ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

ZA SOCIJALNU I NACIONALNU RAVNOPRAVNOST,

ZA PRAVDU I SLOBODU

Prema Beloj knjizi – crno nam se piše

Mario Reljanović –


Srbija odavno ne funkcioniše kao stabilna, uređena država. Partokratska kaljuga sa prizvukom fašizma i autoritarnom centralizovanom vlašću, nastala na ruševinama nečega što smo jedno vreme mogli smatrati zametkom uređenog društva – odustala je od principa solidarnosti, socijalne funkcije države i zaštite sopstvenih državljana, kao i drugih ljudi koji u njoj žive. Umesto toga, funkcioniše jedino princip kapitala – čistog ili prljavog novca, investicija ili „investicija“, bez inovativnosti, koruptivno, svodiv na ideju da se iz rada nesrećnih građana izvuče što veći profit koji netragom nestaje preko granica (koje tako ljubomorno čuvamo).


Ne čudi otuda što se već par godina velika pažnja u medijima i „stručnoj“ javnosti poklanja jednom dokumentu koji očigledno ima veći uticaj na pravni sistem i praksu nego mnogi političari zajedno, socijalne partnere da ne pominjemo. Reč je o čuvenoj „Beloj knjizi“ Saveta stranih „investitora“, koja se svake godine izdaje kako bi se pomerile granice bezobzirnog upliva nosilaca kapitala tamo gde mu nije mesto, i kako bi se naznačili pravci daljeg razvaljivanja radnih i socijalnih prava ljudi u Srbiji. Nađe se u toj knjizi i ponešto realno, kritika nekog postojećeg stanja, norme ili prakse, ali to su slučajni trenuci kada se interesi šire populacije podudaraju sa interesima vlasnika kapitala. Nema tu neke naročite ljubavi: sve predložene preporuke vode samo povećavanju jaza između bogatih i siromašnih.


A koliko su te preporuke važne i kakva je njihova faktička težina (budući da formalnu nemaju, mada smo na takvom nivou klovnovske države da ne bi bilo iznenađujuće da se i to uskoro promeni – već imamo državno telo koje se stara o tome da se ove preporuke otelotvore kroz zakone i druge propise) – govori i podatak kojim se autori knjige hvale već na početku dela o radnim pravima: čak 65% njihovih preporuka je uvršteno u izmene i dopune Zakona o radu 2014. godine. O tome se već dosta pisalo, ali čini se da postoji potreba da se u svakom novom izdanju Bele knjige još jednom istakne da oni koji odlučuju o politikama rada i zapošljavanja ne treba da zaborave ko je u Srbiji pravi centar moći koji diktira zakone u oblasti radnog prava. Političari su tu samo puki izvršioci, pa nije ni čudo što se za ministre biraju bezlične i poslušne ličnosti sa malo ili nimalo znanja o oblastima kojima se navodno bave.


„Preporuke“ koje strani „investitori“ daju zakonodavcu i vladi počinju direktnim promovisanjem najgorih oblika radnog angažovanja – oni se naime zalažu za veću fleksibilnost i iznajmljivanje radne snage, kao i regulisanje radnih praksi koje nisu deo obaveznog obrazovanja (vidi se da su „investitori“ dobro shvatili poruku koju im je vlast poslala usvajanjem sramotnog Zakona o dualnom obrazovanju). „Investitori“ dalje ne žele da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, odnosno žele da se „prepoznaju specifične delatnosti“ u kojima je tako nešto nemoguće.


Slede još neki primeri kako se radna snaga može pojeftiniti, ili dalje poniziti:

1. Predlaže se da naknada za odsustvo sa rada bude jednaka osnovnoj zaradi uvećanoj za minuli rad u svakom slučaju. Nije dakle važno koliko je koji radnik uložio vremena i energije u prethodnom periodu rada, nije važno ni koliko je profita doneo svom poslodavcu – kada se na primer šalje na godišnji odmor, koliko god dobar i kvalitetan njegov rad bio, u tom periodu poslodavca nije briga šta zaposleni radi i kojim sredstvima raspolaže – što je manji trošak, to je za poslodavca bolje. Očigledno je da se odnos lojalnosti u Savetu stranih „investitora“ posmatra isključivo jednostrano.


