Navigacija
Piše: Đokica Jovanović
U društvu u kojem su neke grupe privilegovane a druge ugnjetavane, insistiranje na tome da osobe, kao građani, treba da ostave iza sebe svoje posebne sklonosti i iskustva kako bi usvojili opšte stanovište, služi samo da bi ojačalo privilegije; zbog takvih izgleda i interesa privilegovani će težiti da domini-raju tom jednolikom javnošću, marginmalizijući ili ućutkujući pripadnika drugih grupa.
Ajris Jang
Prema rezultatima popisa stanovništva iz 1981. i 1991. godine broj pripadnika romske zajednice nacionalnosti smanjen je sa 168.099 na 143.519 lica. U Crnoj Gori registro-vano je 3.282 Roma, u Srbiji su se 140.273 lica izjasnila da pripadaju ovoj populaciji. A prema poslednjem popisu stanovništva (2002) Roma u Srbiji ima 108.193 (ili 1,44% u ukupnom broju žitelja Srbije). Šta se desilo u razdoblju između ovih popisa? Šta se de-silo sa oko 60.000 ljudi za dvadesetak godina? Jesu li svi preminuli? Odselili se iz zem-lje? Nije se rodilo ni jedno dete? Pitanja su, naravno, apsurdna, ali su i prva „logična“ reakcija pri pogledu na rezultate popisa.
Neke odgovore nalazim u rezultatima istraživanja, koje je okončano krajem prošle godine pod nazivom Romska naselja, uslovi života i mogućnosti integracije Roma u Srbiji ; neke u obimnoj bibliografiji radova profesora Dragoljuba B. Đorđevića, istraživača religijskih fenomena i socio-kulturnog položaja Roma; a neke, naravno, u sopstvenom iskustvu, kao aktivnog člana Udruženja Rom Sait Balić u Nišu. I, pored to-ga, odgovor na napred postavljeno pitanje je teško precizno dati, mada može da se naslućuje u kom pravcu treba tragati za njim. Pored rezultata popisa stanovništva tre-ba imati u vidu i procene, čija izvesnost ne može biti potpuna (nisu proverene pop-isom), ali se ne mogu ni zanemariti – „prema nekim procenama iz romskih krugova, veruje se da u Jugoslaviji živi između 700.000 i 900.000 Roma, ali su te cifre očigledno nerealne, dok se procene istraživača i demografa kreću između 400.000 i 450.000 Roma“.
Николай Бессонов, Депортация | liloro.ru
Ovakva razmatranja su neminovno omeđena izvesnim teškoćama načelne, pa, i metod-ološke prirode. „Romsko pitanje“ je, uglavnom, posmatrano „spolja“. Pa su Romi bili predmetom teorijskog ili nekog drugog misaonog interesa. Sami Romi su retko, ili skoro nikako, istraživači sopstvenog problema. Njihovo znanje o samima sebi je iskustvene prirode, posledica autosterotipâ, rezultat usmenog predanja…, ali ne i rezultat naučno-metodološki zasnovanog samotraganja. „Da li Romi u okviru svoje kulturne baštine imaju i ozbiljne naučne radove i studije koji govore o različitim segmentima romske is-torije? Nažalost, na ovo pitanje ne možemo dati potvrdan odgovor. Romi su jedan od retkih naroda u svetu za koje se uslovno može reći da nemaju svoju pisanu istoriju. Poražavajuće je i krajnje apsurdno da jedan šezdesetomilionski narod kakav je romski koji na istorijskoj pozornici egzistira više od dva milenijuma ne poseduje jedno od najvećih kulturnih blaga… Moramo podrobnije analizirati neke istorijsko-političke okolnosti i, generalno gledano, filozofiju romskog života. Koliko god želeli da istaknemo da su romska nesrećna sudbina i surova istorijska stvarnost glavni uzroci neposedo-vanja pisane istorije, ne treba negirati činjenicu da Romi dobrim delom sami snose od-govornost za ovakvo stanje stvari. Kao večite lutalice, pevači i zabavljači Romi se nisu posebno trudili da ostave neki pisani trag o sebi.“ Utoliko je već bogata istraživačka literatura često „nedelatna“. Ona je izvor znanja o Romima, često okvir u pokušajima raznih institucija da konstituišu strategije socijalne afirmacije i integracije Roma. Ali, bez Roma. Zato su takva nastojanja, ma koliko, ponekad, bila motivisana dobrim namerama i ma koliko bila kvalitetno projektovana, samo lepa reč na papiru – beživot-na, bez pokretačke snage.
Ta se činjenica može obrazlagati mnogim razlozima: nepovoljan socio-kulturno-politički položaj romske zajednice, nizak stepen obrazovanja, nemotivisanost uzroko-vana nepovoljnim društvenim položajem, (najčešće opravdano) nepoverenje u deklarativno iskazanu spremnost dominantnih političkih aktera da se angažuju na rešavanju „romskog problema“, razni oblici (često prikrivene) diskriminacije… Viševekovno iskustvo je Rome podučilo nepoverenju prema „gadžama“ , ne zato što su oni „po definiciji“ nepoverljivi, već zato što su „drugi“, neromi, često nepoverljivi prema njima.
