ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

ZA SOCIJALNU I NACIONALNU RAVNOPRAVNOST,

ZA PRAVDU I SLOBODU

Klasni aspekti pandemije virusa kovid-19

Miroslav Samardžić –

Barem neke nedoumice oko pandemije koju je izazavao virus kovid -19 su rešene. Sada i američki naučnici tvrde da je virus nastao u prirodi. Teorije zavere imaju malu saznajnu vrednost zato što komplikovane probleme pojednostavljuju. To ne znači da ne treba raspravljati o socijalnim, političim i ekonomskim uzrocima i posledicma pandemija. Neoliberalni kapitalizam je biološki neodrživ, on uništava prirodu i pogoduje prelasku virusa sa životinja na ljude. Zbog uništavanja biljnih i životinjskih vrsta preskakanje rasnih barijera predstavlja optimalnu strategiju za preživljavanje patogena.

Čak i one države koje su u početku prihvatile strategiju imunizacije stanovništva odustale su, osim Švedske koja nije uvela drastične mere. Prema tom modelu, pandemija će biti zaustavljena tako što će se dozvoliti da se virus slobodno širi dok stanovništvo ne postane imuno. Trenutno je brazilski predsednik Bolsanero jedan od retkih koji i dalje istrajava na takvom hazardnom pristupu. Slično misli i kolumnista Vol strit žurnala Holman V. Dženkins koji tvrdi da se u borbi protiv kovida- 19 ekonomija zaustavlja kako bi se usporilo ono što se svakako mora dogoditi. Međutim, još uvek se ne zna da li izlečeni stiču imunitet i koliko dugo on traje.

Dramatične slike iz Italije su znatno uticale na prihvatanje zatvaranje stanovništva u kuće i storgu izolaciju. U eri globalizovanih medija politički je nemoguće u koliko toliko demokratskim zemljama tolerisati tako veliki broj umrlih u kratkom vremenskom periodu.

Epidemiološke strategije formulisane su u neznanju o tome kako se virus ponaša. Sada se tvrdi da je smrtnost znatno manja nego što se u početku mislilo. Medicinski statističari su procenat umrlih računali u odnosu na broj zaraženih koji je utvrđen testiranjem. Kako gotovo svugde u svetu nije bilo dovoljno testova, nije uzimana u obzir činjenica da je broj inficiranih znatno veći. Zbog dugotrajnih mera štednje i neoliberalne doktrine balansiranog budžeta nedovoljno je ulagano u nauku. Posledice su sad vidljive.

Iluzija je da o zdravstvenim merama odlučuju isključivo naučnici na osnovu politički neutralnih pristupa. U timovima su obično odabrani epidemiolozi koji dele političke stavove vladajućih krugova. Mnogo pominjani član Trampove ekipe Entoni Fauči savetovao je više američkih predsednika. Pored toga što je vrhunski naučnik, on je u isto vreme i pripadnik društvene elite. Prema izveštajima Nju Jork tajmsa glavnu reč u Beloj kući imao je Trampov zet Džarid Kušner. Antikineski jastrebovi u američkoj administraciji nametali su koncept borbe protiv pandemije. Sam Tramp je najpre govorio da se radi o običnoj kijavici. Potom, da će biti vrlo dobar posao ukoliko u SAD bude samo sto hiljada mrtvih. Američki predsednik nije na vreme reagovao da ne bi došlo da pada cena akcija na berzi. Ekonomista Pol Krugman govori o Trampovoj pandemiji. On nije hteo da učini ništa što bi mu umanjilo šanse na novembarskim izborima. Vinston Čerčil je govorio da su Amerikanci u Drugom svetskom ratu uvek donosili najbolje odluke pošto su prethodno isprobali sve druge opcije.

Britanski eksperti takođe tvrde da je njihova uloga u utvrđivanju epidemiološke strategije bila slična. Nije Aleksandar Vučić jedini koji je političke ciljeve stavljao iznad zdravstvenih. To je bilo pravilo.