2. Zaposleni koji su zaštićeni od otkaza po osnovu viška zaposlenih trebalo bi da imaju mogućnost da se sami izjasne da li žele da se odreknu takve zaštite. Da podsetim, iza ove zašećerene formulacije krije se pre svega namera poslodavaca da skinu zabranu sa otpuštanja trudnica i porodilja. Zna se kakvim su sve ucenama i pritiscima sklone „gazde“ u Srbiji, pa bi ova naizgled mala promena širom otvorila vrata sramotnom ponašanju koje je bilo aktuelno i do pre nekoliko godina, a ni sada nije retko iako je višestruko zabranjeno – ako zatrudniš, ne vraćaj se na posao.


3. Dalje se naravno napada rešenje prema kojem ugovor na određeno vreme mora da se zaključi samo kada postoji potreba za kratkoročnim angažovanjem radnika. Drugim rečima, poslodavci okupljeni u Savetu stranih „investitora“ bi da sve svoje zaposlene prebace na određeno vreme – zašto da ne, kada ih je tako daleko lakše ucenjivati? Nažalost, praksa koja postoji i odbijanje inspektora rada da na nju reaguju, gotovo da je dovela do neformalnog uvođenja ovog pravila i to upravo kod raznih „investitora“ koji dolaze da nas obraduju novim poniženjima. Ovo je samo pritisak na to da se nezakonita praksa i formalno ozakoni.


4. Verovatno je vrhunac apsurda tvrdnja da je zaštitna norma prema kojoj je zaposleni koji radi kod jednog poslodavca diskriminisan, jer ne može da po isteku maksimalnog perioda rada na određeno vreme nastavi kod tog poslodavca da radi još 24 meseca ali na drugim poslovima. Navodi se prozaičan primer rada sekretara koji u međuvremenu završi pravni fakultet, pa siromah ne može da nastavi da radi kao diplomirani pravnik. Gospodo „investitori“, pa šta vas sprečava da tog vrednog mladića/devojku zaposlite na neodređeno vreme? Ili mislite da su pravnički poslovi koje bi obavljala oročeni vremenski, jer se može desiti da pravni sistem u međuvremenu nestane u celini? Bezobrazno i tužno.


5. Naravno, kao i prethodnih godina traži se ukidanje svih ograničenja mogućnosti prekovremenog rada, koji bi se prema Beloj knjizi najlakše uređivao sporazumom između radnika i poslodavca. Predivno rešenje, posebno kada se ima u vidu da su radnici ucenjeni na dnevnoj bazi, a praktično im se i odlaženje u toalet odbija od vremena efektivnog rada (ili je zabranjeno). Poslodavci prekovremeni rad često ne plaćaju, niti ga evidentiraju kao što su obavezni prema zakonu (što je pokazano u nekoliko štrajkova proteklih godina – uvek se radilo o stranim „investitorima“ – u kojima je jedan od glavnih zahteva bilo isplaćivanje neplaćenih prekovremenih radnih sati). Da ne pominjemo situaciju koja je takođe karakteristična za „investitore“ kada se radna norma namerno postavlja previsoko, pa se rad koji zaposleni uloži na njenom ostvarivanju ne računa u prekovremeni rad, koliko god da je radio u toku dana/nedelje, što je takođe nezakonito i tolerisano od strane države.


6. „Investitore“ boli i pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, pa predlažu da se prag zaposlenih za njegovo donošenje poveća sa sadašnjih 10 na 50 zaposlenih. Razumljivo, jer je upravo ovaj akt – ili njegovo odsustvo – ključno prilikom stvaranja pozitivne sudske prakse zaštite radnika koji su radili na takozvanim simulovanim poslovima – po neodgovarajućim ugovorima o radnom angažovanju koji su služili da bi se prikrilo postojanje radnog odnosa.


7. Dalje se od vlasti zahteva da isplata otpremnine ne bude uslov prestanka radnog odnosa, iako je to pravilo nastalo kao izraz dobre i dugogodišnje sudske prakse, koja je presuđivala u korist radnika koji su ostali bez otpremnina zbog bahatosti poslodavca, ili koji su bili primorani da potpišu izjave o odricanju od ovog prava suprotno zakonu.


