Tokom poslednjih nekoliko godina debata o nacizmu, rasizmu i ksenofobiji u Švedskoj, kao i drugde u Evropi, bila je intenzivna. Revizionistička pseudonauka je pokušala da omalovaži ili potpuno negira Holokaust. Javne institucije su prinuđene da odgovaraju na najgore laži revizionista. Veliki deo medijskog fokusa bio je na neonacističkim bandama i skinhedsima. U međuvremenu, drugi „vaspitaniji“, ali možda i opasniji, pokušavaju da prepišu prošlost kroz žurnale, knjige i opskurne časopise. Jedan od njih je britanski istoričar Dejvid Irving.
Jedan od pokušaja da se suprotstavi ovim lažima i istorijskim falsifikatima je knjiga koju je objavila švedska vlada pod nazivom „Om detta ma ni beratta“ (Recite svojoj deci.). U ovoj knjizi je odgovoreno na mnoge laži, a iznete su i činjenice o Holokaustu. Široko je distribuirana, na primer svim srednjoškolcima u zemlji. Ranije ove godine u Stokholmu je održana velika međunarodna konferencija sa ciljem da se istaknu istorijske činjenice, podstakne sećanje na to šta se desilo i da se mobilišu političari protiv revizionističkih laži.
Ovo je sve uredu. Međutim, u isto vreme pomenuta knjiga postavlja mnogo više pitanja nego što daje odgovora. Oni ne uspevaju da zaista objasne korene nacizma, kako je bilo moguće da Musolini i Hitler dobiju vlast i kako je moguće stvoriti društvenu situaciju koja bi mogla da dovede do užasa Holokausta. U ovom članku pokušaću da pronađem neke odgovore i objašnjenja, u nadi da ću dati dublje razumevanje, čak i ako sam potpuno svesna činjenice da se istorija nikada ne može u potpunosti objasniti.
Ideološki koreni nacizma
Tokom kasnog 19. veka broj radnika u industriji se naglo povećao, gradovi su rasli i mnogi radnici prve generacije su se našli u potpuno novim uslovima života. Nova tehnologija i nova organizacija procesa rada doveli su do otuđenja i osećaja bespotrebnosti. To je uticalo i na veliki sloj sitne buržoazije, koji je sve više gubio svoj polusamostalni položaj u društvu.
Mora se uzeti u obzir i razvoj buržoazije, jer se stepen nezavisnosti koji je mogla razviti u velikoj meri razlikovao od zemlje do zemlje u Evropi i drugde. To je bio rezultat različitih istorijskih procesa u svakoj zemlji. Neki delovi Evrope su se razvijali brže od drugih, dok su drugi pokušavali da ih sustignu. Na primer, razvoj nacionalnog ujedinjenja kasnio je u Nemačkoj i Italiji, a industrijalizacija u ovim zemljama bila je više povezana sa velikim bankama, državom i stranim kapitalom nego u Britaniji i Francuskoj. Stoga su stare feudalne institucije i mentaliteti opstali prisutniji u „zaostalim“ zemljama. Ovaj mentalitet ‘gemeinschafta’ imao je snažan uticaj na nacionalističku ideologiju i korišćen je u nacističkoj propagandi kao ideal strukture društva.
Gde je bilo moguće, buržoazija je pokušavala da izbegne direktnu konfrontaciju sa radničkom klasom u razvoju. Dakle, bilo je neophodno pronaći ideološka sredstva za razbijanje radničke klasne svesti. Buržoazija je pokušavala da ubedi radnike da sa njima dele neke fundamentalne vrednosti i koncepte i da stvore zajedničku nacionalnu svest. Od radnika se očekivalo da sebe prvo vide kao Nemce, Šveđane, Italijane itd, a tek potom kao pripadnike posebnog sloja. Tako su se razvile nacionalističke ideologije. (Ovo je takođe poslužilo da se opravda imperijalistička dominacija buržoazije nad svetom). Nacizam i fašizam su kasnije preuzeli neke od svojih ideja iz ovih ideologija.
Nacionalističke ideologije su često primenjivale Darvinovu teoriju evolucije na društvo i naciju, koje su smatrane organizmima ugroženim stranim virusima. Antisemitizam, koji je postojao u Evropi vekovima, sada je dobio nove elemente. Od uglavnom religioznog, postao je uglavnom rasistički. „Rasna genetika“, odnosno eugenika, izdignuta je u status nauke. Antisemitizam nacista značio je da su Jevreji smatrani nevrstom, odnosno da nisu pripadali čovečanstvu. Ovo se smatralo genetskom činjenicom i stoga Jevreji kao pojedinci više nisu mogli da izbegnu antisemitski progon kroz kulturnu i versku asimilaciju u društvu.
Antisemitizam nije bio isključivo nemački fenomen, kao ni rasizam i ideja da je nacija organizam. Ove ideje su bile prisutne širom Evrope, uključujući i Švedsku. Švedsko socijaldemokratsko rukovodstvo koristilo je nacionalističku, a ponekad čak i antisemitsku frazeologiju i ikonografiju. Kada su socijaldemokratske stranke na međunarodnom planu porasle u veličini i uticaju, mnogi od njihovih lidera došli su iz buržoaskih elitnih grupa. Ovi lideri su bili svesni društvenih problema koji su nastali usled brzih promena u društvu, ali nisu mogli da pomisle da izađu van granica buržoaske države da ih reše. Kada su pokušali da nametnu socijalističke ideje u nacionalni okvir, ponekad su završili tako što su povlađivali rasističkim idejama.
Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka veliki deo buržoaske kulture bio je prožet misticizmom, strahom od masa, nadljudskim idealima i idolizacijom nehrišćanskih kultova. Drugim rečima, pokret „Nju Ejdž” tog vremena bio je veoma popularan. Ovo je uključivalo proslavu arijevskih i nemačkih obreda i mitova. Ovo je kasnije takođe ugrađeno u nacistički kult.
Nacionalističke ideje su se takođe sastojale (i još uvek se sastoje) od jakih predstava o rodnim odnosima i polovima. Ženama i muškarcima daju se stereotipne uloge unutar nacije. Muškarac treba da bude dominantan i aktivan, a žena reproduktivna i moralna snaga. Široko rasprostranjena upotreba reči poput „Otadžbina“ ili „Majka Svea“ (Majka Švedska) ukazuje na ove kategorije. Ne tolerišu se nikakve nejasne polne uloge. To zauzvrat znači da se homoseksualnost doživljava kao pretnja i da je buržoaska nuklearna porodica jedini legitimni oblik porodice. Alternativne polne relacije su „tuđe” nacionalnoj kulturi. Muškarci koji ne učestvuju u vojnoj odbrani nacije ili ne pokazuju ratoborno i aktivno ponašanje ne smatraju se „pravim“ muškarcima. Nacistički i fašistički ideali i estetika, predstavljeni stvaranjem muških paravojnih organizacija od malih nogu i idealizacijom majke i žene domaćice (sa medaljama za „A-majke“) su u skladu sa nacionalističkom ideologijom.
Ove ideje su takođe uticale na staljinistički Sovjetski Savez tokom 1930-ih kada su mnogi progresivni zakoni i reforme usmereni na jačanje položaja žena u društvu ukinuti ili promenjeni. Staljin je takođe delio medalje „Majci meseca“, „Majci nacije“ itd. Nije slučajno što su tokom ovih godina nastavnici u sovjetskim školama odjednom počeli da propovedaju o nacionalizmu i slavnoj prošlosti Ruske imperije. Ovo pokazuje da su staljinističke ideje potpuno tuđe međunarodnom socijalizmu i marksizmu.
Pojava nacizma
Godine 1914. društveni i politički sukobi u Evropi, izraženi u nacionalizmu, imperijalizmu i slomu reformističkih rukovodstava u socijaldemokratskim partijama, eksplodirali su izbijanjem Prvog svetskog rata. Tokom rata u Evropi povećao se priliv izbeglica, novi nacionalistički pokreti su došli u prvi plan i zahtevali svoje države. Radnici u nekoliko zemalja pokušali su da sruše svoje vlade revolucijom.
Za Nemačku se rat završio porazom i ustankom radnika i vojnika. Obrazovani su revolucionarni saveti i monarhija je zbačena. Međutim, radnički saveti nikada nisu osvojili vlast. Socijaldemokratske vođe su skrenule savete da prihvate podanički položaj unutar nove buržoaske države, Vajmarske republike.
U Italiji je kraj rata takođe doveo do društvene eksplozije. Seljaci i radnici pokušali su da unaprede svoje pozicije nizom štrajkova, okupacija i zadružnim pokretom. U obe zemlje, kao i u Austriji, Švedskoj i drugim zemljama, između 1918. i 1921. odvijao se niz militantnih borbi. Pod pretnjom socijalne revolucije uvedeno je opšte pravo glasa, kraći radni dan i druge reforme. Neko vreme je buržoazija, uplašena iskustvom ruske revolucije, bila prinuđena da prihvati ovakav razvoj događaja. Međutim, u isto vreme, posebno među čelnicima teške industrije, postojalo je jasno razumevanje da su to privremeni ustupci i da će kasnije biti potrebno disciplinovati radnike i razbiti njihove samostalne organizacije.
Posle rata, veliki broj napuštenih, razočaranih oficira (zajedno sa nekim niže rangiranim vojnicima), ostavljen je da luta po Nemačkoj i drugim zemljama. Osećali su se izdanima od svoje nacije, kao i od naroda pobednika. Čak i u pobedničkim zemljama osećali su se izdanim od sopstvene nacije jer za svoj trud nisu dobili skoro ništa. Većina njih je bila regrutovana iz buržoazije i sitne buržoazije i stoga su bili oprezni prema radničkim organizacijama. U isto vreme mnogi iz sitne buržoazije su se gnušali velikih monopola i banaka. Iz ovih slojeva su se pojavile prve fašističke grupe. Izgradili su muško društvo koje je preziralo civilni život. Snaga volje i akcija su bili najvažniji. Mržnja prema nekim elementima kapitalističkog sistema sjedinjena je sa mržnjom prema radničkim nezavisnim organizacijama i „stranim“ ili „jevrejskim“ idejama poput komunizma, marksizma i liberalizma.
Napadali su i razbijali štrajkove, demonstracije i mitinge. Spaljivali su radnička okupljališta i zadruge i ubijali pojedinačne radničke vođe.
