Navigacija
Piše: Milan Đorđević
Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.
Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.
Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.
Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.
S obzirom da ste osamdesdetih godina prošlog veka pripadali politički marginalizovanoj grupi opozicionih humanističkih intelektualaca leve orijentacije, koja se zalagala za istinsko društveno ostvarenje ideološki i ustavno proklamovanih načela socijalističke demokratije, radi sprečavanja daljeg nacionalističkog produbljivanja krize (kon)federacije, uveren sam da znate ko su glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ, koje kriju današnji akademski i medijski proizvođači istorijskih falsifikata i neokonzervativne kulturne hegemonije? Ako uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne posleratne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena?
Miroslav: Socijalistička Jugoslavija postigla je velike rezultate u modernizaciji, industrijalizaciji, prosvećivanju stanovništa, podizanju životnog standarda i socijalnih prava. Branko Horvat navodio je da je u periodu od 1952. do 1968. društveni proizvod povećan za tri i po puta. Mali balkanski narodi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, dobili su svoje političke jedinice, socijalističke republike.
Darko Suvin primećuje da je posle 1945. prosvetiteljstvo po prvi put bilo na vlasti na Balkanu.
Ni socijalistička Jugoslavija, međutim, nije uspela da pronađe institucionalni aranžman koji bi omogućio integrisanje izrazitih nacionalnih razlika u jednu političku strukturu. Stepen nacionalne, verske i jezičke fragmentiranosti u Jugoslaviji bio je znatno izraženiji nego u drugim evropskim etnički složenim državama. Problem je bio još komplikovaniji zbog toga što su se nacionalne razlike preklapale sa razlikama u ekonomskoj razvijenosti pojedinih regija. Da stvar bude još gora, te razlike vremenom su se povećavale, a ne smanjivale. Slovenija je 1955. bila pet puta razvijenija od Kosova, a 1988. čak sedam puta.
Jugoslavija je bila organizovana i kao unitarna, periferno kapitalistička država i kao socijalistička federacija, i na kraju, po Ustavu iz 1974., kao složena država koja je više ličila na konfederaciju nego na federaciju. Nijedan od ovih modela nije mogao trajno da dovede do eliminisanja unutrašnjih nacionalih napetosti.
Dok je vera stanovništva u socijalizam bila jaka, zajednička država bolje je funkcionisala.
Socijalistička ideologija i sistem imali su za cilj da ostvare socijalno i ekonomsko oslobođenje naroda, ciljevi nisu bili ekskluzivno nacionalni, nego univerzalni i zbog toga su imali integrativne efekte. Dok je međunarodni radnički pokret bio jak, a socijalizam bio ekonomski uspešan, etničke napetosti mogle su da budu balansirane postizanjem univerzalnih ciljeva. Kako je sistem postajao vremenom sve manje efikasan, kako je komunistički pokret u svetu postajao sve slabiji, tako su i nacionalističke alternative u SFRJ postajale sve atraktivnije.
Pad Berlinskog zida, propast istočnoevropskog socijalizma i dramatična promena odnosa snaga između klasa na svetskom planu krajem dvadesetog veka odlučujuće su uticali na sudbinu druge Jugoslavije. Ona je propala zajedno sa svetskim socijalizmom. Ali i brojne unutrašnje protivurečnosti doprinele su njenom neslavnom kraju.
Istorijska odgovornost Saveza komunista je u tome što povoljan međunarodni položaj SFRJ nije iskorišćen kako bi bio izgrađen sistem koji bi mogao da opstane i u promenjenim spoljnopolitičkim okolnostima. Nekad revolucionarna organizacija, SKJ, početkom sedamdesetih transformisan je u partiju srednjih slojeva, izgubio je kontakt sa radničkom klasom i postao klasična organizacija karijerista i profesionalnih lovaca na položaje koji nisu mnogo marili za ideologiju. Savez komunista pretvorio se u bezidejnu nomenklaturu, napustio je i socijalizam i Jugoslaviju.
Rezultate Jugoslavije treba ocenjivati uzimajući u obzir ono što se dogodilo posle njene propasti. Na Zapadnom Balkanu, kako se to danas kaže, stvoreno je više patuljastih država, međusobno netrpeljivih, koje su u procesima liberalne tranzicije u značajnoj meri demodernizovane. Izuzetak su Slovenija i delimično Hrvatska. Veći deo stanovništva na teritoriji bivše SFRJ danas živi u siromaštvu, bez razvojnih perspektiva. Prosvetiteljstvo je zbačeno s vlasti, pobedili su balkanski nacionalizmi i neoliberalni koncept ekonomskog sistema.
