Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.

Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Na (post)jugoslovenskom prostoru svrstavate se u malobrojnu kontrakulturnu pojavu časnih i veoma hrabrih univerzitetskih profesora i intelektualaca koji žestoko i neumorno u javnosti kritikuju nacionalističku kontrarevoluciju i njene trajne pogubne posledice po većinu, u ratom i neoliberalnom, pljačkaškom privatizacijom uništenim društvima. S obzirom da ste se u brojnim novinskim tekstovima, intervjuima, predavanjima i naučnim radovima bavili temom razaranja Druge Jugoslavije i kritički obračunavali sa ideološki vladajućim revizionističkim poretkom, uveren sam da znate ko su glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ, koje kriju današnji akademski i medijski proizvođači istorijskih falsifikata i neokonzervativne kulturne hegemonije? Ako uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne posleratne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena?

Đokica: Rečju. Imali smo partizansku državu, sada imamo četničku državu. Ništa lakše za upoređivanje, jer se nema šta porediti. Onaj poredak i ovo rasulo su neuporedivi.

Još zadugo nećemo znati prave uzroke raspada Jugoslavije. Napisane su i pišu se brojne dobre knjige, vrše se ozbiljna istraživanja, ali nam izmiče sama bît raspada. Neću ovde nabrajati ozbiljne istraživačke napore.

Smatram da se o sunovratu Jugoslavije prethodno mora govoriti kritički. I to naročito kritički spram načina na koji je praktikovana ideologija socijalizma. Nemamo ovde mesto za širi odgovor. Ukratko. Može se tragati za više početaka sloma Jugoslavije. Na jednom mestu sam pokušao da ukažem na neke. Sada ću se zadržati samo na jednom. Krenimo od prestanka oružanih sukoba (do mira još nismo dobacili). Karakter rata se ocenjuje i prema tome ko su dobitnici, a ko gubitnici. Gubitnici su oni koji su, pod parolom odbrane naciona, mobilisani za rat; za homogenizaciju u okvir svoga etnosa; za veličanje samo svoje tradicije (proces pseudoretradicionalizacije)… U toku te mobilizacije masa, dešavala se mobilizacija akterâ prvobitne akumulacije kapitala, koji su bili „dosledni protivnici komunizma”, pa su se, eto, sticajem istorijske nužde, – obogatili. Oteli su društvenu svojinu u „procesu privatizacije”, ne pitajući stvarne vlasnike svojine (građanstvo) da li pristaju da budu razvlašćeni. I eto, posle okončanja oružanih sukoba, radnici su, umesto na svoja radna mesta, poslati na biro za zapošljavanje, a nouveau riche buržoazija se, bez motike, obogatila i nadalje se bogati. Konačno i rečju – Jugoslavija je, uglavnom, razorena zarad pljačke društvene svojine. Pripadnici nacionâ žive, eksploatisani od svojih buržoazija i oligarhija u mržnji, dok oligarhije i buržoazije istih nacionâ žive u čvrstom i neraskidivom bratstvu-jedinstvu.

Teorijski ste se mnogo bavili pitanjem da li nam je i kakva levica potrebna, ali ste i kao društveno aktivni sociolog bili i dugogodišnji predsednik Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS) iz Niša, a potpisali ste i Deklaraciju o regionalnoj solidarnosti, čiji su inicijatori političke stranke levice u Srbiji (Socijaldemokratska Unija), Hrvatskoj (Radnička fronta i Nova ljevica) i Sloveniji (Levica).

