Navigacija
Kratki Marksov članak koji sledi, objavljen u New York Daily Tribune 1857. godine, osvrće se na indijsku pobunu koja je izbila protiv Britanske istočnoindijske kompanije iste godine. U nekoliko kratkih crta, Marks niže licemerja koja dolaze od uglednog engleskog društva užasnutog nad nasiljem pobunjenika koje je proizvelo decenijsko ugnjetavanje. Njegove reči imaju veliku važnost i danas s obzirom na događaje u Izraelu i Palestini.
U toku pobune, koja je trajala više od godinu dana, pobunjenici su odgovorili na brutalnost britanskog kolonijalizma ubivši šest hiljada vojnika i civila, uključujući žene i decu. Ovo krvoproliće su Britanci osvetili mnogostruko, ostavivši osamsto hiljada mrtvih Indijaca, uključujući stradale u toku pobune, kao i one koji su stradali od gladi i od epidemije koje su usledile.
Kako Marks ističe, ne samo da je okrutnost britanske vladavine izazvala krvavu odmazdu pobunjenika, već su vladajuće klase Britanije i Evrope snosile krivicu za mnogo gore zločine kroz istoriju.
„ A uši Džona Bula moraju zaglušiti osvetnički vapaji da bi zaboravio da je njegova vlada odgovorna što se ta nesreća izlegla i što se dozvolilo da ona dobije tako džinovske razmere.“
Ova ista izjava mogla bi se direktno uputiti ka reakcionarnoj izraelskoj vladi danas (kao i ka njenim imperijalističkim dobrotvorima), koja je decenijama tlačila, ubijala i ponižavala Palestince, uskraćivala im osnovna prava i krčila put nasilnoj reakciji.
Marks takođe zapaža preterivanja i otvorene laži koje su kružile u londonskoj štampi (to jest propagandi britanske vladajuće klase) o „užasima“ pobune, čiji je cilj bio da dovedu bes stanovništva do želje za osvetom. Sada, Izrael vrši opsadu Pojasa Gaze i udara vazdušnim napadima, uz punu podršku i blagosiljanje sa Zapada, dok štampa obiluje svim vrstama jezivih detalja Hamasove brutalnosti (stvarne i izmišljene) i aktivno navija za ubilačku i neselektivnu izraelsku osvetu.
Prenosimo Marksov članak u celosti o pozivamo čitaoce da uoče paralele sa današnjicom.
London, 04. septembra 1857.
Nasilja koja su izvršili pobunjeni sepoji u Indiji zaista su jeziva, gnusna i neopisiva – kakva se obično susreću samo u ustaničkim, rasnim i naročito verskim ratovima; jednom reči, nasilja kojima je uvažena Engleska pljeskala kad su ih vršili Vandejci protiv „plavih“, španski gerilci protiv bezbožnih Francuza, Srbi protiv svojih nemačkih i mađarskih suseda, Hrvati protiv bečkih ustanika, Kavenjakova Mobilna garda ili Bonapartini decembristi protiv sinova i kćeri proleterske Francuske[1]. Ma koliko da je sramno držanje sepoja, ono jedino odražava u koncentrisanom obliku držanje same Engleske u Indiji, ne samo u doba osnivanja njene istočne imperije nego čak i u toku poslednjih deset godina davno ustaljene vladavine. Da bi se okarakterisala ta vladavina, dovoljno je reći da mučenje čini organski deo njene finansijske politike. U istoriji čovečanstva postoji nešto kao odmazda; a po pravilu istorijske odmazde, njeno oruđe ne kuju ugnjetani nego sam ugnjetač.
Prvi udarac nanesen francuskoj monarhiji potekao je od plemstva, a ne od seljaka. Indijski ustanak nisu počeli rajati, koje Britanci muče, ponižavaju i pljačkaju do gole kože, već sepoji, koje su Britanci obukli, nahranili, odnegovali, utovili i razmazili. Da bismo našli primere slične svirepostima sepoja, ne moramo, poput nekih londonskih listova, da se vraćamo u srednji vek niti čak da se udaljujemo od istorije savremene Engleske. Sve što je potrebno jeste da proučimo prvi kineski rat – događaj, tako reći, jučerašnjice. Tada je engleska soldateska počinila grozote prosto radi zabave; njena jarost nije bila ni osveštana verskim fanatizmom, ni pojačana mržnjom protiv nadmene osvajačke rase, ni izazvana upornim otporom herojskog neprijatelja. Silovanja žena, nabijanje dece na kolac, spaljivanje čitavih sela – koje nisu počinili mandarini nego sami britanski oficiri – sve to naprosto radi razuzdane zabave.
