Pre nekoliko dana smo obeležili godišnjicu dana koji se tragično i neizbrisivo upisao u naše živote. 30. maja se sećamo Ivana i podsećamo po ko zna koji put, kao i svakog dana, koliko nam nedostaje.
Skupili smo nekoliko slika sa raznih Gerusijinih događanja u poslednjih 5 – 6 godina. Dužni prema onome što nam je ostavio i što je stvorio, znamo da Ivan nije kraj nego početak, a u to se možemo uveriti, po ko zna koji put kao i svakog dana, u teorijskim tekstovima koje možemo čitati na https://independent.academia.edu/IvanRadenkovic, slušati u muzici koju je komponovao, što možemo slušati na njegovom SoundCloud profilu Kolofon https://soundcloud.com/colophone/tracks, kao i na YouTube kanalu https://www.youtube.com/watch…, i gledati ga u video snimcima https://www.youtube.com/playlist…
Ali godišnjica smrti je i dan koji nas navodi na neka razmišljanja, u duhu radikalnog teorijskog propitivanja, uvek i svuda, neumorno: Koji su marksistički odgovori na smrt? Da li se marksizam uopšte pita o smrti? I da li nam je potrebna jedna marksistička feministička antikapitalistička teorija i praksa smrti? I šta bi nas takva teorija mogla naučiti? Da u smrti nismo svi jednaki, kao što se često čuje, te da je i smrt polje gde se ispoljavaju klasni odnosi i društvene nejednakosti. Prema tome i umiranje je teren na kojem se dokazuje solidarnost, spremnost na borbu, “nemirenje sa sudbinom”. Smrt je nužnost u čijem naprasnom događaju društvene i istorijske kontingencije imaju svoju reč i determinišu biologiju.
Živimo u društvima koje nam odnosi drugove i drugarice koji zaslužuju bolje društvo. Ali ovakvo društvo ne zaslužuje njih. Često je malo toga prirodnog u tzv “prirodnoj” smrti. Kao što i u samoj prirodi nema samo prirode. Kapitalizam i smrt: dok sa jedne strane kapitalizam kao sistem konstantnog reprodukovanja eksploatacije sve više generiše uzroke umiranja brutalnim narušavanjem biološke egzistencije i to u prvom redu neprivilegovanih klasa (u skladu sa liberalnom dogmom slobodnog izbora, u kapitalizmu možete zaista “slobodno” da izaberete od čega ćete da umerete, toliko uzroka i razloga ima), sa druge strane kapitalizam svima nameće jednu ideju konstantne prezentnosti u kojoj kao da smrti nema, odnosno ne treba da je bude: treba potisnuti činjenicu kraja, jer je bitno ostati večno mlad, večno produktivan, profitabilan, upotrebljiv, eksploatisan.
Možda bi to bio prvi korak u antikapitalističkom suočavanju sa smrću: demaskiranje ideologije smrti kao prirodne, otpor prema pukom faktumu umiranja. Kapitalizam ispija živote, diktira smrt a istovremeno je egzorcizira. Zato i potrebuje svoju ideologiju smrti kao činjenice izmeštene iz vremena, iz društva, koja se maskira onda kao prirodna činjenica, stvar puke biološke konačnosti.
Kapitalizam i smrt: dva konkurentna gospodara, udruženim snagama sprovode ropstvo. Suprotstavljanje drugom treba biti i suprotstavljanje prvom, i obratno. Istorija suprotstavljanja. U tom smislu eventualna marksistička teorija smrti bi morala da bude i priča o našim porazima, gubicima, istorijskim propadanjima, našim iluzijama, ograničenjima itd. Ako je već smrt nužnost nije nužnost da umiremo sami, od izlečivih bolesti, od siromaštva, beživotni, otuđeni, poraženi.
Drugarski pozdravi Ivane. Ne smemo te zaboraviti