Rad i znanje nisu roba

AUTORSKI TEKST PROFESORA SOCIOLOGIJE ĐOKICE JOVANOVIĆA

NIN, Beograd | 20. 8. 2020. | Broj 3634

Automatizacija, robotizacija i kompjuterizacija su ostvareni ideal poslodavaca – to su „radnici“ koji ne postavljaju pitanje nadnice, ni pitanje ljudskih i radnih prava, ni pitanje o uslovima rada. Oni su jeftini i rade bez roptanja i zamora

I kada bi čunci mogli sami da tkaju…, niti bi graditeljima bili potrebni pomoćnici

niti gospodarima robovi (Aristotel, Politika)

Kad već pomenusmo Aristotela dodajmo da iznosi tvrdnju, koja, bilo kako bilo, važi i danas: „Rob je pak neka vrsta žive stvari.“ U stvari, rob je (bio) živi alat. Čini nam se namah, da je Aristotelov rob nestao u maglama minulih vekova. No, nije tako. Plodove ljudskog rada ubire, kako tada tako i sada, kakav autoritet. I odmah stižemo do onih koji imaju monopol na prisvajanje, kontrolu, redistribuciju plodova rada, kako svojih, tako i onih koji su mu, u privatnovlasničkom poretku, podređeni. Nećemo ništa novo reći kada ustvrdimo da, mimo svakojakih doktrinarnih proklamacija, kojima se obogtvoruje, rad većma nije slobodna aktivnost. Ovo pitanje je jedno od važnih mesta u novovekovnoj, naročito, zapadnoj misli. Čudno i tragično se svijao ovaj govor o radu – od humanističkih nastojanja pa do natpisa nad ulazima mnogih nacističkih konclogora, od Aušvica do Gros Rozena, koji glasi: „Arbeit macht frei“ („Rad oslobađa“).

Nadređenost i podređenost je temelj prakse rada. Pozvaću se odmah na M. Krležu: „Teško je probiti se… do neposredne i jasne istine, da bi čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac (kurziv – moj), i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka“. Dakle, kako se može izravnati taj nedostojni odnos?

Pre nego što pokušam da predložim jednu skicu, želim da podsetim na stvarnost rada onako kako je ona određena danas, naročito kod nas. S padom socijalizma nestao je i svet rada. Nastupilo je tržište rada. Ideolozi i agenti kapitala su time postvarili onoga ko radi, ali i poslodavca (ma ko bio poslodavac). Na delu je ideologem – onaj ko nudi svoje znanje, radnu snagu i svoje veštine na tržištu je, u pravnom pogledu, slobodan građanin. Navodno slobodnom voljom stupa u ugovorni odnos sa poslodavcem. Bez prinude, kakvoj je bio podvrgnut pomenuti Aristotelov rob. Može da napusti poslodavca u svakom (da li?) trenu. On je definisan kao prodavac robe, tj. svog rada, ali po onoj ceni koju odredi poslodavac. On može da odbije poslodavčevu ponudu, može da se cenjka, ali nikako ne može da, ravnopravno sa poslodavcem, odredi vrednost svog rada. To je naročito jasno u tranzicijskim, malim i slabim zemljama na obodu kapitalističkog svetskog poretka. To je hegemona ideologija (A. Gramši), koja je nanovo ustoličena padom petrifikovane ideologije stare levice. Uspostavljen skoro monoideološki kapitalistički poredak (uključujući nacionalizam, kao instrumentalni pripadajući ideološki derivat).

Radnička klasa | mendozantigua.blogspot.com (Ilustracija samo u rukopisu. Izbor ilustracije – autor)

Praksa tržišta rada je donela sobom sebi svojstvene mehanizme u radni proces: rigidne odnose subordinacije i submisivnosti; sve dublji i neprelazni socijalni jaz; egzistencijalnu nesigurnost i siromašenje; dokidanje svakog vida proizvodne participacije; partijski voluntarizam i arbitrarnost. A na društvenom planu su presečene ili duboko deformisane javne funkcije države i društva: kardinalno opadanje javnog obrazovanja i zdravstva; gašenje svih oblika participativnosti javnosti u odlučivanju); sistem stambene politike je uklonjen (osim u onim momentima kada politička klasa nesistematski i neorganizovano „rešava“ stambeno pitanje naročito pripadnicima represivnog aparata); uslovi rada su posunovraćeni u istorijski period u kome je F. Engels pisao svoj Položaj radničke klase u Engleskoj; ustanovljena je potpuna dominacija kompradorske politike i ekonomije; nametnuto je restrikiktivno i duboko nehumano radno zakonodavstvo…

Radnik je definisan kao prodavac robe, tj. svog rada, ali po onoj ceni koju odredi poslodavac. On može da odbije poslodavčevu ponudu, može da se cenjka, ali nikako ne može da, ravnopravno sa poslodavcem, odredi vrednost svog rada

I sada, kada je nahrupila virusna epidemija, sva slabost, haotičnost, hipokrizija… kapitalističkog poretka je belodano ogoljena. Na primer, radnici u kompaniji Yura su morali da dolaze na posao, bez obzira na opasnost od zaraze. Naravno, neznani broj (faktički, to je državna tajna) radnika je zaražen.