Česlav Miloš je još 1953. godine pisao o ketmanu, kao stavu kojim se prikriva nepoverenje prema „drugom“, prema neprijateljskom, prema onom koji predstavlja opasnost, pa se, onda, i obraćanje njemu samerava prema pretpostavljenim „njegovim“ očekivanjima. Tako se otklanja vazda preteća opasnost. Velike i vidljive su sličnosti iz-među ketmana i romske etničke mimikrije. Rom će se izjasniti kao „drugi“, tj. kao nerom, poučen rečenim iskustvom, i tako će otkloniti mnoge realne nevolje koje vreba-ju u socijalnom polju.
Sa druge strane, u političkom smislu Romi nisu izgradili, definisali etnički politički identitet, kao svoju bitnu političku odrednicu. Ova činjenica ukazuje na to da Romi nisu kročili na opasno (i varljivo) tle etničkog (političkog) ekskluzivizma i nacion-alizma. Verovatno vođeni mudrošću iz sopstvenog iskustva sasvim dobro znaju da bi izraženi etnički nacionalizam imao za posledicu drastično ugrožavanje, ne samo sopstvenog identiteta, već i sopstvene egzistencije. Često su Romi bili žrtve genocidnih, istrebljivačkih ideologija i pokreta, često diskriminisani i progonjeni samo zato što su Romi, iako nikada nisu predstavljali opasnost bilo kom drugom kolektivitetu. Sasvim je realna bojazan Roma od mogućih pretnji ukoliko energičnije insistiraju na sopstvenom identitetu. Ne treba smetnuti s uma da romska kultura nije izgradila mehanizme kolek-tivne agresije koja bi bila usmerena ka drugom. Miroljubivost i tolerancija prema dru-gom su bitne odrednice romske kulture. Utoliko je romska kultura prožeta humaniz-mom, ali je i neotporna prema agresiji spram Roma.
Prema tome, beg iz administrativne evidencije, koju, ipak, ohrabruju neromi, nije rezultat romskog „civilizacijskog zaostajanja“, već je vidljiva posledica (vrh ledenog brega) nastojanja da se opstane u neprijateljskom (ili, bar, netolerantnom) okruženju. Međutim, mimikrija nije samo beg od opasnosti i od tegobne svakodnevice. Njome se ublažava šovinistička oštrica ideologijâ koje se, neretko, vezuju za većinske etničke zajednice, ali se njome, naizgled, i otvaraju vrata njihovim asimilatorskim nastojanjima. U takvoj situaciji jedna od reakcija većinskog ideološkog nacionalizma može da bude paternalizam. Paternalizam, kao derivat geto-ideologije, može, u dobroj meri, da bude, iako licemerno daruje oazu na ‚neprijateljskoj teritoriji‘, faktor koji će u izrazito kriznim vremenima pružiti šansu Romima da ‚sačuvaju glavu‘. Paternalistički stav se može pojednostavljeno izraziti na sledeći način: Većina, koja nosi na svojim plećima najveću sumu društvene odgovornosti i koja, zato, ima najširi uvid u društvene interese, će legitimno predstavljati i zastupati manjine, kao sastavne delove širih socijalnih celina. Ali, paternalizam podrazumeva i bezuslovnu lojalnost „zaštitniku“ i odricanje od autonomne samoaktuelizacije „zaštićenih“. Otuda će, može biti, biti vidljiviji neki uzroci činjenice o kojoj još nije otvorena javna i ozbiljna debata – Romi skoro uopšte nisu predstavljeni u izbornim i zakonodavnim telima. Tu i tamo, u telima lokalne samouprave ima romskih političkih predstavnika, ali u republičkom parlamentu nema ni jednog Roma – političkog predstavnika. „…Zakonodavna tela imaju posebnu simboličku ulogu u predstavljanju građana zemlje. Građani koji ne vide sebe odražene u zakonodavnim telima mogu postati otuđeni od političkog procesa i osporiti njegov legitimitet (kurziv – мој)“.