Svaka kriza ima svoje dobitnike i gubitnike. Strogo se vodi računa da borba protiv zaraze ne dovede u pitanje vladajući poredak. Lekari su bili u dilemi šta treba da se radi, političari nisu. U politici vakum moći ne postoji, ona se prostire na sve aspekte društvenosti. Nikad se nije desilo da naučnici naređuju političarima. Da je tako, ekonomski i politički sistemi bi drukčije izgledali. Sve je manje najuglednijih ekonomista, politikologa i sociologa koji podržavaju aktuelni neoliberalni globalizovani kapitalizam, ali on i dalje žilavo opstaje.

Konkurentni ciljevi koje treba postići u suzbijanju pandemije otvaraju brojne dileme uključujući i etičke. Moraju su pored broja umrlih od kovida -19 uračunati i oni koji će umreti od posledica siromaštva koje će nastupiti zbog neizbežne ekonomske krize. Verovatno će porasti i smrtnost od drugih bolesti koje ne mogu efikasno da se leče zbog usmerenosti zdravstvenih sistema na suzbijanje zaraze. Ne radi se isključivo o tehnokratsko-medicinskom problemu koji se lako može rešiti matematičkim modelovanjem. Ekonomisti upozoravaju da se paralelno moraju pratiti pandemijska i makorekonomska kriva. Kad se prva poravnava druga se strmoglavljuje. Treba pronaći balans, tako da zdravstvene mere koje se preduzimaju radi obuzdavanja epidemije ne dovedu do još pogubnijih posledica zbog gotovo potupnog zasutavljanja privrede. Seizmološkinja Džusi Džons kaže da su prirodne katastrofe neizbežne, ali socijalne nisu. Da je sistem pravedniji zdravstvene i socijalne posledice bile bi znatno manje.

Tragedija savremnog globalizovanog kapitalizma sastoji se u tome što će i od korone i od ekonomske krize najviše stradati siromašni. Ovih nedelja u njujorškom metrou mogu se videti, uglavnom, samo Afroamerikanci, Latinoamerikanci i Azijati koji spadaju u najsiromašnije. Dok su pripadnici srednjih i viših klasa u udobnoj i sigurnoj izolaciji oni moraju da rade jer nemaju sredstava da prežive. Frapantan je podatak da 40 posto Amerikanaca na svojim računima nema 400 dolara za plaćanje izvanrednih troškova. U Nju Jorku u ukupnom broju zaraženih ima 34 posto Latinoamerikanaca i 28 posto Afroamerikanaca. Oni čine oko polovine stanovništva grada. Čak 70 posto umrlih u Čikagu su Afroamerikanci koji čine jednu terećinu populacije. Siromašni stradaju da bi bogati bili bezbedni. Oni koji su na dnu društvene lestvice imaju pet puta više šansi da se zaraze nego oni na vrhu. Veliki broj Amerikanaca nema plaćeno bolovanje, oni i kada osećaju simptome idu na posao. Više desetina miliona nema nikakavo zdravstveno osiguranje.

Svetski mediji uporno govore o tome kako su zaražni princ Čarl i Boris Džonson želeći tako da pokažu kako virus ne diskriminiše. Svake godine za Dan zahvalsnosti Amerikaci pojedu četrdeset miliona ćuraka. Jednu američki predsednik pomiluje i pusti je da šeta po dvorištu Bele kuće. Mediji slikaju samo nju. Televizijske stanice sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji napadno promovišu članove Vučićevog lekarskog tima, a hiljade zdravstvenih radnika koji se nalaze na prvoj liniji borbe ostaju nevidljivi.

Tačno je da virus ne diskriminiše, i bogati se razboljevaju. Diskriminšu socijalni i zdravstveni sistem koji ne omogućavaju svima iste šasne da se ne zaraze i da dobiju isti kvalitet lečenja kada se razbole.