U čemu vi kao veliki poznavalac problematike vidite glavne prepreke za stvaranje i udruživanje moćnih antisistemskih levih pokreta i partija na jugoslovenskom prostoru, kao ispravnog načina rešavanja identitetskog i bitno ljudskog pitanja dehumanizovanih tranzicionih gubitnika unutar svetskog sistema predatorskog kapitalizma? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, popularnost desnice, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Đokica: Bojim se da levica (u koju ne ubrajam razne varijetete kompradorske, „građanske”, nacionalne… „levice”) još uvek nije idejno-teorijski odredila aktuelnu epohu sa stanovišta društvenog položaja i interesâ širokih i, iznutra, protivrečnih slojeva ljudi koji žive od svoga rada, a ne od neposrednog kapital odnosa i logike profita. Potom, levica se, po mom mišljenju, mora potpuno emancipovati od nasleđa staljinizma i svih oblika dogmatizma. Nekako na tragu onoga što je pisala Roza Luksemburg, kritikujući praksu boljševika. Podsetimo. Nema socijalizma bez demokratije i nema demokratije bez socijalizma, pisala je Roza Luksemburg i ozbiljno upozoravala da bez opštih izbora, nesputane slobode štampe i slobodne borbe mišljenja, gasne život u institucijama. Život postaje privid u kome je jedino delatna birokratija. A Ignacio Silone je ozbiljno upozoravao na konferenciji sa sovjetskim piscima (1956. godine u Veneciji), na loše ishode po socijalizam ukoliko se real-socijalizam ne odrekne autoritarnosti. Revolucionarna partija, Kaže Silone, „koja ukida slobodu svojim protivnicima i svom članstvu u isto vreme guši stvaralačke snage radnih masa, osuđuje nov poredak na tiraniju i uspostavlja privilegije.” To su, dakle, po mom mišljenju, prethodna pitanja o kojima levica nužno mora da misli i da stane iza stanovišta da staljinizam, dogmatizam, vulgarni marksizam… nikako nisu pripadali niti pripadaju levici. Ili, etatizam u kome je oligarhija kolektivni vlasnik svih aspekata života (od kulture do ekonomije) ne može biti socijalizam, nego tek derivat kapitalizma. Opet, u nedostatku prostora za širi osvrt, mogu da kažem da levica mora da odredi svoje mesto u poretku koji nastupa sa petom industrijskom revolucijom, nadzornim kapitalizom (Šošana Zubof) koji je uspostavio neuporedivo širu i dublju kontrolu svih oblika društvenosti no što su negdašnji staljinisti mogli i da sanjaju. Pitanje slobode pojedinca i kolektivitetâ; pitanje socijalne sigurnosti (pre no pitanje socijalne pravde); pitanje svojine (znanje, rad i veštine onoga ko radi jesu njegova neotuđiva svojina) sa kojom, onaj ko radi i/ili kreira novum; participira u ukupnoj reprodukciji društvenog života; oštro i rezolutno odbacivanje bilo kakve segrecije među ljudima po osnovu bilo kog njihovog svojstva… su temeljna pitanja današnje levice o čemu ona mora pokrenuti temeljnu debatu. Biće potrebno vreme.

U knjizi „Prilagođavanje: Srbija i moderna: od strepnje do sumnjeˮ bavili ste se i kulturom kao potencijom modernizacijskih procesa, a važite i za ozbiljnog poznavaoca i kolekcionara muzičkih dela, filmova i stripa. Šta mislite o emancipacijskim mogućnostima i značaju alternativne umetničke i generalno kulturne produkcije, kao bitnog učesnika u ideološkoj i političkoj borbi za promociju humanističkih ideala i težnji nove levice? U kome na postjugoslovenskom kulturnom prostoru prepoznajete aktere takvih avangardnih i povesnih tendencija?

Đokica: Opšte je mesto da je kultura temelj društvenosti. Dozvolite da se ne složim sa jednom Vašom konstatacijom. Ono što nazivate „alternativnom umetničkom i generalno kulturnom produkcijom” ja ne smatram alternativom. Bez obzira na to što je ona gurnuta u haustore, u male i neetablirane prostore ona, po svome karakteru, jeste umetnost, ako hoćete, i u aristotelovskom pogledu.