Čak i u pogledu sadašnje katastrofe bila bi apsolutna greška pretpostavljati da sva svirepost potiče od sepoja, a sva čovečnost od Engleza. Pisma britanskih oficira odišu zluradošću. Jedan oficir piše iz Pešavara i opisuje razoružavanje 10. puka neregularne konjice zato što je ovaj odbio naređenje da napadne 55. urođenički pešadijski puk. Oficir likuje što su vojnike ne samo razoružali nego su im skinuli koporane i čizme, i pošto je svaki dobio 12 penija, poterali su ih do reke, ukrcali na čamce i pustili niz Ind, gde će, kako autor pisma sa oduševljenjem očekuje, svaki majčin sin imati prilike da se utopi u brzacima. Drugi oficir nas obaveštava da su neki stanovnici Pešavara izazvali noćnu uzbunu eksplozijom malih mina punjenih barutom u čast jedne svadbe (nacionalni običaj) i usled toga su okrivljeni sutradan vezani i „toliko batinani da to neće lako zaboraviti“.
Iz Pindija su stigle vesti da trojica domorodačkih vođa kuju zaveru. Ser Džon Lovrens je odgovorio porukom u kojoj naređuje da špijun prisustvuje njihovom sastanku. Na izveštaj špijuna ser Džon je uputio drugu poruku: „Obesite ih.“ Vođe su obesili. Jedan civilni službenik piše iz Alahabada:
„U našim rukama je vlast nad životom i smrću, i uveravamo vas da nikoga ne štedimo.“
Drugi službenik iz istog mesta:
„Ne prođe dan a da ne obesimo desetak – petnaest ljudi“ (neboraca).
Jedan službenik piše sa ushićenjem:
„Holms, pravi delija, veša ih na desetine.“
Drugi, aludirajući na vešanje po kratkom postupku velikog mnoštva domorodaca, kaže: „Tada je počela zabava.“ Treći: „U prekim sudovima izričemo presude ne silazeći s konja i svakog crnju na koga naiđemo ili vešamo ili streljamo.“
Prema obaveštenju iz Benaresa, trideset zamindara[2] je obešeno samo zbog sumnje da su saosećali sa svojim zemljacima, a čitava sela su popaljena na osnovu iste optužbe. Jedan oficir iz Benaresa, čije je pismo štampano u londonskom listu „The Times“, piše:
„Evropski vojnici postaju pravi đavoli kad se sukobe s domorodcima.“
Ne treba zaboraviti ni to da se svireposti Engleza prikazuju kao podvizi ratničke snage i opisuju jednostavno, brzo, bez zadržavanja na gnusnim pojedinostima, dok se nasilja domorodaca, sama po sebi grozna, uz to još svesno preuveličavaju. Na primer, od koga je potekao opširan izveštaj o strahotama počinjenih u Delhiju i Miratu, koji je najpre objavljen u listu „The Times“ a zatim obišao stranice cele londonske štampe? Od jednog plašljivog pastora, koji je živeo u Bangaluru, u Majsuru, udaljen preko hiljadu milja u vazdušnoj liniji od poprišta događaja. Izveštaji o stvarno izvršenim delima iz Delhija dokazuju da je uobrazilja jednog engleskog pastora kadra da izrodi veće užase nego čak i divljačka mašta induskog pobunjenika. Odsecanje noseva, dojki itd., jednom reči, jeziva sakaćenja koja su vršili sepoji izazivaju, naravno, veću pobunu evropskih osećanja nego bacanje užarenih granata na stanove u Kantonu po naređenju sekretara mančesterskog Društva za mir[3] ili spaljivanje Arapa sateranih u pećinu po naređenju francuskog maršala[4], ili deranja kože s leđa britanskim vojnicima bičem od šest struka po presudi prekih sudova, ili neka druga čovekoljubiva sredstva koja se primenjuju u britanskim kaznenim kolonijama. Svirepost, kao i sve ostalo, ima svoju modu i ona se menja prema vremenu i mestu. Cezar, veoma učen čovek, priča otvoreno kako je zapovedio da se mnogim hiljadama galskih ratnika odseče desna ruka[5]. Napoleon bi se stideo kad bi to učinio. On je pretpostavio da sopstvene francuske pukove, osumnjičene da su republikanski nastrojeni, pošalje na ostrvo San Domingo, da tamo izginu od crnaca ili pomru od kuge.
Gnusna sakaćenja koja su vršili sepoji podsećaju na običaje hrišćanske Vizantijske Carevine ili na propise krivičnog zakona cara Karla V, ili na engleske kazne zbog veleizdaje kako ih je zapisao još sudija Blekstoun[6]. Indusima, koje je njihova religija načinila virtouzima u umetnosti samomučenja, morala su ova nedela izvršena na neprijateljima njihove rase i vere izgledati sasvim prirodna, još prirodnija Englezima koji su pre jedva nekoliko godina još izvlačili prihode iz svetkovina Džaganata[7], podržavajući krvave obrede te religije svireposti i idući im naruku.