U Italiji su se ovi metodi vrlo brzo razvili sa biznismenima i zemljoposednicima koji su finansirali fašističke crnokošuljaše. 1920. godine, nakon talasa zauzimanja fabrika i štrajkova, pokrenuta je fašistička ofanziva. Obezbeđen je novac za oružje i transport. U svojoj knjizi Fašizam i veliki biznis, Daniel Guerin detaljno opisuje kako su ove akcije organizovane i kako je formalno demokratska država sarađivala sa fašističkim grupama:
„Policija je davala svoje automobile pripadnicima fašističkih grupa i odbijala je zahteve za dozvole za oružje radnicima i seljacima u isto vreme kada ih je davala fašistima… Policija je često sarađivala sa fašistima u pripremi napada na radničke organizacije“.
Ove grupe su se razvile u paravojne organizacije koje su živele u kasarnama i bile redovno plaćene. Obučavali su ih oficiri redovne vojske i imali su svoje sopstvene uniforme. Ovaj primer se u većem obimu sledio u Nemačkoj. Tako su izgrađeni SA, koji je kombinovao antikapitalističku retoriku sa nacionalizmom i antisemitizmom, i SS, telohranitelji nacističkih vođa.
Ove činjenice nisu prikazane u današnjoj debati o fašizmu i nacizmu, jer se ne slažu sa idejom o neutralnoj državi i relativno jakim demokratijama koje se naglo urušavaju tokom depresije. Međutim, za radnički pokret ovo su vitalne činjenice. Ono što se tada dogodilo otkriva pravi sadržaj države i stav buržoazije o demokratiji.
U Italiji su fašisti preuzeli vlast u saradnji sa delom establišmenta i, formalno govoreći, u okviru novousvojenog zakona. Uprkos tome, socijalistički i komunistički lideri su nastavili da apeluju na državu za zaštitu umesto da organizuju odgovarajuće grupe za samoodbranu. Da bi smirili tenzije, ublažili su i sopstvenu spremnost da radikalno promene društvo. Ovo je samo ojačalo samopouzdanje među fašistima u isto vreme kada je radnička klasa gubila samopouzdanje i veru u mogućnost promene društva. Za sitnu buržoaziju sve se više činilo da je fašizam jedino rešenje.
Zajedničke karakteristike i u Nemačkoj i u Italiji bile su strah krupnog biznisa od proletarijata koji napreduje i neodlučnost sitne buržoazije koju stranu da podrži. Sitna buržoazija je priželjkivala čuda – da vreme stane i da sve bude mirno i bezbedno. Sa neuspehom radničke klase da postigne socijalističku transformaciju i u Italiji i u Nemačkoj tokom perioda 1918-1923, isparile su poslednje nade koje su neki od srednjih slojeva gajili, u promenu koju bi vodio radnički pokret. Umesto toga, oni su svoje nade usmerili ka fašizmu kao mogućem spasu od nadolazećeg razvoja.
 |
| Kristalna noć |
U borbi sa organizovanom radničkom klasom nacizam je ojačao svoje snage. Tokom prvih godina posle 1918. postojao je jedan broj grupa koje su napadale radničke savete i demonstracije. Najčešće su to bili takozvani Slobodni korpusi (Frajkorps), izgrađeni od grupa bivših vojnika i oficira (gore opisanih). Nažalost, nekoliko puta su ih koristili i socijaldemokratski lideri, poput Šajdemana i Noskea, protiv radnika koji su zauzeli nemačke gradove. Početkom 1920-ih, većina ovih grupa se spojila u jednu i formirala nacistički pokret.
Tokom većeg dela 1920-ih nacizam je bio veoma mali i marginalizovan politički pokret. To je bilo zbog ekonomskog oporavka u Nemačkoj i celom svetu. Ali ovaj ekonomski razvoj je bio suštinski manjkav, čak i ako je sve izgledalo sjajno na površini.
Depresija
Krah berze na Volstritu 1929. godine imao je ogroman uticaj na nemačku ekonomiju. Banke su propale. Sitne štediše i ljudi iz srednje klase, koji su videli kako njihova štednja nestaje u hiperinflaciji ranih 20-ih, a koji su sada počeli da ponovo stvaraju svoju ušteđevinu, ponovo su bili na udaru. Mnogi farmeri su bili pogođeni padom cena koje su pratile depresiju. Lavina nezaposlenosti teško je pogodila radničku klasu. Za one delove radničke klase koji su radili nekoliko godina i bili organizovani u sindikate, krizu je malo ublažio sistem kolektivnog socijalnog osiguranja koji je stvorio radnički pokret. S druge strane, omladina radničke klase bila je jako pogođena. Psihološki je omladina često nosila ožiljke odrastanja tokom Prvog svetskog rata i godina inflacije. Postojale su jake psihološke tenzije u porodicama, pa čak i periodi stvarnog gladovanja. Sećanje na sve ovo je sada povratilo i to je stvorilo veliki strah za budućnost.
 |
| Preuzeto iz Zrenjaninske vatre, Đorđe Momčilović |
Od 1928. Nemačka nacionalsocijalistička partija (nacistička partija) postala je faktor u nemačkom parlamentu, istovremeno neprestano jačajući svoje ulične trupe. SA i SS su nosili uniforme, često živeli u kasarnama, i napadali skupove i demonstracije svojih protivnika. Nemačka depresija stvorila je ogromne društvene tenzije. Istovremeno se smatralo da je Socijaldemokratska partija delimično kriva za krizu jer je često sarađivala sa nekim od vladajućih partija i nije uspela da predstavi viziju društva bez strahota kapitalizma.