Neka mi, stoga, bude dozvoljeno da se oslonim na Aristotela i njegov spis O pesničkoj umetnosti. Nadam se da mi čitalac neće zameriti zbog mog „zastarelog” razumevanja umetnosti, ali ubeđen sam da su redovi koje je ispisao Aristotel do danas itekako živi. Citiram, dakle, ovo Aristotelovo delo u izvrsnom prevodu profesora Miloša N. Đurića. „Uopšte, čini se, pesničku umetnost donela su dva, i to u ljudskoj prirodi zasnovana, uzroka. Jer, podražavanje je čoveku urođeno… i on se od ostalih stvorenja razlikuje po tome što on najviše naginje podražavanju…; zatim, svi ljudi osećaju zadovoljstvo kad posmatraju tvorevine podražavanja. Dokaz je za to onaj utisak što ga u nama ostavljaju umetnička dela. Ima stvari koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti, ali, kad su naročito brižljivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo…. To dolazi otuda što sticanje saznanja pravi veoma veliko zadovoljstvo ne samo filosofima nego i ostalim ljudima… Jer, ako posmatrač nije već ranije video predmet koji posmatra, neće mu se prikazani predmet svideti kao takav, nego zbog tehničke izrađenosti, ili zbog kolorita, ili iz koga drugog sličnog uzroka. A kako nam je podražavanje od prirode dano, a to isto važi i za osećanje harmonije i ritma – …to su ljudi koji su od prirode za to obdareni… i naposletku (su) stvorili pesničku umetnost iz pokušaja improvizacije.” Ukoliko stvari sa umetnošću, u velikoj meri, stoje ovako, onda je umetnost i izraz života sâmog (ali ne na tragu staljinističke teorije saznanja koju je, recimo i to, vrlo ozbiljno, predstavio Todor Pavlov u svojoj „teoriji odraza”, prema kojoj je ideja subjektivni izraz objektivne stvarnosti. O ovome je kod nas studiozno pisao Lino Veljak u knizi Marksizam i teorija odraza). Ujedno, umetnost je i kreator života sâmog.

U tom pogledu, građanski intonirana umetnost, kao l’art pour l’art (umetnost radi umetnosti), koja, osim „u sebi lepog” nema nikakav dodir sa oporim životom ljudi i društva, niti dodir sa teškim moralnim dilemama. Iako tu umetnost duh vremena i hegemone ideologije smeštaju u main stream savremenog stvaralaštva, ona obitava izvan horizonta ljudskog, kao takvog. Ona jeste nedelatna alternativa, ukras i abažur.

Zatim, ukoliko umetnost jeste stvaralaštvo ona ne može biti „produkcija”, a još manje „umetnička industrija”. Jer, svako je umetničko delo samosvojno, nalik sebi. Ona ne silazi sa fordističkih industrijskih traka, sa kojih silaze samo kopije, obrasci inspirisani kakvim kreativnim činom. Ako uopšte ima istinske i stalne revolucionarnosti – ona je u umetničkom, naučnom, filozofskom, političkom…, dakle, slobodnom, nikakvim stegama sputanom, stvaralaštvu. Možda naivno, ali to smatram suštinom humanizma, te i moderne levice (koja uopšte ne mora nužno biti ni partijska ni partijna).

U čemu prepoznajem, pitate me dalje, na postjugoslovenskom kulturnom prostoru aktere takvih avangardnih i povesnih tendencija? Iz rečenog, ne vidim ih onoliko koliko bih želeo, ali vidim snažne potencije – recimo nasumice: pozorišni stvaraoci poput Kokana Mladenovića i Bojana Đorđeva; horovi poput Tržaškog partizanskog pevskog zbora „Pinko Tomažič” (iz Trsta su, doduše, ali neguju plemenitost jugoslovenstva); Romski teatar „Suno e Romengo” („Romski san“) iz Novih Karlovaca; pesnici poput Abdulaha Sidrana; beogradsko umetničko udruženje KURS; CZKD; stvaraoci poput Marka Sudca iz Zagreba, koji arhivira i predstavlja javnosti svoju kolekciju umetničke avangarde umetnika sa jugoslovenskog prostora…

Preuzeto sa http://www.rockomotiva.com/razgovori/nova-levica-angazovana-muzika-i-kultura-59-dokica-jovanovic/

Facebook

Google+

Twitter