Matematički epidemiološki modeli pravljeni su prema stanjima u bogatim zapadnim društvima. Prema njima, naročtio su pogođeni stari i hronično bolesni. Ali, šta će se dogoditi kada se virus raširi i po trećesvetskim državama gde stanovništvo živi u bedi. Njihovi imuni sistemi su oslabljeni zbog neuhranjenosti i endemskog siromaštva. Tamo će smrtnost sigurno biti znatno veća i verovatno će zahvatiti i mlađe delove populacije. Država Mali ima samo tri respiratora na milion stanovnika. U vreme španske groznice 1918. najviše mrtvih bilo je u siromašnim državama, čak 60 posto u Indiji. Bila je sušna godina a žito je izvoženo u Britaniju. Izgladnelo stanovništvo u zapadnoj Indiji imalo je slab imunitet, zato je smrtnost bila tako visoka.

Pandemija je ubedljivo demostrirala kako bogate zapadne države nemaju zdravstvenu infrastrukturu koja bi omogućla efikasno lečenje. Sa izuzetkom Nemačke, gotovo da nigde ne postoji dovoljan broj kreveta u intenvzivnoj nezi, nema dovoljno lekara i drugog medicinskog osoblja, nema zaštitne opreme i respiratora. Medicinski sistemi optimizovani su po istom modelu kao i privreda. Nema zaliha, oprema se nabavlja u trenutku kada je neophodna (just-in-time). Kada dođe do poremećaja u svetskim lancima snabdevanja nastaje katastrofa. Medicinsko osoblje našlo se u poziciji vojnika koji su u rat poslati bez oružja. Da su zdravstveni sistemi Italije i Španije bili bolje pripremljni smrtnost bi bila manja. Efikasnije su reagovale države koje su i ranije bile izložene sličnim opasnostima i imaju razvijene sisteme za brze odgovore. Fauči ističe kako je uspešno suzbijanje epidemija u SAD prethodnih decenija onesposobilo ovu državu da se suprotstavi kovidu-19 jer se smatralo da su zarazne bolesti stvar prošlosti. Prvo što su uradile Nemačka i Francuska je da su zabranile izvoz medicinskih proizvoda. A decenijama se govori kako je EU jedinstveno tržište u kome slobodno cirkulišu kapital, robe i usluge.


Postepidemijski poredak

Sada se procenjuje da će kovid-19 izazvati najveću ekonomsku krizu posle one od 1929-1933. Velike države sa najmoćnijim ekonomijama i monetarnim suverenitetom suzbijaće krizu kreiranjem ogromnih suma novca. Jednostavno, vlade će se zaduživati kod svojih centralnih banaka. Neki ekonomisti smatraju da će američki defict skočiti na 20 posto BDP-ea. Rekordan je bio tokom Drugog svetskog rata kada je 1943. iznosio 26,9 posto; 2009, zbog saniranja tadašnje krize bio je 9,8 posto; 2019- 4,6 posto.

Veliki problemi nastaju u EU. Države članice nemaju monetarni suverenitet, ne mogu da se zadužuju kod svojih centralnih banaka. Države koje su najpogođenije, Italija i Španija već su prezadužene, njihova dužnička kriza dugo traje i one ne mogu da se zadužuju na finansijskim tržištima pod povoljnim uslovima. Ideja o evroobveznicama ne dolazi u obzir jer je ne prihvataju bogatije severne zemlje. To bi značilo da se EU zadužuje a da se potom grantovi dodeljuju državama shodno težini situacije u kojoj se nalaze. Druga varijanta je da države članice izdaju obveznice za koje garantuje EU. Nemačka će radije napustiti evrozonu nego što će prihvatiti tu opciju, zato što bi na kraju ona morala da vraća dugove mediteranskih zemlja. Osim toga, takvo rešenje nije u skladu sa Lisabonskim ugovorom po kome budžet EU mora biti izbalansiran.

Preostaju solucije koji postoje unutar Evropskog mehanizma za stabilnost (ESM) Radi se o finansijskoj instituciji koju čine članice evrozone koja pomaže državama koje su u finansijskim teškoćama tako što im odobrava kredite pod uslovima koji su povoljniji nego na finasnijskim tržištima. Zauzvrat, država koja se nađe u takvoj situaciji mora prihvatiti reforme. Ukupan budžet ovog mehanizma je 700 milijardi evra. Najveći deo ostvaruje se na finansijskim tržištima. Osnivački udeo vlada je 80 milijardi, (Nemačka 27 posto, Francuska 20 posto Italija 18 posto). Ovakvi krediti samo bi povećali javni dug već prezaduženih država i učinil ga neodrživim, Umesto toga predlaže se da se najpogođenije države oslobode na neko vreme plaćanja svojih redovnih doprinsa EU.

