ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

PITANJE O HLEBU – 

TO JE PITANJE O SAMOUPRAVI

Svetozar Marković

Koleteralna šteta tranzicije: RAD NA CRNO I SEZONSKI RAD

Prva asocijacija na pojam SEZONSKI RADNIK najčešće je radnik/ca na privremenim poslovima u građevinarstvu , ili u uslužnim delatnostima u vreme turističke sezone. O problemima sa kojima se sreću radnici/e koji obavljaju sezonske poslove nedovoljno se govori i vrlo malo zna. Za uslove u kojima rade ponekad se kaže rečenica-dve kao dodatak uz vest o povređivanju ili smrti nekoga od njih. Rešavanjem njihovih problema niko se ne bavi, ne postoje sindikati koji bi zastupali njihove interese, jer sindikalno delovanje se odnosi samo na radnike/ce koji su u stalnom radnom odnosu.

Mnogo je poslodavaca koji opstaju samo zahvaljujući zapošljavanju radnika/ca „na crno“ , jer su doprinosi toliko veliki da bi legalnim zapošljavanjem morali da ugase svoja preduzeća. Po nekim proračunima u Srbiji ima oko 350 000 radnika/ca „na crno“ a tom broju treba dodati i radnike/ce na sezonskim poslovima u poljoprivredi. U kampanjama sađenja, održavanja, ubiranja, skladištenja i prerade u povrtarstvu i voćarstvu radi između 50 000 i 150 000 radnika/ca, a od tog broja više od 90% čine žene.Njihove dnevnice su od 720-1200 dinara za 8-10 sati rada, a od toga se odbija deo novca za troškove prevoza.

„Nadničarke“ su nekada bile neobrazovane, bez kvalifikacija, često i bez završene osnovne škole. Danas su to, uglavnom, radnice koje su ostale bez posla nakon privatizacije i gašenja velikog broja preduzeća, najčešće trećeg i četvrtog stepena stručne spreme, starije od 45 godina. Zbog nemogućnosti da u tim godinama nađu drugo zaposlenje okreću se ovom vidu rada, da bi prehranile svoje porodice.Veliki je i broj penzionerki čije su penzije nedovoljne za preživljavanje i osnovne životne potrebe.

Pošto rade na otvorenom (u polju, na njivama, u voćnjacima) izložene su vremenskim prilikama i neprilikama (temperature veće od 35 i manje od 10 stepeni C, kiša, vetar), povređivanjima, često su ponižavane, prinuđene da trpe verbalne uvrede i pretnje. Kao primer kako se pojedini poslodavci odnose prema ovim radnicama, navešću slučaj „gazde“ koji je unajmio 3-4 mladića da na radnike koji sakupljaju šargarepu na polju urlaju i viču ako se podignu iz klečećeg položaja u kojem rade, i prete im oduzimanjem dnevnice ako se još jednom usprave. Falio im je samo bič, pa da budu kao goniči robova iz istorije, za koju smo mislili da je iza nas.

Ove radnice nemaju nikakav oblik osiguranja u slučaju nezgode na radu, pa ne mogu ni da naplate troškove lečenja u slučajevima povređivanja. Ne dobijaju topli obrok, troškove prevoza plaćaju sami, nemaju pravo na zaštitnu obuću i odeću. Isplata se odvija preko omladinski i studentskih zadruga (poslodavci na ovaj način smanjuju troškove), pa imamo slučajeve da žene od 60 ili 70 godina rade pod imenom osobe mlađe od 27 godina, nesvesne da krše zakon i zloupotrebljavaju lične podatke te dece.

U Hrvatskoj, Italiji, Španiji i drugim zemljama postoje agencije preko kojih poslodavci pronalaze potrebne radnike/ce, a preko njih se vrši i osiguranje za slučaj povređivanja. Međutim i tu ima manipulacija, pa se i rad tih agencija često dovodi u pitanje. Osim toga dnevnice su u tim zemljama mnogostruko veće, na primer u Italiji se branje jabuka plaća 6-9 eura na sat, a kod nas manje od 1 eura, pa se postavlja pitanje ako je tako visoka cena rada isplativa italijanskom poslodavcu, zašto nije i poslodavcima i Srbiji.

Svim ovim problemima ne bavi se niko, pa ni oni kojima to stoji u opisu rada – Ministarstvo rada i zapošljavanja. Jedan od predloga onih koji rade ove poslove je da brigu o njima preuzme Nacionalna služba za zapošljavanje. Rešenje je i uvođenje posebnih SEZONSKIH radnih knjižica, gde bi se evidentirao broj sati u svakom kalendarskom mesecu, i da za svakog radnika/cu koji ima pun fond sati država uplati doprinose za penziono osiguranje. Ako pomaže u finansiranju zapošljavanja radnika i olakšicama u pojedinim oblastima, zašto ne bi na taj način pomogla i svima onima koji se bave poljoprivredom, koja je proglašena za strateški važnu granu naše zemlje.

Dakle, dosta smo kršili zakon da bi smo radili za dnevnicu manju od zagarantovane. I mi smo radnici/e i tražimo da se i naš rad prizna da se ova oblast reguliše na najbolji način za nas, a da pritom ne budu ugroženi ni poslodavci.

Kada sledeći put u nekom marketu ili piljari kupite jabuke, teglu krastavaca, paprike, jagode, maline, pomislite na nas, sezonske radnike/ce, potpuno obespravljene, slabo plaćenje, i možda bez mogućnosti da svojoj porodici to isto priustimo.

Milica Lupšor

Comments are closed.