Strukturne protivrečnosti sistema i promena međunarodnih okolnosti odlučujuće su uticali na propast SFRJ.
Vladajući narativ u Srbiji danas ističe da su Srbi u zajedničkoj državi bili diskriminisani.
Posmatrano sa šireg stanovišta, položaj srpskog, i drugih naroda, u međunarodnim odnosima nikad nije bio povoljniji nego što je bio u vreme SFRJ. Ta država štitila je male narode od štetnog po njih delovanja imperijalnih sila i krupnog kapitala. Prirodna i privredna bogatstva bila su u našem vlasništvu. Danas skoro sve pripada strancima.
Jugoslaviju ne treba idealizovati. Jugonostalgija nije produktivna platforma za obnovu međunacionalne saradnje. Od kukanja nema vajde. To je defanzivna pozicija, a Novi socijalizam u regionu mora počivati na novim konceptima. Treba zamisliti sve iz početka, kako ističe Slavoj Žižek. U Osamnaestom brimeru Marks je pisao: „Socijalna revolucija XIX veka ne može da crpe svoju poeziju iz prošlosti, nego samo iz budućnosti.ˮ
Vi ste višedecenijski građanski aktivista, politički analitičar i jedan od osnivača Zrenjaninskog socijalnog foruma, koji u svojoj društvenoj praksi sledi univerzalne humanističke principe jednakosti, solidarnosti, nacionalne ravnopravnosti i tolerancije, a utopijski teži ostvarivanju demokratskog socijalizma. U čemu vi kao veliki poznavalac problematike vidite glavne prepreke za stvaranje i udruživanje moćnih antisistemskih levih partija na jugoslovenskom prostoru, kao ispravnog načina rešavanja identitetskog i bitno ljudskog pitanja dehumanizovanih tranzicionih gubitnika unutar svetskog sistema predatorskog kapitalizma? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, popularnost desnice, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?
Miroslav: Poslednjih decenija XX veka socijalizam je svugde u svetu doživeo poraz. Neoliberalni sistem počiva na novim akumulacijskim strategijama kapitala koje uspešno neutrališu otpor sa levice. Proizvodnja je decentralizovana i fleksibilizovana. Nema više homogene radničke klase koncentrisane u velikim fabrikama koja je bila sposobna da blokira sistem. Kapitalizam stalno pronalazi nove načine funkcionisanja pomoću kojih suzbija alternativu. Način proizvodnje određuje način otpora, zaključuju Hard i Negri. Levica još uvek nije razvila strategiju kojom bi mogla da parira globalizovanom kapitalu i institucionalnim političkim formama koje ga podržavaju. Iako je proletarijat u svetu brojniji nego ikad, nemoćniji je nego ikad.
Jedan od mogućih obnoviteljskih koncepata je levi populizam koji bi trebalo politički da objedini sve društvene slojeve koji se nalaze u podređenom položaju. To je lakše reći nego učiniti. Radni slojevi populacija podeljeni su etničkim, verskim i jezičkim barijerama koje oni teško mogu da prevaziđu.
Za razliku od njih, buržoazije su integrisane i kosmopolitske. One lako deluju na nadnacionalnom planu i koriste ga da bi onemogućile demokratske pokrete u svojim državama da nameću ograničenja kapitalu. Kada je izgubila svoju tradicionalnu političku bazu, industrijsku radničku klasu, levica se okrenula zaštiti prava marginalnih grupa, različitih manjina poput LGBT i sl. Kada je neoliberalizam dospeo u krizu 2007-2009. zastupanje interesa nižih slojeva preuzela je ultradesnica. Ona delimično preuzima levu kritiku kapitalizma i kombinuje je sa mržnjom prema migrantima, obojenim i sl.
Levica težište svoje političke delatnosti mora vratiti na kritiku kapitalizma. U zemljama, poput Srbije, koje su u polukolonijalnom položaju, to je težak zadatak. Sa lokalnog plana sistem se ne može promeniti, ne može se alternativa kreirati na periferiji. Od ključnog značaja su procesi obnove levice u najbogatijim državama. Ako tamo dođe do promene, ona će se preliti i drugde. Socijalno oslobađanje malih balkanskih naroda moguće je samo kroz međusobnu saradnju. Na žalost, desnica uspešno mobiliše nacionalnu netrpeljivost kako bi stabilizovala kapitalizam. Ponovo ističem da stare istorijske forme ne treba kopirati. Jugoslavija je predstavljala ideju XIX veka i praksu XX, a mi još ne znamo kako bi mogla da izgleda saradnja balkanskih naroda u budućnosti.
