Sećanje na Ivana Radenkovića

Pre nekoliko dana smo obeležili godišnjicu dana koji se tragično i neizbrisivo upisao u naše živote. 30. maja se sećamo Ivana i podsećamo po ko zna koji put, kao i svakog dana, koliko nam nedostaje.

Skupili smo nekoliko slika sa raznih Gerusijinih događanja u poslednjih 5 – 6 godina. Dužni prema onome što nam je ostavio i što je stvorio, znamo da Ivan nije kraj nego početak, a u to se možemo uveriti, po ko zna koji put kao i svakog dana, u teorijskim tekstovima koje možemo čitati na https://independent.academia.edu/IvanRadenkovic, slušati u muzici koju je komponovao, što možemo slušati na njegovom SoundCloud profilu Kolofon https://soundcloud.com/colophone/tracks, kao i na YouTube kanalu https://www.youtube.com/watch…, i gledati ga u video snimcima https://www.youtube.com/playlist…

Ali godišnjica smrti je i dan koji nas navodi na neka razmišljanja, u duhu radikalnog teorijskog propitivanja, uvek i svuda, neumorno: Koji su marksistički odgovori na smrt? Da li se marksizam uopšte pita o smrti? I da li nam je potrebna jedna marksistička feministička antikapitalistička teorija i praksa smrti? I šta bi nas takva teorija mogla naučiti? Da u smrti nismo svi jednaki, kao što se često čuje, te da je i smrt polje gde se ispoljavaju klasni odnosi i društvene nejednakosti. Prema tome i umiranje je teren na kojem se dokazuje solidarnost, spremnost na borbu, “nemirenje sa sudbinom”. Smrt je nužnost u čijem naprasnom događaju društvene i istorijske kontingencije imaju svoju reč i determinišu biologiju.

Živimo u društvima koje nam odnosi drugove i drugarice koji zaslužuju bolje društvo. Ali ovakvo društvo ne zaslužuje njih. Često je malo toga prirodnog u tzv “prirodnoj” smrti. Kao što i u samoj prirodi nema samo prirode. Kapitalizam i smrt: dok sa jedne strane kapitalizam kao sistem konstantnog reprodukovanja eksploatacije sve više generiše uzroke umiranja brutalnim narušavanjem biološke egzistencije i to u prvom redu neprivilegovanih klasa (u skladu sa liberalnom dogmom slobodnog izbora, u kapitalizmu možete zaista “slobodno” da izaberete od čega ćete da umerete, toliko uzroka i razloga ima), sa druge strane kapitalizam svima nameće jednu ideju konstantne prezentnosti u kojoj kao da smrti nema, odnosno ne treba da je bude: treba potisnuti činjenicu kraja, jer je bitno ostati večno mlad, večno produktivan, profitabilan, upotrebljiv, eksploatisan.

Možda bi to bio prvi korak u antikapitalističkom suočavanju sa smrću: demaskiranje ideologije smrti kao prirodne, otpor prema pukom faktumu umiranja. Kapitalizam ispija živote, diktira smrt a istovremeno je egzorcizira. Zato i potrebuje svoju ideologiju smrti kao činjenice izmeštene iz vremena, iz društva, koja se maskira onda kao prirodna činjenica, stvar puke biološke konačnosti.

Kapitalizam i smrt: dva konkurentna gospodara, udruženim snagama sprovode ropstvo. Suprotstavljanje drugom treba biti i suprotstavljanje prvom, i obratno. Istorija suprotstavljanja. U tom smislu eventualna marksistička teorija smrti bi morala da bude i priča o našim porazima, gubicima, istorijskim propadanjima, našim iluzijama, ograničenjima itd. Ako je već smrt nužnost nije nužnost da umiremo sami, od izlečivih bolesti, od siromaštva, beživotni, otuđeni, poraženi.