Ovde se, može biti, krije odgovor na pitanje sa početka teksta (Šta se desilo sa oko 60.000 ljudi za dvadeset godina?). Godine 1980. je preminuo Tito. Naredne godine je došlo do velikih etničkih nemira na Kosovu. Integrativni faktori jugoslovenstva su naglo atrofirali. Nacionalizam i šovinizam postaju dominantnim ideologijama na po-dručju cele ondašnje Jugoslavije. Međuetničko nepoverenje uskoro vrhuni u bratou-blačkom ratu. Romi su se, bez svoje volje, našli između čekića i nakovnja. Nisu pripadali novonastalom društvenom kontekstu. To nije bio njihov rat. Inače marginalozovanim Romima je pretilo iskušenje „usputnih žrtava“ u sukobu „velikih“ (epitet koji su šov-enske ideologije olako darivale sopstvenim etnijama). Jedan od uslova opstanka je bila socijalna mimikrija. Poučeni viševekovnim iskustvom, koje kumuliraju izopštene, de-privirane zajednice, našavši se usred ratnog vrtloga, Romi su dali odgovor u popisima stanovništva. Naravno, samo onima koji su dovoljno pronicljivi i umni da pročitaju tajnu poruku odogovora. To, dakle, pokazuju popisi stanovništva 1981, 1991. i 2002. godine. Barem pola miliona Roma su i dalje građani ove zemlje. Izabravši ketman i mimikriju, kao svoj društveni stav, mnogi su, duboko sam uveren, sačuvali glavu i svoje porodice. Prema tome, ketman i mimikrija su, pokazuje se, jedini racionalan odgovor odgovornih i ozbiljnih ljudi koji oni upućuju neodgovornim vladajućim akterima i ira-cionalnom većinskom okruženju.
Po mom mišljenju, jalove su i nepotrebne gromopucatelne „koncepcije integraci-je Roma“ u socijalni kontekst. Jednostavan dijalog, koji proizilazi iz uzajamnog poz-navanja, pa, onda, i razumevanja, će biti mnogo plodotvorniji. Kao što je jednom veliki stilista i književni kritičar Branko Lazarević rekao: „Zvezdočatci veliki, upoznajte prvo oko“, tako i oni, koji bi iskreno da se bave problemima romske zajednice, prvo treba da upoznaju Rome i da se upoznaju sa Romima. Tek tada će Romi iskreno sami reći, kao uvek lojalni građani i tolerantni susedi, šta država i društvo treba da učine za njih. Kao iskusni ljudi, Romi sasvim dobro prepoznaju bezvrednost „velikih“ reči. Zato i ne učestvuju u „značajnim“ birokratskim i nedelatnim projektima.
Zbog svega rečenog i mnogo više i mnogo značajnijeg a neizrečenog, ova država ima ozbiljnu i neodložnu obavezu prema, njoj, najlojalnijoj zajednici.
Na koncu, ne mogu a da ne kažem, mnogi Srbin uopšte ne zna da u obližnjoj mahali živi njegov najpostojaniji prijatelj – Rom.
Beleške:
1. dr Božidar Jakšić, mr Goran Bašić, Romska naselja, uslovi životai mogućnosti integracije Roma u Srbiji, Centar za straživanje Etniciteta, Beograd, 2002. Elektronska verzija. Istraživanje je realizovao istraživački tim: dr Božidar Jakšić, naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda kao rukovodilac projekta, dr Miloš Marjanović, redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu, dr Dragoljub Đorđević, redovni profesor Univerziteta u Nišu, dr Đokica Jovanović, vanredni profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici i mr Goran Bašić, sekretar Komisije za proučavanje života i običaja Roma Odeljenja društvenih nauka SANU i viši savetnik Saveznog ministarstva za nacionalne i etničke zajednice iz Beograda. U konstruisanju upitnika za romska naselja veliki doprinos je dao dr Sreten Vujović, redovni profesor sociologije naselja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Projekt su podržali: Fondacija OXFAM GB (Kancelarija u Beogradu) i Savezno ministarstvo za nacionalne i etničke zajednice.
2. Isto.
3. Igor Mitić, Osnovni problemi proučavanja, pisanja i prezentacije romske istorije, Informator, časopis voj-vođanskih manjinskih zajednica, br. 6/7, Centar za multikulturalnost, internet izdanje: www.cmk.org.yu
„Romi nerome imenuju zajedničkim imenom ‚gadže‘. Gadža je praktično svaki nerom, izuzev onog kojeg su Romi primili kao člana svoje zajednice“. Božidar Jakšič, Goran Bašić, navedeno delo.
4. Česlav Miloš, Zarobljeni um, BIGZ, Beograd, 1985.
Pojava mimikrije je mnogo rasprostranjenija nego što se to uobičajeno misli. Primera radi, javnosti nije poz-nato da su mnoge poznate ličnosti imaju romsko poreklo. Makar prema jednom roditelju. Evo nekih imena: Čarli Čaplin, Franc List, Federiko Garsija Lorka, Jul Briner… Iz razumljivih razloga ne pominjem neka znana imena na našoj društvenoj sceni.
5. Vil Kimlika, Multikulturalno građanstvo – Liberalna teorija manjinskih prava, Centar za multikultural¬nost, Novi Sad, 2002. str. 179.
Objavljen kao: Мимикрия Rомов в Сербии как последнее прибежище, u: Роми України: із минулого в майбутнє, Збірник, Том 15, Національна Академія наук України, Київ, 2008, str. 245–254.