Nemačka komunistička partija (KPD) je bila jaka. Međutim, izabrala je, po naređenju Staljina i njegove vladajuće klike u Moskvi, da smatra socijaldemokratiju bliznakinjom fašizma, a samim tim i glavnim neprijateljem. Ponekad su komunističke milicije napadale socijaldemokratske radnike i 1931. dogodilo se neverovatno. KPD je podržala referendum koji je raspisala Nacistička partija protiv socijaldemokratske savezne državne vlade u Pruskoj. Ovo je razorno uticalo na mogućnost jedinstvenog fronta socijaldemokrata i komunista.
I komunisti i socijaldemokrate su smatrali da je fašizam privremena pojava, koja će uskoro izumreti. Socijaldemokrate su, zajedno sa delom liberalne buržoazije, mislili da će se nacisti posle nekog vremena „normalizovati“ u svakodnevni politički život. Drugi delovi buržoazije videli su naciste kao sredstvo za slamanje nezavisnih radničkih organizacija u vreme kada je smanjenje plata bilo važan deo njihovog programa.
Komunisti su smatrali da će pobeda fašizma dovesti do proleterske revolucije. Staljinistička retorika ih je sprečavala da vide razliku između različitih tipova buržoaskih režima. Nisu videli šta bi značilo potpuno ukidanje svih prava na organizovanje, slobodu govora i slobodu štampe. Takva ograničenja značila su da će radničkoj klasi biti veoma teško da izbegne pritiske buržoazije na nju, kako ideološki tako i organizaciono. Ovo je veoma važna lekcija za današnje socijaliste. Komunisti u Nemačkoj nisu imali posebno dobar primer za učenje, jer su nekritički prihvatali dešavanja u Sovjetskom Savezu. U Sovjetskom Savezu radnička demokratija je bila naglo podrivana od 1919. Demokratska prava i slobode, uključujući nezavisne sindikate, različite političke partije i nezavisne medije su ograničene, zabranjene i na kraju likvidirane.
Od 1930. do 1933. nacisti su povećali svoju izbornu podršku. Istovremeno, glasove su povećali i komunisti. Ono što se dogodilo uglavnom se može opisati kao polarizacija. Kada danas čitamo o ovim vremenima, čini se kao da su nacisti gotovo automatski povećali svoje glasove. Niko se ne pita kako je partija koja je imala jedva 3% glasova 1928. godine mogla da nađe resurse da bude zastupljena širom Nemačke i da 1930. dostigne 18%. Korišćeni su radio, novine i sve druge moderne metode. Međutim, za propagandu je potreban novac. Papiri, posteri, govorne kampanje, hrana i odeća za desetine hiljada muškaraca u SA i SS zahtevaju novac. Kako je to finansirano i šta je „demokratska država“ radila da to spreči?
I sam Hitler je priznao koliko su stvarni materijalni resursi bili važni za širenje njegove poruke. Evo kako Daniel Guerin to opisuje:
„Do leta 1930. većina krupnih biznismena, i bankara povezanih sa njima, podržala je Nacionalsocijalističku partiju. Oni su joj dali ona ogromna sredstva koja su omogućila izbornu pobedu u septembru 1930. i rezultirajućih 107 mesta u Parlamentu. Mnogo kasnije, u govoru u znak sećanja na ovu „fantastičnu kampanju“, Hitler je zamolio svoju publiku da razmisli o tome „šta je značilo kada svaki od hiljadu govornika ima na raspolaganju automobil koji im omogućava da održe oko 100.000 mitinga u samo jednoj godini“ .”
Fašizam nije samo proizvod velikog biznisa. Fašizam je takođe imao karakteristike masovnog pokreta, ali bez obzira na to nikada ne bi mogao doći na vlast bez političke i ekonomske podrške buržoazije i konzervativaca. Hitler je dobio svoju poziciju moći dogovorom sa najvišim političkim rukovodstvom u Nemačkoj, a ne kroz ulične tuče same po sebi. A njegovoj antikapitalističkoj masovnoj osnovi nikada nije bila dozvoljena nezavisna pozicija u nemačkoj državi.
Zato je, paradoksalno, izvestan pad broja glasova za Hitlera 1932. izvršio pritisak na buržoaziju i konzervativne sile da deluju brže. Hitler je obećao da neće ugrožavati temelje privatne svojine i da neće vojsci lomiti kičmu. U zamenu je postao Reichskanzler (kancelar ili premijer).
30. januara 1933. Hitler je postao kancelar. Time su nacisti formalno dobili pravne mogućnosti da utiču na policiju, zakonodavstvo i da počnu da transformišu državu za svoje potrebe. Izbori su trebali biti održani kasnije tog proleća. Pred izbore su počeli fizički da napadaju uglavnom komuniste, ali i socijaldemokrate. Oni nisu formalno zabranili partije, ali kombinacijom njihovih terorističkih snaga i njihove kontrole nad državnim aparatom izbori su bili daleko od fer, niti su održani u demokratskoj atmosferi. Požar u parlamentu dao je nacistima izgovor da zabrane komuniste. Nisu mogli da nastave sa predizbornom kampanjom. Uprkos tome, komunisti su dobili relativno veliku podršku. Nacisti su dobili više od 43% glasova, ali im je bila potrebna pomoć DNVP (Nacionalne nemačke narodne partije) da bi mogli da formiraju vladu.