Pomamna dreka koju je zadao „krvožedni stari `Times`“, kako ga je Kobet obično nazivao, njegovo igranje uloge razjarenog lica iz jedne od Mocartovih opera, koje se u najmelodičnijim arijama naslađuje mišlju da će svog neprijatelja najpre obesiti, zatim ispeći, zatim rasčerečiti, zatim nabiti na kolac i, najzad, oguliti živog[8], stalna težnja ovog lista da raspali žeđ osvete dovodeći je do krajnjeg bezumlja – sve ovo bi samo izgledalo glupo da se iza patosa tragedije nisu jasno uočavale ujdurme komedije. Londonski „The Times“ glumi svoju ulogu ne samo zbog panike. On snabdeva komediju temom koju je propustio čak i Molijer, a to je Tartuf osvetnik. Njemu je naprosto neophodno da uzdiže državne hartije i da brani vladu od napada. Delhi se nije, poput zidova Jerihona, srušio samo od huke vetra, a uši Džona Bula moraju zaglušiti osvetnički vapaji da bi zaboravio da je njegova vlada odgovorna što se ta nesreća izlegla i što se dozvolilo da ona dobije tako džinovske razmere.
The Indian revolt
Prvi put objavljeno u listu
„New York Daily Tribune“
br. 5119 od 16. septembra 1857.
** Prevod Indijskog ustanka Karla Marksa preuzet iz K. Marks, F. Engels, Dela, Petnaesti tom, Prosveta, 1977. Beograd.
*** Napomene u fusnotama prenete u celini osim napomene broj 6.
Preuzeto sa: http://www.crvenakritika.org
[1] U Vandeji (zapadna provincija Francuske) francuski rojalisti, iskorišćavajući zaostalo seljaštvo, digli su 1793. godine kontrarevolucionaranu pobunu, koju su likvidirale trupe republikanske armije, čije su vojnike ( kao i uopšte sve pristalice Konventa) nazivali „plavima“.
Španski gerilci – reč je o nacionalnooslobodilačkoj borbi španskog naroda protiv francuskih okupatora u periodu 1808-1814. istovremeno vođena s ratom na Pirinejskom poluostrvu protiv Napoleona I.
Srbi i Hrvati u sastavu armije Rajačića i Jelačića uzeli su učešća u gušenju revolucionarnog pokreta u Mađarskoj i Austriji u periodu revolucije 1848. i 1849. godine. Mađarsko buržoasko plemstvo je odbacilo zahteve Srba i Hrvata da im se prizna nacionalna nezavisnost, što je dalo mogućnost austrijskoj reakciji da iskoristi u svom interesu srpske i hrvatske trupe za gušenje ustanka u Budimpešti i Beču.
Mobilna garda je stvorena dekretom francuske privremene vlade od 25. februara 1848. za borbu protiv revolucionarno raspoloženih narodnih masa. Ovi odredi, koji su se uglavnom sastojali iz lumpenproleterijata, upotrebljeni su za gušenje junskog ustanka pariskih radnika. General Kavenjak, kao ministar vojni, lično je rukovodio razračunavanjem sa radnicima.
Članovi tajnog bonapartističkog „Društva 10. decembra“ bili su aktivni organizatori masovnih represalija prema republikancima a naročito prema učesnicima revolucije od 1848. godine; ove represalije su vršene u Francuskoj posle izbora Luja Bonaparte za predsednika i posle državnog udara od 2. decembra 1851.
[2] zamindari – pod carevinom velikih mogula – feudalci, uglavnom iz redova pokorenih Indusa, kojima je ostavljeno pravo na nasledno držanje zemlje pod uslovom da plaćaju vladi određen udeo rente – poreza, koji su oni skupljali od ugnjetanih seljaka. Termin “zamindari” je proširen i na velike zakupce zemljarine u Bengalu. Godine 1793. engleska vlada, pretvorivši zakonom “O stalnom zamindarstvu” zakupce – zamindare u veleposednike – vlasnike, stvorila je od njih klasni bedem engleskih kolonijalnih vlasti. Ukoliko su Englezi osvajali Indiju, sistem zamindarstva je u nešto izmenjenom obliku uveden i u neke druge oblasti zemlje.
[3] Za vreme gušenja ustanka u Alžiru 1845. godine general Peliser, docnije maršal Francuske, naredio je da se hiljadu arapskih ustanika, koji su se skrili u brdske pećine, uguše dimom iz lomača zapaljenih pred pećinama.
[4] Ima se u vidu delo Gaja Julija Cezara “Komentari o Galskom ratu”. Činjenica o kojoj se ovde priča sadržana je u knjizi 8, koju je napisao bivši Cezarov legat, njegov prijatelj A. Hircije, koji je nastavio njegove komentare o galskom ratu.
[5] Marks ima u vidu krivični zakon Karla V (Constitutio criminalis Carolina), koji je usvojio nemački Rajhstag u Regensburgu 1532. godine; ovaj zakon se odlikovao krajnjom svirepošću kazni.
[6] Džaganat – jedan od oblika induskog boga Višnu.
[7] Mocart, opera “Otmica iz Seraja”, čin III, scena IV, srija Osmina.
[8] Uredništvo lista “New York Daily Tribune”, kome pripada ova rečenica, imalo je u vidu svog stalnog dopisnika, mađarskog književnika i novinara Franca Pulskog, koji je posle poraza mađarske revolucije 1848. godine živeo u emigraciji u SAD. Pulski je davao listu komentare uglavnom na međunarodne teme.
