Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Nasiljem i demagogijom do vlasti – italijanski fašisti
Početnu tačku za fašiste predstavljao je jedan događaj, koji usmerava u suprotnom pravcu, vidimo da nije reč ni o kakvoj povoljnoj prekretnici, jer su fašisti doživeli poraz. Naime, na opštim izborima za Narodnu skupštinu 16. novembra 1919, Musolini i sledbenici su ostali gotovo bez ikakve podrške glasača. U svojoj „tvrđavi“ u Milanu dobili su nešto više od 4.000 glasova od mogućnih 170.000. Nimalo bolje nisu prošli ni na pokrajinskim i opštim izborima. Suprotno fašistima, demokratske partije su bile dobitnici. Liberalne grupe, koje su već dugo imale većinu u Parlamentu i smenjivale se na vlasti, izgubile su dosta poslaničkih mesta, ali su zadržale jake pozicije; nova Hrišćansko-demokratska stranka popolora (narodnjaka) stekla je 100 poslanika; socijalisti su silovito napredovali sa čak 156 mandata, što je bilo gotovo triput više nego na poslednjim predratnim izborima, tako da su postali daleko najjača stranka. Slične rezultate su dali pokrajinski i opštinski izbori, na kojima su socijalisti stekli većinu u trećini od ukupnog broja provincija i u više od 2.000 opština.
Milano, početkom XX veka | viajes.nationalgeographic.com.es
Ovakav ishod izbora uplašio je desničare, jer se pokazalo da socijalisti prodiru ka vlasti ustavnim putem. Doista se osetio njihov uticaj na pokušaje reformi države u korist radnika i seljaka, U masi stanovništva je i dalje sve vrilo, pre svega zato što se privredna situacija stalno pogoršavala. Seljaci su već od početka leta posedali neobrađene, ali sve više i obrađene površine veleposeda. Veći i manji štrajkovi, takođe niz generalnih štrajkova, pokazivali su radikalizaovanje radnika, a revolucionarne ideje su postajale sve uticajnije, posebno Lenjinove. Unutar socijalističkog pokreta postepeno se izdvajalo krilo čiji je stožer činio list L’ordine nuovo i na čijem je čelu bio mladi Antonio Gramši. To je najavljivalo da komunisti nastupaju. U jesen 1920. radnici industrijskih rejona na severu zemlje poseli su fabrike i pokušali da, pod svojom upravom, organizuju proizvodnju. Sa desnice se grmelo protiv liberalne države koja ne može da zaustav levičarski talas.
Antonio Gramši (Antonio Gramsci; 1891-1937) | http://revistadefrente.cl
Već 5 septembra 1920, u Kremoni, Musolini se oglasio izjavom da je spreman da nasiljem spreči da „narod propada“. Nudio se da pruži uslugu, ali je ova izjava značila da je već i stekao značajnu podršku. Gramši je tačno ocenio da se opasnost neposredno nadvija i, 17. oktobra, opominjao je: „Reakcija je toliko jaka da joj neće još dugo trebati maska ‚pravne države‘.“ Posle radničkog zaposedanja fabrika, odjednom se pokazalo da Musolini ima na raspolaganju ogromna novčana sredstva da opremi stotine novih jurišnih odreda. Broj članova njegove stranke je preko noći povećan na oko 300. 000. „Crne košulje“ su se razmilele po Italiji, batinale lokalne sindikalne vođe i seljake koji su zauzeli zemlju veleposednika, palile kuće i pustošili sedišta radničkih stranaka, rasterivale opštinske uprave u kojima su većinu imali socijalisti i komunisti. Polako su, ali sve više, svoje napadačke akcije sa sela usredsredili na gradove. Istoričari koji su. ovo proučavali iznose podatak da je samo u tri prva meseca 1921. u oblasti Ferare uništeno 40 sedišta socijalista i nasilno raspušteno 17 (od ukupno 21) opštinskih uprava s levičarskom većinom; do 1 septembra 1921. ubijeno je 166 aktivista radničkih stranaka, a oko 500 telesno povređeno.