Gotovo je izvesno da EU neće odobriti mere koj su povoljne za Italiju i Španiju u kojima sve više raste antievropsko raspoloženje. Čak i predsednici vlada ovih država daju oštre izjave kojima upozoravaju Evropsku komisiju. Kriza će još više produbiti jaz unutar EU između severa i juga. Italija i Španija proćiće kao Grčka 2015. I druge mediternaske zemlje su u teškoj poziciji. U toj neoliberalno političkoj tvorevini solidarnost institucionalno nije predviđena, ona nije zamišljena kao transferna unija. Sve se više govori kako EU odžava u životu samo strah od njenog raspada. Uostalom, iz istorije je poznato da solidarnost retko prelazi nacionalne granice, osim ukoliko to nije u političkom interesu one države koja pruža pomoć.

Nemačka je već otpočela sa realizacijom programa koji iznosi preko jednog trliona evra. Ali, najmoćnija država u Evropi nema problema sa zaduživanjem. Njene državne obveznice predstavljaju najbolje hartije od vrednosti, ona može da se zadužuje po negativnim kamatnim stopama. Sigurnije je imati te obveznice nego evre ili dolare. Ipak, Nemačka zbog eventualnog ponovnog uspostavljanja granica, može ostati bez slobodnog pristupa tržištima, što je od presudnog značaja za njenu izvoznu industriju.

Fiskalni savet procenjuje da će Srbija morati da se zaduži za novih šest i po milijardi evra. Iako je formalno monetarno suverena, ona neće moći da se zaduži kod svoje centralne banke. Jednostavno, takvo rešenje neće dozvoliti zapadne države i međunarodne finansijske institucije pod čijom kontrolom se mi nalazimo. Ostaju međunarodna finasijska tržišta i verovatno visoke kamatne stope koje ćemo morati da plaćamo. Tako će kovid-19 još više zategnuti dužničku omču koja je već odavno na našem vratu, a naša kolonijalna pozicija biće zapečaćena.. Savremeni svetski poredak, kao u celom dvadesetom veku, je imperijalni. Tukidid bi rekao: „Veliki narodi rade ono što mogu, mali trpe ono što moraju“.

Brojni analitičari međunarodih odnosa predviđaju da će Kina izaći kao geopolitički pobednik. Iako je i ona u početku kasnila sa preduzimanjem energičnih mera, na kraju je postala lider u suzbijanju pandemije. Zapadne države to nisu bile, to je znak opadanja njihove moći. U svojoj novoj knjizi „Kapitalizam, sam“ ekonomista Branko Milanović tvrdi da legitimitet kineskog sistema počiva na spektakularnom privrednom rastu. Verovatno će legitimitet režima biti ojačan zbog toga što se ispostavilo da je jednopartijska autoritarna država bila uspešnija u situaciji velike zdravstvene krize. Kina ima dugu tradiciju kolektivističke kulture i disciplinovano stanovništvo. Većina ljudi više ceni povećanje životnog standarda i zdravstvenu sigurnost nego demokratiju, slobodu i poštovanje ljudskih prava.

Geopolitičari vole da pominju tzv. Tukididovu zamku. Po grčkom istoričaru koji je pisao o ratu između Atine i Sparte, kad jedna sila opada a druga se uspinje, sukob je neizbežan. Pitanje je da li će dve najveće sile, SAD i Kina ići putem saradnje ili sukoba; da li će Kina američko prisustvo u Aziji tretirati kao istorijsku anomaliju; da li će se dve ekonomije integrisati ili odvojiti; da li će se Evropa orijentisati prema Aziji? Sigurno je da ni jedna sila neće imati status kao SAD 1945.

