ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

ZA SOCIJALNU I NACIONALNU RAVNOPRAVNOST,

ZA PRAVDU I SLOBODU

Splin i Pariska komuna

Nastavna jedinica mogućeg naziva Simbolizam- Verlen, Rembo, Malarme. Smrdljivi Pariz, kabarei, zagušene prostorije, prostitucija, skandali, opijati, homoseksualne veze, pesnici, intelektualci, beskućnici, splin, dekadencija, destrukcija, Albatros, Cveće zla, đavo, nemir, bunt, romantičarski pogled na svet, lirika, neshvaćenost genija, patnja, emotivna cepanja, odbacivanje konzervativnog, prkos moralnom…

 

“Od Dosetke ti beži smele,
od kruta Duha, Smeha gnjila;
s njih plaču oči Plavetnila;
sve je to luk iz proste zdele!

Pol Verlen, Pesničko umeće, 1874.

 

Za ovaj čas, na 150 godina Pariske komune, prve radničke revolucije (18.3.1871- ugušena 21-28. 5. 1871. u nedelji koja nosi naziv krvava), svakako zbog nemilosrdnog obračuna sa Nacionalnom gardom koju su činili nezadovoljni najamni radnici, biće dovoljna biografija Pola Verlena, “pesnika ludaka izgubljenog u avanturi”. Verlen je rođen i umro u Francuskoj. Poeziju je počeo da piše još kao srednjoškolac, obrazovan i poreklom iz oficirske porodice. Državni službenik je živeo beomski život, u vrtlogu apsinta i hašiša, pesmom “Pesničko umeće” dao je poseban doprinos modernoj poetici, te je ova pesma svojevrsni manifest simbolizma. Vreme nastajanja simbolizma u Francuskoj vezano je za važne društveno-političke događaje u istoriji Francuske. Francusko-pruski ratovi u kojima Francuska gubi, opsada Pariza, velika glad, nemaština, bolesti, velike klasne razlike, seljaštvo na strani konzervativnih struja, za radništvo u Francuskoj predstavljalo je povod za bunt, što se i desilo u martu pre 150 godina. Pre časa istorije, vratićemo se nakratko na pikanterije iz života Pola Verlena, jednog od onih građana Francuske koji je uzeo oružje u ruke i borio se na strani komnune.

 

Pol Verlen/ https://kulturnikisobran.com/mesecina-pol-verlen

 

Dekonstrukcija homoseksualnog života devetnaestovekovnog Pariza i veza sa Arturom Remboom nije tema kojom ćemo se baviti. Međutim, Verlenov brak sklopljen godinu dana pre osnivanja Pariske komune, može biti zanimljiv. Zanimljiv, ne iz razloga kako bi čitaoci uživali u dramskim čvorovima života ovog pesnika, već iz razloga što je ovaj utorkaš* svoj brak okončao zbog sve žučnijih svađa sa svojom suprugom Matildom i njenom konzervativnom porodicom na strani monarhije. Pesnik blizak narodnoj poeziji koju usmerava ka lirici, u inatu odlazi, ovaj put ne sam u bordele da bere cveće zla, već u borbu na strani Nacionalne garde. Tumačićemo “Elegije”, “Mudrosti”, “Romansu bez reči”, “Razboritost”, nećemo pomenuti socijalne nemire koji su svakako uticali na pesnikov osećaj nepravde, destrukciju i atmosferu u intelektualnim krugovima u kojima se kretao i Verlen. Čas književnosti nikad neće dobiti oblik podsticanja mladog duha na preispitivanje društva, klasnih odnosa, siromaštva, odnosa moći. Čas književnosti je tu da nas uvede u rime, alegorije, metafore, onomatopeje, melodiju. Čemu onda služi čas istorije? Svakako da se učenicima prenese znanje o svetskoj i nacionalnoj istoriji, zavisi samo u kom ključu. Kada pogledamo udžbenike za srednju čkolu, par redaka o društveno-političkim odnosima u Evropi, ratovima, ključnim bitkama. Godine, datumi, imena. Bez časa anatomije.
Uvođenjem časa anatomije, učenici bi učili o značaju Pariske komune za Oktobarsku revoluciju, Kronštatski ustanak, Španski građanski rat, 1968. i demonstracije studenata do Žutih prsluka. Samoupravni socijalizam u Jugoslaviji, opširnom lekcijom iz Pariske komune, ne bi bio sveden na dva pasusa.
Lekcije o društveno-političkim događajima 1848. u Francuskoj uz podsećanje na značaj 1789. i kako je do Revolucije došlo, stvaranje Prve internacionale 1864. u Londonu, Francusko-pruski rat 1870-1871. i ključna bitka kod Sedana u kojoj francuska armija na čelu sa Napoleonom III biva teško poražena nakon čega dolazi do pada carske vlade i formiranje Treće republike, opsada Pariza, nastajanje velike gladi, veliki socijalni nemiri i stvara se pogodna klima za samoorganizovanje radnika- nastanak Pariske komune, važne su ne samo kao opšta kultura već za razvijanje kritičke misli i podstrek za preispitivanje društva danas. Goloruka Nacionalna garda koju čine radnici najamničari, smatrana je revolucionarnom, vodili su borbu protiv zvanične vojske na čelu sa Tjer Adolfom, konzervativca, monarhistu i kontrarevolucionara koji ima podršku ruralnog dela stanovništva.