Za istinske levičare nije važno što njihova platforma danas nije mnogo privlačna. Profesionalni političari dodvoravaju se javnom mnjenju i njegovim trenutnim ćudima. Onaj ko zagovara društvenu promenu mora biti strpljiv i ne sme od svog angažmana da očekuje materijalnu korist.
Savremeni kapitalizam je ne samo drastično nepravedan, već iracionalan i neefikasan sistem. On je danas u dubokoj krizi, ali unapred se ne može reći da li će ta kriza biti prevaziđena socijalnom revolucijom ili će se javiti nove forme fašizma. Velike revolucije često su dolazile iznenada. Britanski istoričar Vernon Bogdanor voli da prepričava jednu anegdotu iz Beča 1914. godine. Radi se o razgovaru austrougarskog ministra spoljnih poslova grofa Leopolda fon Berkhtolda, koji je 23. jula uputio ultimatum Srbiji, i Viktora Adlera, austromarksističkog teoretičara i jednog od socijademokratskih lidera. Adler kaže: „Ako Austrougarska uđe u rat, može se raspasti, a u Rusiji može izbiti revolucija”. Berkhtold je pukao od smeha i odgovorio: „A ko će povesti tu revoluciju u Rusiji? Da neće možda onaj Bronštajn, koji sedi u kafeu Central?” Taj Bronštajn je bio Lav Trocki.
Šta mislite o emancipatorskim mogućnostima i značaju umetničkog i generalno kontrakulturnog socijalnog i političkog aktivizma neojugoslovenske orijentacije, kao oblika i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja utopijski nastoji da promeni vladajući idejni i materijalni poredak stvarnosti i povesno ostvari socijalno pravednije društvene odnose? U kome na jugoslovenskoj umetničkoj i kulturnoj sceni prepoznajete aktere takvih povesnih tendencija i kakva su vaša iskustva o uticaju Radničkog video kluba ZSF na društvenu stvarnost?
Miroslav: Ne poznajem dovoljno zbivanja u tim oblastima. Kultura u socijalnoj emancipaciji ima najvažniju ulogu. Pre nego što telo oslobodimo lanaca, moramo osloboditi misao.
Buržoazija ne vlada samo silom, druga sredstva su ubojitija. Platon je znao da naratori vladaju svetom. Dejvid Hjum je tvrdio da je sila na strani većine, manjine vladaju idejama. Fiksacija tradicionalne političke teorije na vladavinu silom navela je Fukoa da primeti kako u političkoj teoriji kralju još nije odrubljena glava. Moć nije samo suverenitet. U modernom svetu disciplinujuća moć predstavlja sredstvo vladanja, ona, kako ističe Fuko, ne zastrašuje ljude. Ona predstavlja napor da se utiče na mentalne koncepte ljudi, način na koji oni razmišljaju i razumeju društvene pojave, što odlučujuće utiče na njihovo ponašanje.
U fašističkom zatvoru Gramši postavlja pitanje: „Zašto nismo uspeli ?ˮ. Situacija je posle Prvog svetskog rata bila revolucionarna, a revolucija je izostala. Zaključio je da je snaga buržoazije bila ne samo u državnom aparatu nego i u civilnom društvu u kome su bile duboko utemeljene vrednosti koje su podržavale kapitalizam. Zato je sistem bio otporan na ekonomsku katastrofu, njegova moć počivala je na široko prihvaćenim kulturnim normama, koje su, kako bi primetio Fuko, obezbedile dubinsko podređivanje. Gramši insistira na značaju kulturne hegemonije kao važnog aspekta vladanja. Postoji njihova i naša kultura, buržoaska i proleterska.
Buržoazija vrlo dobro razume značaj proleterske kontrakulture, i zbog toga je organizovano suzbija. Različite liberalne fondacije u velikoj meri kontrolišu kulturnu produkciju u siromašnim društvima i tako je kontrolišu. Obaveza stvaralaca i radnika u kulturi je da se takvim tendencijama odupru.
Iskustva autoritarnih režima pokazuju da su stvaralačke sposobnosti ljudi veće od kapaciteta vlasti da ih kontrolišu. Društvo ne može da opstane bez kulture koja obezbeđuje strukture smisla i omogućava ljudima da vode život kakav sami izaberu i da preduzimaju kolektivne akcije kojima grade svoju budućnost. U Srbiji su danas jednako parohijalni i etnocentrizam i neoliberalizam. I jedan i drugi zarobljavaju um kako bi kapital mogao da iscedi što više profita.
Kad je stvaralačka, umetnost je anarhična i neobuzdana. Ne treba levica da joj postavlja nikave ciljeve ili zadatke. Ona će ih naći sama.