Tada su formirani prvi koncentracioni logori, a tokom ove prve faze u njih su bili internirani pre svega komunisti, socijaldemokrate i radikalni sindikalisti. Nemačka komunistička partija imala je oko 300.000 članova. Od toga je više od polovine bilo zatvoreno ili poslato u koncentracione logore, a 30.000 ih je ubijeno od strane nacista.
I pored toga što su sindikati i leve partije imali svoje branioce, nikada nisu pružili organizovan otpor. Socijaldemokrate su se do poslednjeg trenutka nadale da će državni aparat, koji je štitio i podržavao nacističke oružane jedinice, razoružati naciste! Sindikati su pokušali da se depolitizuju. Barem su to uradili njihovi lideri. Rekli su da će se ograničiti na odbranu neposrednog ekonomskog interesa radnika, ma ko vladao. Prvog maja 1933. sindikalne vođe su napravile zaista sulud potez. Oni su otkazali sopstvene demonstracije i umesto toga pozvali radnike da učestvuju na nacionalnim radničkim mitinzima koje su istog dana organizovali Hitler i režim. Time su poslali jasnu poruku svojim članovima: da s jedne strane ne moramo da se borimo protiv nacista svim raspoloživim sredstvima, a sa druge strane, ako želite da se borite, morate to učiniti bez nas.
Godine 1934. zabranjeni su svi sindikati i umesto njih je formiran nemački „radnički front“ u kome su dominirali država i kapitalisti. Pre preuzimanja vlasti nacisti su govorili da će dozvoliti postojanje sindikata i štrajkova. Često su koristili antikapitalističku retoriku. Ali sada je otkriveno pravo lice nacizma. Radničke organizacije koje su građene tolikom teškom borbom su raspuštene. Radnici su manje-više bili prepušteni na milost i nemilost državi i gazdama. To je značilo da je položaj radnika vraćen decenijama unazad. Ovo je bio dubok psihološki i moralni udarac za radnike, što zauzvrat delimično objašnjava zašto su nacisti mogli tako dugo da se drže na vlasti bez ikakvog kolektivnog otpora.
Život pod Trećim Rajhom
 |
| Preuzeto iz Zrenjaninske vatre, Đorđe Momčilović |
Nakon preuzimanja vlasti, nacistička partija je povremeno išla dalje nego što je buržoazija očekivala u reorganizaciji državnog aparata, uništavajući demokratiju i erodirajući kulturnu raznolikost. Opet, uprkos različitim socio-ekonomskim osnovama, ovde možemo pronaći paralele između nacizma i staljinizma. Oni izražavaju istu estetiku i stil u umetnosti, književnosti, arhitekturi i muzici. Kako su neki to opisali, oboje su imali pogled na društvo kao na Pozorište. Međutim, mnoge mere su bile kozmetičke za izazivanje osećaja nacionalne revolucije. Radnici su trebali da veruju da imaju visok status, a sitni poljoprivrednici i biznismeni da su se ostvarile njihove nade u stabilan korporativni kapitalizam, gde će se osećati sigurno i cenjeno. U stvarnosti, uslovi su bili mnogo gori.
Prvih godina posle 1933. nezaposlenost je i dalje bila velika, a značajno smanjenje je došlo tek kada je 1936. počela trka u naoružanju. Udatim ženama i omladini je onemogućeno da se zaposle i time je ostavljen prostor za muškarce. Uvedeni su veliki javni radovi da bi se poboljšala statistika nezaposlenosti. Koncentracija preduzeća i imanja na farmama nastavljena je neprekidno. Nacisti nisu izvršili nikakvu društvenu revoluciju, niti su izvršili bilo kakvu fundamentalnu promenu u kapitalizmu. Ni realne plate nisu mnogo porasle. Plate su izmirivane na nivou preduzeća, a nekadašnja kolektivna sredstva za bolovanja i nezaposlene radnike prebačena su na privatna osiguravajuća društva i isplate su u većini slučajeva smanjene. Kada su realne plate konačno porasle krajem tridesetih, to je uglavnom bilo zbog povećanja radnog vremena.
Veliki biznis je ostvarivao ogromne profite, posebno kroz ponovno naoružavanje, dok su mala preduzeća imala malo mogućnosti da poboljšaju svoju situaciju. Konfiskovana je samo jevrejska imovina. Što se toga tiče, sve je to bilo antisemitizam i nikakav antikapitalizam. Konfiskovana imovina često je završavala u ekonomskim imperijama koje su nacistički lideri poput Geringa i Himlera stvorili svojom kontrolom nad različitim delovima državnog aparata.
Tokom ‘Noći dugih noževa’ 1934. streljački vodovi i progon naišli su na povike aktivista SA koji su pozivali na drugu antikapitalističku revoluciju. SA je bilo zabranjeno nošenje sopstvenog oružja, koje je bilo uskladišteno u posebnim oružarnicama koje su bile dostupne samo predstavnicima vojske. Sve u svemu, sve aktivnosti su bile podređene državi i uprkos ranijoj retorici, svi oblici štrajkova su postali nezakoniti, uz teške kazne ili zatvor za prekršioce.
Kanali kolektivnog otpora radničke klase su prekinuti i svaki oblik opozicije mogao je završiti zatvorom ili pogubljenjem. Povrh svega, produženi radni dan je značio manje vremena za druge aktivnosti. A svevideće vlasti, zajedno sa indoktrinacijom dece i omladine u školama i Hitlerjugendu, stvorile su društvo koje karakterišu sumnja i strah.