8. Posebno je „dragocen“ predlog prema kojem se traži da se maksimalno trajanje ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova produži sa 120 na 180 radnih dana u jednoj kalendarskoj godini, sa fantastičnim obrazloženjem s one strane pameti: da „neki sezonski poslovi traju duže od 120 radnih dana u godini“. Zamislite sezonske poslove koji traju gotovo celu kalendarsku godinu i zapitajte se kako su onda nazvani „sezonski“ i da li neko u Savetu stranih „investitora“ zaista misli da na ovaj način može da vređa inteligenciju ljudi? Reč je naravno o ozloglašenoj vrsti radnog angažovanja koje je godinama unazad izvor najvećih zloupotreba u radnom pravu i namerna sistemska greška koja bi trebalo da bude eliminisana, umesto da se produbljuje. Teško da će se eliminisati, budući da je država ta koja zloupotrebljava ovaj ugovor. Ali evo samo jednog pitanja za poslodavce, gazde i „investitore“: ako potreba za nekim poslom traje duže od 120 radnih dana (što je 6 kalendarskih meseci) zašto gospodo ne zaposlite tog radnika? Čemu vam onda služi radni odnos na određeno vreme, za koji se toliko zalažete u nekim drugim situacijama?


9. Pomenuti tekst sadrži još dosta predloga koji su iritantni sa stanovišta gaženja ono malo prava koja su radnicima u Srbiji preostala. Naročito je zanimljiv deo posvećen insistiranju na različitim modalitetima angažovanja mladih, čak i maloletnih lica, bez ugovora o radu a po osnovu stručnog osposobljavanja i usavršavanja, prakse i sličnih režima koji podrazumevaju minimalna prava tih lica uz njihovo neometano radno eksploatisanje. Očigledno je da je Zakon o dualnom obrazovanju shvaćen kao poziv poslodavcima da se okrenu i ovoj kategoriji ranjivih i nezaštićenih lica na radu, kao potencijalno novom izvoru jeftine radne snage.


Bela knjiga, kao i prethodnih godina, sadrži i neke dobre predloge – ovo pre svega zato što je zakonodavac bio podjednako surov u svojoj neukosti prema poslodavcima kao i prema zaposlenima, kada se Zakon o radu menjao 2014. godine. Radi se o pravilima koja nisu normalna, logična ili su jednostavno nedovoljno pojašnjena u zakonu, pa ne postoji pravna sigurnost prilikom njihove primene. Čak i poslodavac koji želi sve najbolje svom radniku nije siguran kako da ih primeni. To su pravila koja se tiču pojedinih aspekata viška zaposlenih, godišnjeg odmora, nezakonitog otkaza, obračuna zarade, kao i velikog broja nedoumica oko toga koje su odredbe zakona dispozitivne a koje imperativne, i tome slično.


Strani poslodavci u Srbiji nerado se udružuju, posebno ne u udruženja koja bi imala svojstvo reprezentativnog udruženja poslodavaca i bila obavezna da kolektivno pregovaraju. Zbog toga imaju svoju interesnu grupu, Savet stranih „investitora“, koji se otvoreno bavi lobiranjem za svoje interese, bez opasnosti da ovaj monolog bude narušen sindikalnim i radničkim zahtevima. Vlasti, onakve kakve jesu – naklonjene kapitalu do krajnjih granica i bez osećaja za socijalne potrebe građana – rado daju primat ovakvom pristupu. To je jedan od razloga zašto iz ministarstva za rad i drugih ministarstava uglavnom izlaze propisi koji su osmišljeni baš u tim „investitorskim“ krugovima, a kojima se radnici dalje ponižavaju i dovode u stanje očaja i bede, dok se margina profita vlasnika kapitala nesmetano uvećava. Sve u svemu, teško je da ćemo videti bolje dane za radnike dok nam je ovakvih belih knjiga i drugih nesuptilnih pritisaka na vlast. I dok nam je ove vlasti, koja se za potrebe kapitala vrlo lako povija na stranu odakle duvaju vetrovi „investitora“.


Peščanik.net, 28.11.2018.

Comments are closed.