Italijanski fašisti | /www.theglobeandmail.com
U Milanu je, 3. maja, Musolini već mogao prkosno da prizna nedela: „Mnogo se priča o fašističkom nasilništvu. Dobro, mi to ne skrivamo. Mi zahtevamo samo za nas pravo…, da kontrolišemo, nadgledamo i, ako je nužno, da eliminišemo…“ Poručivao je: „Ukoliko pokušate da sabotirate naš rad i rad nacije, tada ćemo da vam ovde ili bilo gde drugde polomimo kosti na fašistički način. „U pojedinim gradovima i oblastima zacarile su fašističke čete i lokalne vođe. Italo Balbo je terorisao Feraru, Dino Grandi Bolonju, Roberto Farinači Kremonu, Čezare Marija Deveki Torino… Na sve strane su nicale lokalne siledžije istog tipa: Ahile, Perone Kompanji, Forni, Bastijanini, Mizuri, Karadona itd. Kolone kamiona su noću brzo prebacivale po Italiji dobro iaoružane i uvežbane crnokošuljaše, koji su izvodili već lančane napade na niz sela i varoši. Jedan takav napad, u leto 1922, u svom dnevnniku je ovako zabeležio Italo Balbo: „Ova vožnja je počela juče ujutru, 29. jula u 11 časova. Trajala je gotovo bez prekida 24 časa… Vozili smo od Riminija preko Svetog Arhanđela, Savinjana, Čezana, Bertinora, kroz sve rradove i sela provincija Forli i Ravena, i unišravali smo i palili sve kuće crvenih, vođa socnjalističke i komunističke organizacije. Bila je to strašna noć. Naš put je obeležen velikom vatrom i visokim stubovima dima… Stvarno, ja sam orranizovao ovu kolonu. Mi smo ove mere proveli sa istim duhom s kojim smo uništavali u ratu neprijatelja… Mi, pre svega, moramo da uteramo strah u neprijatelja.“
Državni organi su pasivno gledali ovakve događaje. Vojska je, naizrled, stajala po strani, zaklanjajući se načelom svoje „neurralnosti u unutrašnjopolitičkim pitanjima“. Ipak, otkud onda da su fašisti imali opremu iz vojnih skladišta? Policija je najčešće sa zadovoljstvom pratila kako „crni sređuju crvene“. Musolini je gubio političku borbu na izborima, ali ju je, očigledno, dobijao iza kulisa. Sve veći broj najuticajnijih državnih i društvenih faktora su mu, tajno ili javno, davali podršku u maršu ka vlasti putem nasilja.
***
U jesen 1922. fašisti su već vodili celu desnicu, uključujući i desno krilo liberala, bez obzira što su neki istaknuti političari iz tih rrupacija smatrali da će Musolini završiti posao u njihovu korist. Kada su postali sigurni da se kralj i dvor neće protiviti njihovom preuzimanju vlasti, fašisti su mogli da počnu sa igrom državnog udara, nazvanog „marš na Rim“ – navodno, onako kako je nekada i Cezar prešao reku Rubikon. Iz Peruđe je 28. oktobra 1922. poletela vest da su četvorica fašističkih vođa, tzv. kvadrumvira – Balbo, Deveki, Debono i Bjanki – u svojstvu od vođe ovlašćenih komandanata pobune, izdali naređenje da „crne košulje“ krenu na prestonicu. Neke čete su, istina, krenule ka Rimu, ali niti ih je bilo mnogo, niti im se žurilo. Sam Musolini je predostrožno ostao čak u Milanu. Tek kada se saznalo da vlada i kralj ne misle da narede vojsci da brani vlast, čete su se umnožile i ušle u glavni grad. Tu su pravile nerede, pretukle čitav niz pripadnika levičarskih stranaka i demokrata Liberalne srranke, nekima od njih su opustošili stanove, ali državne ustanove nisu dirale. U palati Kvirinale, kraljevom dvoru, suveren, ministri i vojni komandanti su se dogovorili da se Musoliniju dozvoli da sastavi vladu u okvirima Ustava. I poslali su mu u Milano teletram da dođe. On j e seo u voz i došao spavaćim kolima. Istoričar Ernest Nolte kaže: „‚Marš na Rim‘ se, u stvari, odigrao u salonima Kvirinala.“
Vitorio Emanuele III (Vittorio Emanuele III, 1869-1947), kralj Italije, car Etiopije i kralj Albanije (desno), sa Albertom I od Belgije | http://www.aladinpensiero.it
Ocrtani način dolaska fašista na vlast u Italiji mogućno je razložiti na sledeće sastavnice: pred predstavnicima krupnog kapitala, koji su se osećali najozbiljnije utroženim u svom društvenom položaju od socijalističke revolucije, pokazati se i dokazati kao odlučna snaga reakcije, koja se ne usteže od primene naj težih oblika nasilja protiv levičarskih pokret a; u uslovima veoma široke društvene krize, u kojoj je život ispunjen nestabilnošću, nesirurnošću i nemirima, prikazivati se pred javnošću i pred državnim predstavnicima u ulozi sile koja hoće i može da uvede red; nametljivo pokazivati želju za vlašću, uz obećanje političke i društvene stabilnosti; stalan i u toku nekoliko godina teror protiv najodlučnijih i najodvažnijih protivnika, s ciljem da se rastroje protivnički redovi; akcije nasilja voditi s brutalnom odlučnošću, ali nikako ne prekoračivati trenutno postojeće granice iza kojih preti ozbiljno odmeravanje snage s državiim organima sile; praviti u javnosti stalan pritisak, posebno nasiljem i uličnim neredima, ali odlučujuća rešenja dobiti iza kulisa, u salonima državnih ustanova i bogataša; postepeno sticati poverenje kod ustavnih faktora, vojske i vodećih desničarskih političara koji su na vlasti ili blizu vlasti; činiti se buntovan, i prihvatiti dolazak na vlast u okvirima ustavnih rešenja.
Priredio Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