Podrška radničke klase nacizmu (i italijanskom fašizmu) bila je beznačajna. Dobar primer su sindikalni izbori 1933. godine, kada je Hitler već bio Reichskanzler. Na ovim izborima nacistička sindikalna grupacija, NSBO, dobila je samo 3% glasova. Sigurno su nacisti stekli uporište među određenim delovima radnika. Oni koji su bili lično povezani i zavisni od svojih poslodavaca bili su delimično pod uticajem nacističke propagande. To se moglo naći među radnicima na farmama i kućnim slugama, i u malim mestima gde je mobilnost radne snage bila mala i gde nije bilo tradicije sindikata i radničkih političkih organizacija. Pod nacističkim režimom mobilnost radne snage je u velikoj meri zaustavljena. Moramo takođe razumeti da su u Nemačkoj srednji slojevi društva bili bar onoliko veliki koliko i radnička klasa kao društvena grupa.
Da bi se razumelo zašto nije bilo većeg otpora nacističkoj vlasti, važno je znati kako je sistem nastao i kakve su bile konkretne mogućnosti da obični radnici i mladi ljudi pruže više od privremenog i lokalnog otpora. Uporedite samo nacističku propagandnu mašinu koju je finansirao veliki biznis pre 1933. i njihovu apsolutnu kontrolu nad svim državnim resursima 1939. godine! Kako su radnici mogli da šire štrajk iz jedne fabrike u drugu bez sopstvenih telefona, papira, upravnika i tako dalje? Današnji liberalni komentatori nikada ne govore koje je konkretne metode otpora trebalo upotrebiti i kako ga je trebalo organizovati. Ovo je dovelo do idealističkih zaključaka i moralne osude čitavog stanovništva zbog „pasivnosti“. U isto vreme ne mogu da objasne zašto je ekonomski sistem koji oni tako željno prihvataju pomogao u stvaranju ovog monstruoznog sistema.
Rat i Holokaust
 |
| Preuzeto iz Zrenjaninske vatre, Đorđe Momčilović |
Fašističke države su očigledno imale imperijalističke ambicije. Ove ambicije su podržavali veliki monopoli u teškoj industriji. U Nemačkoj je ideja ekspanzije bila povezana sa rasističkom i geopolitičkom idejom ‘Lebensraum’ (životni prostor). Nemačke manjine, koje su nastale kao rezultat novih država nastalih u Evropi posle Prvog svetskog rata, korišćene su kao oružje za agresivno širenje nemačke teritorije. Rasistički argumenti su korišćeni da bi se objasnilo zašto Slovene, Jevreje i druge koji su smatrani inferiornim treba porobiti, proterati ili, u slučaju Jevreja, potpuno ukloniti iz Evrope. Antisemitizam je bio deo nacizma od samog početka, dok oblici progona nisu bili u potpunosti razvijeni sve do izbijanja rata i planirane invazije na Sovjetski Savez.
Očigledno je da je nacistička politika od samog početka bila usmerena na izolaciju i ugnjetavanje jevrejskog stanovništva. Zakonodavstvo je isteralo iz javnog života sloj za slojem jevrejske populacije. Njihova imovina je konfiskovana, a posebne lične karte odvojile su Jevreje od ostatka stanovništva. Sa ‘Kristalnom noći’ 1938. raspoloženje protiv Jevreja je podignuto do nasilnih razmera. Međutim, vredi napomenuti da su ove pogromske ekscese, u celini, izvele grupe SA i SS. Nisu to bili nekontrolisani, spontani napadi na Jevreje. Sociolog Zigmunt Bauman u jednom pasusu u svojoj zanimljivoj i promišljenoj knjizi „Modernost i holokaust“ piše o nedostatku podrške javnosti za „Kristalnu noć“ i kako je to ubedilo mnoge naciste i druge antisemite u nemačkoj javnoj administraciji da bi uklanjanje i ubijanje Jevreja moralo biti sprovedeno na organizovaniji način.
Još jedna činjenica vredna pamćenja je da su sve do 1939. takozvane zapadne demokratije poput SAD, Velike Britanije, Švedske i Francuske nastavile da trguju i imaju kontakte sa političkim vrhom Nemačke. Švedska izvozna industrija bila je snažno favorizovana ponovnim naoružavanjem u Nemačkoj. Ovo je bio jedan od razloga za bum u Švedskoj nakon duboke depresije početkom 1930-ih. Ono što se dešavalo u Nemačkoj nije bilo nepoznato političkom i finansijskom establišmentu. Čak je i takozvana šira javnost dobila određeni uvid preko novina, ali je to bilo više fragmentirano. Uzrok izbijanja Drugog svetskog rata nije to što su zapadne sile objavile rat protiv nacističke i antisemitske politike, već što je napad Nemačke na Poljsku ugrozio odnos snaga i tržišne interese drugih država. Naravno, karakter nacističkog režima je olakšao vladajućim klasama ovih zemalja da mobilišu radnike u tim zemljama da odu i bore se, ali argumenti političkih lidera nisu se prvenstveno odnosili na monstruozni antisemitizam nemačke države.
