Navigacija
ZLATKO JELISAVAC –
Rojal-tajkunima treba grad Petrovgrad koji će biti siromašan, izolovan, ubijen u pojam…
Može se desiti da Zrenjanin ne bude “atraktivan” na turističkoj mapi Evrope samo zbog toga što već petnaest godine formalno – a neformalno, decenijama – nema pitku vodu. Ne treba se naime iznenaditi ako u skorijoj budućnosti ovaj grad “atraktivno” promeni ime u – Petrovgrad.
Postoji u Zrenjaninu organizacija ili više njih, koje okupljaju uticajne i bogate ljude, a povezuje ih ljubav prema kralju i kapitalu. Ta bi ekipa rojalista&kapitalista (biznismena) da menja ime grada, jer ovo današnje,“ komunističko“ – vređa njihov osećaj za rojalizam, a bogami i biznis. Ista ta ekipa rojalista&tajkuna, koja se zalaže za tradicionalne vrednosti u fazonu „za kralja i otadžbinu“, čuvena je i po svojoj nezvaničnoj poseti nemačkoj kompaniji Drexlmaier, koja danas zapošljava veliki broj radnika u Zrenjaninu. Ekipa se sastala sa predstavnicima nemačke firme kako bi ih nagovorila da spuste plate u ovoj fabrici kablova, jer se to loše odražava na „ukupan“ biznis u gradu; naime, alavi radnici više neće da rade kod lokalnih gazda i autentičnih Zrenjaninaca, pardon Petrovgrađana, jer nisu zadovoljni platama u njihovim firmama i prelaze u Drexmaier, gde su plate veće.
Toliko o lokalpatriotizmu ovih rojal-biznismena i želji da se pomogne svom gradu…
Pre će biti da ovi tajkuni i fanovi kraljevskog lika i dela žele da ovom renesansom Petrovgrada stvore mesto za sebe, gde će moći slobodno da rade šta žele i da zarađuju koliko im srce teži, a to im trenutno koči mrski naziv grada, kao i restlovi trulog, sindikalnog komunizma, gde se radnicima dopuštalo samoorganizovanje i borba za sopstvena prava. Jednom kada ovaj grad opet bude Petrovgrad, to više neće biti moguće jer će svi raditi sa verom u kralja i otadžbinu, za njih – tajkune, i više neće postavljati drska pitanja oko plata i radnog statusa, već će biti srećni da zadovolje svoje petrovgradske gazde. Upravo su ove lokalpatriotske tendencije i ponukale tajkun-rojaliste da se obrate predstavnicima Drekslmajera, jer im kvare atmosferu koju su oni stvarali godinama, a ova atmosfera je bazirana na antikomunizmu, patriotizmu, nacionalizmu, rojalizmu i velikoj ljubavi prema sopstvenom džepu. Ili, bolje rečeno, ljubavi prema velikoj i brzoj zaradi preko leđa radnika.
Oni su Petrovgrad zamislili kao svojevrsan Diznilend, gde će sve da puca od zabave i radne energije, a oni će se „gospodariti“ i raditi šta im je volja… U tim njihovim nakanama, gle đavola, pomaže im i lokalna vlast SNS-ovska, koja je prepoznala težnje „gospode petrovgradske“ i zdušno se zalaže kako bi, zajedno, ostvarili svoj projekat – „naš grad“. Nedavno su po gradu ponovo osvanuli bilbordi, kojima se građani pozivaju na ispravljanje istorijske nepravde i povratak na tradicionalne vrednosti od kojih je sve vrcalo u vreme kada se ovaj grad zvao Petrovgrad – u periodu od 1935. do 1946. godine.
Nije se ova gospoda petrovrgradsko-tajkunsko-rojalistička zaustavila samo na želji da promeni ime grada – sada bi i da zabrane sve restlove neslavne i mračno-komunističke prošlosti, pa su u tom duhu predložili da se, kao u Orbanovoj Mađarskoj, zabrane mrski komunistički simboli kao što su zvezda i srp&čekić. Nije ova ekipa uopšte naivna, a bogami nije bez bogatstva i političkog uticaja, te bi zaista mogla da izvrši pritisak kako bi se ova sumanuta ideja zaista pojavila već na jesenjem zasedanju Skupštine (još uvek republičke, a ne kraljevske). Teško da će im ovo proći, jer vlastodršci ne žele da se zamere EU pre svega, ali, kako se čini, vreme radi za njih i nije nemoguće (ne daj, bože!) da će i progurati ono što žele.
A što im to treba? Ko ih dira? Zašto samo ne nastave dalje da rade i da se bogate kad ionako današnja vlast sve čini da se oni osećaju srećnima i zadovoljnima? Ako bi neko postavio ova sasvim opravdana i razumna pitanja, morao bi odgovoriti da su u potpunosti u pravu, ali da ipak postoji isvesna doza straha kod ove gospode novotajkunske. Naime, svesni su oni da, bez obzira na trenutnu moć i uticaj, lako može doći do promena, kako na tržištu tako i u domenu pravne države, pa bi se oni mogli naći u nepovoljnom položaju, što bi, opet, moglo da znači da bi morali: redovno plaćati poreze i doprinose državi, odgovarati na zahteve mrskih sindikata i dogovarati se sa radnicima oko plata i uslova za rad, smanjiti svoje apetite za zaradom i distribuirati deo svog bogatstva za opštu korist, a ne samo svoj džep, a država bi, opet, morala efikasnije redistribuirati ova sredstva i pomagati svim građanima a ne samo izabranim „investitorima“.
Zato novopečenim tajkunima, koji su i nastali u ova smutna i sumnjiva postratna vremena, treba Petrovgrad, ali ne zbog „slavne“ prošlosti već kako bi zaštitili svoje interese. Znaju ovi rojal-tajkunisti da bi teško preživeli ako bi se, jedanput, i u ovoj zemlji konačno počeli pridržavati zakona i pravila koji bi važili za sve, a ne samo za one „što spavaju pod mostom“, dok su oni (tajkunci) izuzeti i abolirani od svih pravila dok god izdašno finansiraju svoje političke zaštitnike. O takvom oni Petrovgradu sanjaju i takav grad žele: gde mogu da rade šta hoće, a da im niko ne postavlja nezgodna pitanja i gde neće neki strani investitori ugrožavati njihove interese i nuditi veće plate od onih crkavica koje oni daju (ako ih uopšte plaćaju) radnicima. Ne žele oni grad sa pitkom vodom, razvijenom industrijom i infrastrukturom, na primer, ili grad gde će se dobro zarađivati i solidno živeti, ne, naprotiv, njima treba grad-Petrovgrad koji će biti siromašan, izolovan, ubijen u pojam, bez pitke vode i nade da će ikada biti bolje. U takvom gradu oni danas vladaju i zato žele promeniti njegovo ime i uništiti sećanja na vreme kada je on bio poznat kao industrijski centar koji je zapošljavao na desetine hiljada ljudi i gde njegovi žitelji nisu morali samo da misle na puko preživljavanje kao danas.
Grad koji se nekada sa ponosom zvao Zrenjanin.
Preuzeto sa Autonomija, foto: Beta
Link: https://www.autonomija.info/zlatko-jelisavac-gospoda-petrovgradska.html
