U javnosti su prisutna dva oprečna stanovišta o planiranim izmenama ustava Republike Srbije, u delu koji se odnosi na pravosuđe. Suština razlike u gledištima o ovom pitanju je u tome što Vlada, odnosno Ministarstvo pravde predlaže da Visoki savet sudstva, kao organ koji bira i razrešava sudije, bude sastavljen od jednakog broja predstavnika vlasti i predstavnika sudija, sa tim što vlast zadržava za sebe zlatni glas, umesto sadašnjeg rešenja prema kojem većinu u Visokom savetu sudstva čine sudije. Većinsku zastupljenost sudija, odnosno tužilaca, u Visokom savetu predlažu strukovne organizacije ovih profesija.
Da se većinski broj članova Visokog saveta sudstva bira od strane i iz reda sudija, odnosno tužilaca, je neprirodno iz više razloga. Ako se napravi paralela sa zakonodavnom vlašću, to bi bilo isto kao da izvršna vlast, odnosno vlada bira skupštinu Srbije, iz svojih redova, kako bi nakon toga Skupština birala članove izvršne vlasti, odnosno vlade. Obzirom da nadzor nad radom sudija vrši Visoki savet sudstva to bi takođe značilo da oni koji trebaju da budu kontrolisani biraju, iz sopstvenih redova, one koji će ih kontrolisati.
Međutim ne odgovara konceptu podele vlasti ni da većinu u Visokom savetu sudstva bira Skupština Srbije i čine je njeni predstavnici. To bi značilo da zakonodavna vlast bira sudsku vlast, što ne odgovara ustavnom konceptu podele vlasti, odnosno nezavisnosti sudske vlasti (član 4 Ustava). Sa druge strane, skupština Srbije na taj način prisvaja suverenitet od građana, suprotno članu 2 Ustava. Dve nezavisne vlasti ne mogu birati jedna drugu. Izbor obe vlasti mogu vršititi samo građani, kao nosioci suvereniteta. Posebno treba imati u vidu da republičku skupštinu kontrolišu stranke na vlasti, kojima odgovara da tu kontrolu prošire i na sudstvo, te na taj način izvrše politizaciju sudske vlasti.
Oba navedena rešenja su odraz politike koju vode dve interesne grupacije, predstavljaju povredu ustavnog načela o suverenosti građana i ne doprinose nezavisnosti sudstva.
Sadašnje stanje u sudstvu je prikazivano u javnim medijima, kako na konkretnim primerima tako i uopšteno. Brojni su primeri odugovlačenja i zastarevanja istražnih i sudskih postupaka, omalovažavanja oštećenih od strane pravosudnih vlasti, što je predstavljalo i podstrek za nastavak iživljavanja i nezakonitog ponašanja onih koji su ih oštetili. Prisutno je i donošenje presuda koje nemaju osnove u pravnom poretku već u svojevrsnoj politici koju pojedine sudije sprovode, u interesu vlasti, moćnih i uticajnih. Stoga se može govoriti o autoritarnom ponašanju jednog broja sudija, o servilnom odnosu prema moćnima uz kršenje prava slabih, odnosno uz kršenje propisa koje bi trebali da primenjuju. Jezičko značenje norme je lako utvrditi ali se ono, iz navedenih razloga, ne primenjuje. Odatle velika pravna nesigurnost i odsustvo obimnijeg traženja zaštite na sudu od strane građana, odnosno putem institucija pravne države. Ovo ide dotle da kao posledica nesprovođenja valjanog i efikasnog sudskog postupka i kršenja propisa dolazi do raznih bolesti oštećenih, ličnih i porodičnih tragedija, do samoubistava ili do krvne osvete, u pojedinim slučajevima. Ne ostavlja loš rad katastrofalne posledice po život i zdravlje ljudi samo u zdravstvu. Slične posledice se mogu primetiti, u krajnjoj liniji, i zbog lošeg rada u pravosuđu.