Politika nacista je sa izbijanjem rata postala ekstremnija. Rat je takođe otežao otpor u Nemačkoj. Uvedeno je vojno stanje, što je značilo da su sve vrste protesta sinonim za veleizdaju. Rat zatvara ljudska bića u njihovu sopstvenu naciju i oni osećaju da je njihova zaštita, čak i u svakodnevnom životu, direktno povezana sa načinom na koji se nacija bori u ratu. Na početku rata ljudi su još više odvedeni u ruke sopstvene vladajuće klase i njenih interesa. Rat takođe razbija sposobnost empatije kod pojedinaca. Sve je dovedeno do krajnosti. Nacionalistička ideologija, sa svojim skupom vrednosti o „nama” i „njima”, izražena je u masovnom klanju i užasnom strahu od umiranja. U takvom kontekstu vrednosti i poštovanje ljudskog dostojanstva su oslabljeni. I, mora se zapamtiti, većina ljudi nema novac, kontakte i mogućnosti putovanja da napravi pravi izbor da napusti svoju zemlju, posebno ne pod totalitarnim režimom. Njihove mogućnosti protesta su ograničene. Oni zavise od posla, prihoda i mesta gde žive. Treba im osećaj kolektivne snage, slabosti u državnom aparatu i spoljne podrške pre nego što se usude da prekrše pravila.
Sa ratom, a pre svega invazijom na Sovjetski Savez, veliki delovi jevrejskog stanovništva došli su pod kontrolu nacističke Nemačke. Jevreji su često bili prisiljeni da žive u poljskim gradovima, gde su formirana geta koja niko nije mogao da napusti bez dozvole. Jevreji, komunisti i Romi koji su pali pod kontrolu nacista u baltičkim državama retko su stavljani u logore. Hiljade njih streljano je od strane specijalnih jedinica SS-a. (SS je u to vreme bio specijalna jedinica, samo delimično potčinjena rukovodstvu centralne vojske). U pomoć jedinicama SS-a pritekle su fašističke i antikomunističke grupe iz Letonije, Litvanije, Estonije, Belorusije i Ukrajine.
1941. održana je ozloglašena Vanzejska konferencija. Tamo su se sastali vodeći „stručnjaci“ za „jevrejsko pitanje“ iz različitih delova Evrope da „reše“ ovaj „problem“, koji su sami konstruisali. Tu su postavljeni formalni temelji onoga što nazivamo Holokaustom. I pre toga, eksperimenti su rađeni u specijalnim klinikama i sa specijalnim kamionima gde su psihički bolesnici i drugi „inferiorni“ ljudi ubijani gasom. Oni su sada trebali da se koriste na istočnom frontu, pošto su brojna masovna pogubljenja uticala na moral trupa. Tehničko rešenje je bila industrijska podela rada, koja je depersonalizovala ubistvo i ograničila direktan kontakt koji su nemački vojnici morali da imaju sa žrtvama. Tako su se koncentracioni logori širili kako je front napredovao, a postepeno su se razvijali i posebni logori za uništenje. U opisu situacije u logorima i zverstvu koje su nacisti razvili kako bi uništili ceo jevrejski narod u Evropi, ne treba mnogo da dodajemo knjizi koju je objavila švedska vlada „…om detta ma ni beratta …”
Ne smemo potceniti značaj Holokausta. Posebnost nije samo u broju uključenih žrtava (ubijeno je između pet i šest miliona Jevreja), već to što je čitav jedan narod mogao biti istrebljen samo zato što je pripadao određenoj grupi. Koliko god se prilagođavali, u koju god veru prešli, za koje god stranke glasali, da li su se borili protiv Nemačke u ratu ili ne – morali su da prestanu da postoje. Ukupan broj poginulih u ratu je mnogo veći, brojčano je stradalo mnogo više Rusa nego Jevreja, ali je sistemski karakter i ideološka svrha uništenja Jevreja bila drugačija.
Upravo je rat dao nacistima mogućnost da izvedu Holokaust. Samo kroz kontrolu velikih delova kontinenta i njegovih transportnih sistema to je bilo fizički moguće. Samo kroz vojne bitke koje su uklonile empatiju ljudi, kroz eskalaciju straha od umiranja i kroz otuđenje koje je proizvela birokratija i nedostatak moći nad industrijskim procesima i organizacijama, barijere su uspešno srušene da obezbede dovoljno veliku grupu ljudi za stvarno sprovođenje Holokausta.
Opasno je potpuno odvojiti rat od Holokausta, kao što je to delimično učinjeno u knjizi „om detta ma ni beratta“. Knjiga govori o konvencionalnom političkom ratu kao nečem drugom. Međutim, ovakav način opisa onoga što se dogodilo rizikuje da se zanemari komplikovana i haotična dinamika koju predstavlja rat. Militarizacija i rat doprinose nacionalnoj izolaciji i povećavaju rizik za one koji protestuju protiv nedemokratskih uslova i stradanja širih slojeva stanovništva.
Činjenica o kojoj se danas mnogo raspravlja je birokratski i industrijski karakter Holokausta. Kampovi su izgledali kao fabrike. Ljudska bića su raspoređena u grupe radno sposobnih i nesposobnih. Ljudska bića su smatrana samo još jednom sirovinom. Smatralo se da njihove materijalne stvari imaju veću vrednost od stvarnih ljudskih bića, koja su spaljena.
Ako uzmemo u obzir da kapitalizam sve više pretvara ljudska bića u dodatke mašina, pa čak i ljudska osećanja, kako je rekao Marks, pretvara u proizvode, nalazimo početke objašnjenja.