Pandemija je pokazala da je nacionalna država jedina legitimna politička struktura koja je u stanju da deluje u ovakvim prilikama. Zbog moći političke desnice u velikom broju država to može voditi ka rastu nacionalizma, autoritarnosti i možda ratovima. Levica mora da prihvati demokratsku, socijalnu nacionalnu državu kao osnovnu političku jedinicu ili će u potpunosti izgubiti podršku stanovništva.. Proleterski internacionalizam ne znači stvaranje jedne svetske socijalističke države, već mnoštvo takvih u kojima svako društvo samostalno utvrđuje željeljni balans između modernog i tradicionalnog, partikularnog i univerzalnog.

Promena sistema, odbacivanje neoliberlizma je uslov opstanka. Privatni interes ne sme biti kompas pomoću koga plovi čovečasntvo, za šta se zalažu neoliberali. Društvene reforme su neophodne kako bi bila razvijena infrastruktura koja je neophodna za borbu protiv zaraznih i drugih bolesti.


Vučićev farsični bonapartizam

Mere protiv pandemije koje su preduzimane u Srbiji su neproporcionalne i neartikulisane. Kompletno stanovništvo je u nekoj vrsti pritvora, uključujući i sredine u kojima se zaraza nije raširila. Kuriozitet je policijski čas za pse i druge kućne ljubimce. Marks je pisao o tome kako je jedna britanska vlada u devetnaestom veku uvela porez na pse. Jedan cinični Englez tada je rekao: ”Jadni psi, s njima žele da postupaju kao sa ljudima“.

U Srbiji su otvoreni supekmarketi, mahom u stranom vlasništvu, a zatvorene pijace na kojma svoje proizvode prodaju mali proizvođači. Oni su ranije bili glavni snabdevači hranom u lokalnim zajednicama, sada će biti uništeni. Radi se o klasičnoj meri u korist krupnog biznisa, na štetu malih farmera. Doći će do dalje proletarizacija našeg stanovništva a strani kapital dobiće još jeftiniju radnu snagu. Ideal neoliberalizma je da ogromna većina stanovništva živi u strahu od gladi, kako bi ljudi morali da prihvataju bilo kakve poslove uz mizerne plate samo da bi preživeli. Da stvar bude još gora, ekonomske mere vlade su potpuno neselktivne, jednako tretiraju one koji su pretrpeli veliku štetu kao i one koji su ostvarivali superprofite. Osim toga, korumpirana i nekompetentna državna administracija nije ni sposobna da organizuje efikasnu podršku privredi. Lavovski deo novca otići će režimskim klijentima.

Vanrednim stanjem upravlja lično Aleksandar Vučić, mimo ustavnih i zakonskih procedura. Kada se vanredne mere provode bez odgovarajuće institucionalne infrastrukture vlast se prenosi na neformalne grupe i vrši uz brojne zloupotrebe.

U situaciji raspada svih institucija Vučić je uzurpirao vlast. On se izjašnjava o načinu lečenja, poziva telefonom obolele u bolnicama. Valjda je video sliku Napoleon među gubavcima čiji autor je Antoan Žan Gros.

Tako nešto je moguće zato što su politički kapaciteti društva uništeni neoliberalnom tranzicijom. Periferni neoliberalni kapitalizam u Srbiji, u kome su država i privreda potpuno podređene intersima stranog kapitala, ne može da opstane uz privid demokratije. Otuda Vučićev farsični bonapartizam.On će nastojati da mehanizme vladanja koje je uspostavio tokom epidemije iskoristi kako bi posle kovida-19 uništavao opoziciju i svakoga ko mu nije po volji. Vučić sada nastoji da odmah po okončanju vanrednog stanja sprovede izbore kako bi sačuvao vlast. Kao što je obmanjivao javnost o datumu kada je otkriven prvi zaraženi, tako će verovatno to isto činiti kada bude proglasio kraj epidemije. Ekonomista Džozef Šumpeter kaže da se ne može večito lagati, ali može dovoljno dugo da bi se nanela nepopravljiva šteta.


Zrenjanin,
18.4.2020

Comments are closed.