Navigacija
Da li smo se za uvek rešili fašizma? Da li je za to bila dovoljna pobeda u ratu koji je odneo više od 73 miliona života, kako na strani pobednika tako i na strani poraženih, od čega skoro 50 miliona nedužnih, civila, žena, dece.
Šta je svet naučio iz ove velike drame i da li smo sigurni da nešto slično više nikada neće biti ponovljeno? O tome smo imali priliku da razgovaramo sa dr Ulrihom Šnajderom, Generalnim sekretarom Međunarodne federacije antifašista i pokreta otpora, učesnikom Skupa antifašista održanog u Beogradu u organizaciji SUBNOR-a.
Gospodine Šnajder, stiče se utisak da smo se u Evropi vratili u tridesete godine prošlog veka, vreme kada je fašizam bio u punom usponu. Kako je to moglo da se desi, u čemu smo pogrešili?
Desile su se dve veoma problematične stvari. One ideje kojima smo se nekada rukovodili, poput socijalne jednakosti, prava na izbor, na sindikalnu podršku…, nestale su. Umesto njih, uočljiv je povratak ekstremističkih ideologija. Kao da smo ustuknuli pred desničarskim shvatanjima, rasizmom, nacionalizmom… Ljudi uočavaju probleme, ali ne pronalaze pravi odgovor na pitanje – kako se sa njima nositi. Ne razumeju stvari i onda instinktivno traže neprijatelja. Po pravilu, prvi na udaru su stranci, dođoši. Tako funkcioniše ideja političke desnice.
Da li postoji način da mlade generacije naučimo kako da se nose sa takvim izazovima. Jer, praktično svakodnevno, smo svedoci nereda i demonstracije mržnje na stadionima, po gradskim trgovima i sličnim javnim okupljalištima?
Naravno da postoji. Na stadionima, na primer, huligani i razne grupe rasista najčešće su koncentrisani na jednom delu tribina. Ali na drugim delovima su takođe mladi, oni koji su protiv nasilja. Koji traže drugu opciju. Današnji fudbalski klubovi mahom su sastavljeni od igrača iz različitih država, različitih su rasa i nacija, pa ipak niko od navijača neće reagovati kao rasista kada je reč o timu za koji navija. Naprotiv. Znači postoji nešto što sve njih vezuje i tu vezu treba iskoristiti.
U Poljskoj postoji društvena inicijativa sa nazivom: „Da se ne ponovi“, i njihova misija je upravo da utiču na fudbalske navijače. Ali moramo biti svesni de je to složen posao. Ako želiš da pozitivno deluješ moraš da poznaješ prošlost, istoriju. U Nemačkoj, na primer, čin komemoracije se u velikoj meri izmenio. Imali smo pokušaje da se odavanje pošte žrtvama fašizma iskoristi kao placdarm za manifestacije protiv vremena socijalizma. Te stvari su neuporedive i ne mogu se stavljati u isti koš. U fašizmu ljudi su ubijani, milioni njih. I u socijalizmu su postojali najrazličitiji oblici maltretiranja, uznemiravanja, imali smo policijske istrage, političke progone, birokratske prepreke, ali to ni na koji način nije uporedivo sa zločinom fašizma.
Naravno, glavni problem je propaganda. Mladi ljudi nemaju jasnu predstavu o svemu tome i ne mogu pravilno da se orijentišu. Naš zadatak je, između ostalog, da im pomognemo u tom snalaženju.
Ali i da pronađu prave odgovore za probleme koji pritiskaju sve generacije, i mlade i stare. A to znači identifikovati onoga ko je odgovoran za sveprisutnu nezaposlenost. To svakako nisu stranci, već oni koji su zaduženi da nude poslove, ili određuju ko će kolika primanja imati.
Moramo sve pomenuto da razjasnimo mladim ljudima, i ne samo njima. Mi u Nemačkoj bavimo se time veoma predano i u saradnji sa sindikatima. Dobri kontakti su u tom smislu veoma važni, jer zajednički protivnik nije negde van fabričkog kruga, već u njemu, na vrhu, oličen u menadžmentu.
Vi i ja pripadamo posleratnoj generaciji. Naša deca su od njega još udaljenija. Da li to znači da smo upravo mi u nekom trenutku napravili grešku i dozvolili pojavu neofašizma? I da li smo, kao generacija, sposobni da ih naučimo drugačije?
Nije stvar samo u učenju. Mada sam ja kao neko ko uči decu veoma svestan kako im je teško prići. Tačno je, ja im predajem, oni uče, ali na kraju, sami dolaze do nekih zaključaka. Ono što mi moramo da radimo je da slušamo njihova razmišljanja, njihove stavove, a ne samo da im objašnjavamo i kažemo: tragedija nikada ne sme biti zaboravljena. Ako oni nemaju to iskustvo, a u Nemačkoj, na primer, već duže ga nemaju, treba im reći: Nemate iskustvo sa ratom, ali imate ga sa njegovim posledicama i morate da shvatite zašto je to tako. Moramo da objašnjavamo, ali moramo i da slušamo kako oni vide stvari, i da im odgovorimo na to što su videli.
Postoji problem u mnogim zemljama sa jakom antifašističkom tradicijom. Veterani umeju da kažu: mi znamo šta nam se desilo, i to je to. U Francuskoj, na primer, obeležavanja borbe protiv fašizma su veoma impresivne, ali i oni su shvatili da nije sve u onome što veterani kažu, nego i u razgovoru o tome sa mladima. To je po principu: moj stav je iskren, želim da ga obrazložim, ali moram da čujem i šta ti o svemu misliš. U Nemačkoj takvo iskustvo imamo već dugi niz godina.
Da li je demokratija kakvu danas poznajemo, sposobna da se izbori sa neofašističkim idejama? Jer u vreme Drugog svetskog rata antifašističku koaliciju su predvodili istinski istorijski velikani poput Čerčila, De Gola, Staljina… Danas takvih lidera nema…
Demokratija je u ovom trenutku svakako najbolje rešenje. Ali istinska demokratija podrazumeva da su u nju svi integrisani. I to ne tek kroz ustaljeno glasanje na izborima svake četiri godine, već da i u periodima između izbora svakodnevno raspravljamo, razmenjujemo mišljenja, donosimo odluke, ne pristanemo na stav da za nešto ne postoji alternativa.
Ako prihvatamo da se ne samo izjašnjavamo već i da prethodno o svemu razgovaramo, bićemo sposobni da zaustavimo desničarske politike. Kako kroz pravni sistem, tako i integrišući i one koji drugačije razmišljaju.
Iskreno, po tom pitanju i nisam preterano optimista, pošto demokratije u svojoj pravoj suštini nije preterano prihvaćena“ – rekao je dr Ulrih Šnajder, generalni sekretar Međunarodne federacije antifašista, u razgovoru za „Borac“ i Portal SUBNOR-a na internetskoj mreži.
Tekst je preuzet sa internet portala
SUBNOR Srbije
Link:
http://www.subnor.org.rs/antifasizam-je-jak-i-pored-protivnika#more-16066