I nacizam i staljinizam koristili su one napredne kontrolne mehanizme koje je razvio kapitalizam, sa svojim pokretnim trakama, nadzornicima, ubrzanjima i uništavanjem svih organizacija osim onih izgradjenih od onih na vlasti. Iako vidimo ove paralele, ne smemo zaboraviti da su milioni običnih sovjetskih građana poginuli u borbi protiv fašizma. Međutim, da su se borili za zdravu radničku državu mogli su da pridobiju mnogo nemačkih vojnika i možda bi rat bio kraći. Ako dozvolimo sebi da na trenutak razmislimo o ovim hipotetičkim linijama, zdrava radnička država u Sovjetskom Savezu mogla je da utiče na Nemačku komunističku partiju na drugi način, a to je zauzvrat moglo da spreči Hitlera da dođe na vlast. Ove misli nam mogu pomoći da shvatimo da perspektive i politika mogu napraviti razliku, ali u isto vreme moramo prihvatiti da se Holokaust zaista desio i pokušati nešto naučiti iz njega.
Nacizam je značio uništenje nezavisnih organizacija radničkog pokreta, genocid nad evropskim Jevrejima, masovno uništavanje Roma, homoseksualaca, mentalno bolesnih i drugih koji su smatrani inferiornim. To je značilo smrt miliona na ratištima i bombardovanje celih gradova. Socijalno i ekonomski to je značilo diktatorsku kapitalističku državu u kojoj su profiti velikih kompanija porasli, radni sati su produženi, a plate se odlučivale na nivou preduzeća bez mogućnosti da radnici postavljaju bilo kakve zahteve. Tokom rata socijalni i ekonomski problemi su se postepeno povećavali jer su kuće bile uništene, a infrastruktura potpuno urušena.
Pokazalo se da je demokratija suvišan dodatak za velike delove buržoazije. Ipak, nisu računali na visoku cenu diktature. Postepeno su se i delovi onih grupa koje su podržavale Hitlera takođe okrenuli protiv njega i nacističke partije – ali tek kada su videli da su njihovi interesi ugroženi.
Ne želimo da se Holokaust ponovi, moramo se boriti protiv svakog pokušaja da se sakrije istina i moramo se suprotstaviti svim lažima koje kruže među ekstremnom desnicom i nacističkim pokretima. U isto vreme moramo podstaći radnički pokret u Evropi i drugde da ozbiljno proučava prošlost. Radnički pokret u Švedskoj i na međunarodnom nivou mora pokrenuti sopstvenu kampanju protiv fašizma, nacizma i izvući pouke iz Holokausta. Ne možemo to prepustiti vladama i univerzitetima. Radnički pokret treba da prouči ova pitanja i takođe ispita i diskutuje o našoj istoriji. Moramo izvući i neke zaključke za svet u kome danas živimo. Genocid, masovna ubistva, kao i eksploatacija i otuđenje nisu nešto što pripada prošlosti.
Da li su rukovodstva radničkih partija bila toliko zarobljena neoliberalnim idejama, koje tvrde da postoji samo individualna odgovornost, a da postojeće društvene, političke i ekonomske strukture nemaju nikakve veze sa formom i sadržajem demokratije? Da li misle da takve strukture nemaju nikakve veze sa izborima, moralom i sposobnošću da se odupru ugnjetavanju? Moramo naučiti da slušamo zvona upozorenja iz Austrije i iz drugih krajeva. Solidarnost i socijalna pravda nikada ne mogu dovesti do slobode i jednakosti ako ispred njih stavimo reč nacionalno. One se mogu ostvariti samo ako koristimo reči međunarodni socijalizam i demokratija kao vodilje. Ovo je jedna od najvažnijih lekcija prošlog veka.
Inge Erikson,
Univerzitetski predavač na predmetu „Evropske studije sa istorijskim usmerenjem“,
Univerzitet u Malmeu, Švedska, (u ličnom svojstvu).
Bibliografija:
Na engleskom:
Bruchfeld, Stéphane and Levine, Paul A. Tell ye your children – a book about the holocaust in Europe 1933-1945, Stockholm, Regeringskansliet, 1998. Original title: om detta må ni berätta .
Bauman, Zygmunt. Modernity and the holocaust, Cambridge Polity, 1991, 238 p. ISBN: 0-7456-0930-9.
Geary, Dick. Hitler and Nazism, Routledge, Great Britain, 1993.
Guerin, Daniel. Fascism and Big Business, Pathfinder Press, New York, 1973.
Marrus, Michael R. The Holocaust in History, Penguin, London, 1993.
Noll, Richard. The Jung Cult: origins of a charismatic movement, Princeton, Princeton Univ. Press 1994, 387 p. ill. ISBN: 0-691-03724-8.
Sewell, Rob. Germany from Revolution to Counter-revolution, 1988. On the internet at www.marxist.com/germany/.
Trotsky, Leon. The struggle against Fascism in Germany, Pathfinder Press, New York, 1987.
Na švedskom:
Bauman, Zygmunt. Auschwitz och det moderna samhället, Daidalos förlag, Göteborg, 1994.
Bruchfeld, Stéphane and Levine, Paul A. Om detta må ni berätta, Regeringskansliet, 1998.
Karvonen, Lauri. Fascismen i Europa, Studentlitteratur AB, Lund, 1990.
Leon, Abraham. Judefrågan och sionismen, Röda Rummet, Stockholm, 1982.
Noll, Richard. Jungkulten- en modern mysteriereligions födelse, Ordfront, Södertälje, 1997.
Trotskij, Leo. Kampen mot Hitler, Röda Rummet, Stockholm, utan årtal.