 

Luj Adolf  Tjer/ https://sr.wikipedia.org

 

Kontrarevolucija dovela je do još većeg žara revolucionara, brojnost branilaca republike raste, pridružuju im se najsiromašniji slojevi stanovništva. Mere koje je donosila vlast su pogađale najsiromašnije slojeve, radikalizovala je srednju klasu. Radnici su bili bez posla- novca i načina da prežive. Rat je doveo do revolucije, Pariška revolucija jeste jedna od najvažnijih lekcija o istoriji (francuske) radničke klase. Društvo koje su želeli revolucionari jesu društvo bez eksploatacije, nejednakosti, ugnjetavanja. Siromašni su se borili mnogo žešće nego pripadnici srednje klase. Revolucionarima na ruku nije išlo to što su u toku borbi protiv regularne vojske bili organizovani po kvartovima, nisu im na ruku išli široki bulevari Pariza.

 

Prva radnička revolucija /https://www.radnickaborba.org

 

Pre nego što se napravi osvrt na greške komunara, pobrojati je neophodno promene koje su se desile za vreme vladavine Pariske komune, to su svakako društvo koje teži slobodi i jednakosti, kontrola vlasti u gradu, opšti izbri, ograničenje plata službenicima, ukidanje dečijeg i noćnog rada u pekarama, ukidanje stajaće vojske i naoružavanje naroda, odvajanje crve i države, osnivanje kvartovskih skupština u cilju demokratskije vladavine, pretvaranje crkava u škole, osnivanje bolnica, otpisivanje dugova za stanarine u toku trajanja opsade Pariza, dodeljivanje svojevrsnih penzija stradalima u borbama na strani Nacionalne garde, među kojima je bilo sveštenstva, spaljena je giljotina i srušeni spomenici koji su simbolizovali mržnju među narodima, te zauzimanje onih fabrika i radionica od strane radnika koje su vlasnici napustili u begu od revolucije. Na tom mestu počinje radničko samoupravljanje. Pariska komuna ugušena je u krvavoj nedelji u maju 1871. godine. Šta smo osim ovih događaja trebali da naučimo na časovima istorije i sociologije, sažeto u citatu iz “Građanskog rata u Francuskoj” Karla Marksa:
“ne mogu (…) biti zadovoljni preuzimanjem postojećeg državnog aparata i upravljanjem tim instrumentom na njihov način. Prvi uslov za održavanje političke moći je (…) uništavanje ovog instrumenta klasne dominacije”
Učenjem o klasnim odnosima kroz istorijske događaje, učenici će moći da nauče kako se dešavaju političke, ekonomske i kulturne promene. Možda ćemo tad imati neke samoorganizovane mlade radnike u radničkim partijama, neposrednu vlast radnika najamnika koji u kapitalizmu danas čine većinu. Ukoliko je Pariska komuna u 19. veku pokazala moć radnika u ratnim uslovima, da li će biti neophodno da se sačekaju ratovi, glad ili razbuktavanje pandemije kako bi radnici ponovo bili nosioci i ostvarioci ideja socijalizma i Pariske komune?

 

Internacionala, najpoznatija radnička pesma / www.flick.com

 

Ne sećam posebno ni časa istorije, ni časa sociologije. Sećam se časova književnosti na kom se preispitivalo društvo, vrednosti, moć, položaj žena, homoseksualaca, stigmatizovanih. Neka Verlen bude lekcija o Pariskoj komuni. Ukoliko ni u književnosti profesor ne otvori vrata da pored stilske figure uđe i društvena kritika, neka profesor muzičkog iskoristi priliku da obradi nastavnu jedinicu Inernacionala Ežena Potjea, člana Pariske komune, u predloženom ključu.
Sad da se vratim na ono što je trenutno goruće, nastavnici i profesori da bi imali kad i kome da prenesu makar i teze, neka krenu putem samoorganizovanja za bolje uslove rada i osveste svoj klasni položaj.

*Utorkaš- intelektualac koji učestvuje u debatama o književnosti, kulturi i politici u Parizu u 19. veku.

Piše: Tara Rukeci

Novi Sad, 18.3.2021.

Comments are closed.