Navedene okolnosti zahtevaju novi pristup pravosudnoj funkciji i novi postupak izbora i razrešenja pravosudnog kadra. Prema sadašnjem ustavnom rešenju ne može ući niko u pravosuđe kao sudija ako nije izabran od strane Narodne skupštine Srbije (član 147 Ustava iz 2006. godine). Sam Visoki savet sudstva, koji učestvuje u prvom izboru sudije na određeno vreme od tri godine kao predlagač i potom bira sudiju na trajnu sudijsku funkciju, je sastavljen od 6 članova iz reda sudija i 2 člana uglednih pravnika (jedan advokat i jedan profesor pravnog fakulteta) koje takođe bira Narodna skupština Srbije, prema članu 153 Ustava. Iz ustavnih odredbi je jasno da politika, preko Skupštine Srbije, neposredno ili posredno određuje ko će biti sudija, a takođe određuje i kompletan sastav Vrhovnog saveta sudstva. Da bi se stanje promenilo i sudstvo bilo nezavisno od politike, kompletan sastav Vrhovnog saveta sudstva bi trebali birati građani na neposrednim izborima, a sve sudije bi morale biti izabrane od strane Vrhovnog saveta sudstva, osim sudija Ustavnog suda koje bi takođe trebali birati građani neposrednim glasanjem, po posebnoj proceduri.
Obzirom da je uloga pravosuđa primena propisa, odnosno pravnog poretka, pretežni deo Visokog saveta sudstva bi trebali činiti stručnjaci za primenu prava. Postupak predlaganja kandidata za visoki savet sudstva bi mogao sprovoditi poseban organ iz okvira samog Visokog saveta sudstva. Za mesto svakog člana bi se predlagalo po dva kandidata koji bi se našli na glasačkom listiću za izbor Visokog saveta neposrednim glasanjem. Građani bi ocenjivali, na osnovu javno objavljenih biografija, prvenstveno moralni lik predloženih kandidata, prema kome bi se mogli opredeljivali prilikom glasanja.
Najmanje pet od jedanaest mesta u Visokom savetu sudstva bi trebalo rezervisati za pravne stručnjake van pravosuđa. Za potrebe njihovog izbora Srbija bi mogla biti podeljena na pet akademskih celina (Subotica, Novi Sad, Beograd, Kragujevac i Niš). Iz svakog od ovih celina bi se predlagalo po dva kandidata, profesora pravnog fakulteta, doktora pravnih nauka, stručnjaka za primenu prava. Za ostalih šest članova Visokog saveta sudstva predlagači po jednog člana bi mogli biti: sudstvo, ostali fakulteti društvenih nauka, nevladine organizacije-sindikati, Skupština Srbije, Privredna komora i Advokatska komora Srbije. Svaki od ovih subjekata bi predlagao po dva kandidata za jedno mesto u Visokom savetu. Za slučaj da ovlašćeni predlagač ne dostavi predlog, predlog bi mogao formulisati ovlašećeni organ Visokog saveta sudstva za sprovođenje postupka predlaganja i usvajao bi ga Visoki savet . Sve navedeno se po analogiji može primeniti i na izbor Visokog saveta tužilaca.
Ne može se obezbediti suđenje u ime naroda i primena pozitivnih propisa, uz izbor pravosudnog kadra od strane politike, kao što se ne može obezbediti suđenjem od strane jedne kastinske organizacije koja sama sebe bira i kontroliše, uz „slobodno sudijsko uverenje“ koje je u sadašnjem uređenju slobodno i od samih propisa, ali očigledno ne od politike.
Pravosudna vlast mora imati korenje u narodnoj volji i u pravnoj struci koja tu volju, izraženu u propisima, treba da primenjuje u praksi. Samo vlast koja je izabrana od strane naroda može sprovesti narodnu volju. Predložena rešenja od strane Ministarstva pravde i strukovnih organizacija u pravosuđu ne dovode do sprovođenja te volje. Potrebno je vraćanje na ustavna načela o suverenosti naroda i podeli vlasti, radi ostvarivanja balansa moći u državi, u interesu građana, koji će onemogućiti autokratsku organizaciju vlasti, uz razne oblike monopola i diskriminacije koji sprečavaju održivi razvoj, pa čak i prostu reprodukciju stanovništva na ovim prostorima.
Mohora Doru