka jeste Staro jevrejsko groblje, sada zgrada održavanja Gazprom Njefta, nekadašnjeg NIS-a. Spomenik zarastao u šiblju ukazuje na nemar prema istorijskom nasleđu. Jevreji su već 1941. deportovani Begejom do logora, ugušeni u dušegupkama, njh 1260. Ovo mesto je priča o resursima. Na ovom groblju, u mrtvačnici, partizani su pronašli zalihe nafte koje Nemci nisu evakuisali i odneli sa sobom. Partizani su tu naftu dopremili nadirućoj Crvenoj armiji kojoj je nafta bila preko potrebna jer su bili motorizovani, gusenice su mnogo trošile, a vreme nije išlo na ruku, oktobar, kiše, blato. Nemci u svom povlačenju nisu rušili grad, nisu imali vremena ni da organizuju odbranu. Ono što su radili jeste uništavanje resursa, paljenje skladišta i uništavanje ključnih zgrada. Naftu, hranu i dragocenosti koje su mogli, poneli su sa sobom skelom preko Tise. I samu skelu su uništili.

Obeležje Starog jevrejskog groblja/ foto: Aleksandar Popović

To nas je dovelo do Velikog, danas Pešačkog mosta. Tu smo se osvrnuli na hrabrost i sposobnost banatskih partizana u odbrani mostova, fabrika, stanica. Prema Đorđu Momčiloviću, poslednji nemački tenkovi su se povukli sa Žitnog trga. Četiri nemačka vojnika su po Velikom mostu razmestili burad sa benzinom, odmakli se i bacili buktinje. To su planirali da urade i sa Malim mostom, Fabikom šećera, Uljarom i drugim strateškim mestima. Hrabra grupa Ivana Fanke i Zorana Đukića Gibara uspela je najpre da lokalizuje vatru. Mine su bile te koje je trebalo deaktivirati. Bili su tu Pajić, Župunski, Maksimčev i drugi drugovi, među kojima Sava Bogdanov, električar, koji je pomogao da se pronađu vodovi i preseku, te je most bio sačuvan. Sačuvan je i Mali most, fabrike i električna centrala.

Pešački, nekada Veliki most/ foto: ZSF

Dalje smo se spustili do Gradske kuće. U dvorištu su se nalazile Špilerove šupe, sobe za mučenje i konjušnice. Grad je bio bez struje, telefonskih veza te je bilo dosta haotično koordinisati oslobođenjem grada. Masa ljudi je navrla u prostorije Gradske kuće, uništavajući nehatno dokumentaciju, dragocenu arhivu, dok su drugi, među kojima su bili malobrojni ljotićevci i nedićevci, iz šupa uzimali oružje, ali i iz zgrade Muzeja. Partizani su imali dva zadatka. Da sačuvaju red i da sačuvaju materijalne resurse. Ubrzo su razoružani svi oni koji su oteli oružije i ono je dospelo u ruke boraca koji su održavali red u gradu ili napredovali dalje u borbu.

Zgrada Muzeja i Mali most/ foto: ZSF

Ulicom Cara Dušana došli smo do logora. Zgrada koja je godinama bila mesto najgorih mučenja, mesto iz kog su samo 2.000 sunarodnika izašli živi, dok je kroz logor prošlo oko 10. 000 rodoljuba. Zgrada logora, nekada mlin, u vrlo je lošem stanju. Urušavanje zgrade ne sme da ide pod ruku sa urušavanjem sećanja na stradanja onih koji su tu provodili dane u najgorim mukama. Špilerove metode mučenja bile su nadaleko poznate. Kao prekaljeni policijski službenik, bio je poznat po mučilačkim metodama iznuđivanja priznanja. Prema Božoviću, čak je i Gestapo izučavao i primenjivao špilerovske metode iznuđivanja priznanja. Tog 2. oktobra, Špiler nije došao u logor da izudi priznanje zarobljenika. U jadnom, vojničkom odelu, neprepoznatljiv, došao je da logorašima saopšti da oni koji su u lošijem stanju mogu da napuste logor, „da im oprašta“. Ostali će ostati unutar logora koji je navodno bio miniran. Otišao je preko Tise zajedno sa nekolicinom svojih agenata i folksdojčerima koji su se kretali ka Nemačkoj. Logoraši nisu smeli da izađu od straha da će ih mine razneti. Susedi koji su gledali logor koji se dimi, bojali su se da krenu u oslobađanje logora. Grupa gradnuličkih partizana stigla je kada su komšije Ilija Perić i Ilija Krtinić iz Karađorđeva počeli da razvaljuju cigle i ruše zidove oko vrata. Katanci su popustili, logoraši su bili slobodni. Oni u lošijem stanju bili su zbrinuti, dok su oni u dobrom stanju krenuli u borbu sa svojim drugovima.

Logor u Ulici Cara Dušana/ foto: ZSF

Kultura sećanja, Holokaust, antifašizam, uloga obrazovanja u usvajanju vrednosti, kamera kao političko oružije u borbi protiv ur fašizma bile su teme panel diskusije u večernjim časovima u prostorijama Zrenjaninskog socijalnog foruma. Pogledali smo tri filma koji su rezultat rada sociološke sekcije Zrenjaninske gimanije, Društvo u digitalnom oku. O filmovima su govorile Senka Jankov, sociološkinja i profesorica u Gimnaziji, i učenice koje su autorke filmova, Teodora, Marija i Milica.

Projekcija filmova i panel diskusija povodom 2. oktobra/ foto: ZSF

Za Zrenjaninski socijalni forum 2. oktobar je važan datum koji se obeležio uprkos tome što nas je dan ranije napustio jedan od osnivača ZSF-a, Robert Fai. Robiju je antifašizam bio važna tema. Sada se čini mnogo važnija, nego radnička pitanja, iako to ide ruku pod ruku. Voleo je istorijske priče, voleo je da sluša svedočenja, pažljivo, precizno ih beležeći kamerom, bubicama, fotoaparatom. Voleo je i bicikl. Smatrao je ekološke teme važnim. Stara planina, njegov odmor sa suprugom u Dojkincima, bila je neiscrpna tema i početna tačka o borbi za prirodu, borbi protih minihidroelektrana. U danima kada ga bolest nije sprečavala, sedao je na bicikl da donese neki materijal na flešu, da pokupi memorijsku karticu.

Jovan Mošorinac, Robert Fai, Miroslav Mika Mihajlović, Branislav Markuš, Tara Rukeci- Snimanje filma Crvene brazde, ispred zgrade logora/ foto ZSF

Smatrali smo da bi Robi bio ponosan na jednu ovakvu akciju ZSF-a. Ova vožnja je bila za njega. Da se nikad ne zaboravi istorija, da večno živi sećanje na naše hrabre borce. Za sećanje na Robija, našeg vernog druga i saborca. Radnički video klub neće stati. Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Zrenjaninski socijalni forum,