Tortura nad radnicima je legalizovana. Evo još jednog primera. Mediji u su javili da je pre par godina 17 radnika u fabrici pilećeg mesa u fabrici Perutnina Ptuj – Topiko iz Bačke Topole, povodom navodne krađe robe iz fabričkog magacina, bilo podvrgnuto poligrafskom ispitivanju. Ovo nije usamljen slučaj. Sve češće poslodavci pribegavaju ovom tehničkom sredstvu „za izazivanje nelagode i straha“ da bi od radnika, pod latentnom pretnjom o gubitku zaposlenja, iznudili razna „priznanja“. Poligraf se koristi, iako nema nijednog naučnog dokaza da se uz pomoć poligrafa mogu efektivno detektovati istiniti od lažnih iskaza. Poligraf se koristi zbog druge funkcije – uterivanja straha. Sam čin poligrafskog tretiranja izaziva teskobu, strah, nelagodu, stres… Čovek se nalazi u socijalno vrlo neugodnoj situaciji – u njega se sumnja.

Radnička klasa (kakvu smo nekada poznavali), u uslovima temeljne prekompozicije produkcionog procesa, nestaje, što je tamo sredinom prošlog veka nagovestio A. Gorc. Ukratko: na delu je snažan proces nastajanja tzv. slobodnog (a, u stvari, od kapitala kontrolisanog) tržišta. Nastaje neslobodan, a ne slobodan svet, kako je reklamirala tranziciona propaganda. Nove tehnologije, automatizacija i kompjuterizacija nisu nužno rezultat humanizacije ljudskog života, kako se nekada, u romantično-levičarskim projekcijama, tumačila budućnost. Automatizacija, robotizacija i kompjuterizacija su ostvareni ideal poslodavaca – to su „radnici“ koji ne postavljaju pitanje nadnice, ni pitanje ljudskih i radnih prava, ni pitanje o uslovima rada (pretpostavljaju se samo tehnološki troškovi njihovog funkcionisanja). Oni su jeftini i rade bez roptanja i zamora.

by apokusay | vectorstock.com (Ilustracija samo u rukopisu. Izbor ilustracije – autor)

Nisu te tekovine industrijskih revolucija donele radnicima i običnim ljudima realno obećanje socijalne sigurnosti. Već se sagledava moguća tamna budućnost. Čovek je je sve manje potreban – do tragičnog časa kada više uopšte neće biti potreban kapital-odnosu. U drugoj polovini prošlog veka istraživači S. Herkomer i J. Bišof su istraživali položaj radnika u S.R. Nemačkoj. Zabeležili su sugestivne reči jednog radnika: „Tehnički napredak je u isti mah socijalno nazadovanje…, a postoji i takav pritisak kao kod ‚Volkswagena‘, gde je desetine hiljada radnika izbačeno, a ipak je proizveden veći broj automobila… Tehničko napredovanje, a socijalno nazadovanje – to ne!“. Iz izmaglice prošlosti stiže pomenuti Aristotel pa kaže: evo, razboj sâm tka, rob više nije potreban.

Čovek više ne može i ne sme da dugoročno planira svoj život. On, ma kako da je plaćen, uglavnom, radi na nesigurnim, tzv. privremenim, povremenim, sezonskim… poslovima (ukoliko uspe da se dokopa posla). Ovim nazivima radnog angažovanja se skriva i potire pravo ime takvog rada – nadničarenje.

Njegova građanska sloboda je formalna, a neizvesna egzistencija, kroz ucenu radnim mestom, stvarna. Odavno je strpana u zaborav maksima koju je početkom minulog veka izrekao H. Laski: „Nijedan čovek ne može biti dobar građanin ako se ne interesuje za javne i državne poslove“. Ovome je Laski dodao zaključak: „To jest, ja imam prava koja su sastavni deo moje ličnosti i ja cenim državu…, po načinu kojim ona teži da mi obezbedi suštinu ovih prava… Meni su data prava da mogu obogatiti zajednički život. Ali ako se ova prava ne realizuju, imam prava da kritikujem državu pretpostavljajući da je njena volja uperena drugim ciljevima a ne opštem dobru (kurziv – moj)… Ja imam prava u svakom trenutku na sve potpore koje ona može pružiti mome moralnom biću… Kao što ja, bez ovih prava, nemam značaja, sem kao rob, tako i država koja propušta da mi ih obezbedi, gubi od svog značaja za mene (kurziv – moj)“.

askijeva strepnja se, naročito u postocijalističkim državama, na tužan način ostvarila, pa je nastala nova opasna, nepredvidiva klasa o kojoj pisao G. Standing u Britaniji, a kod nas su o tome prvi pisali S. Mihailović i M. Ružica. Ime te klase je prekarijat. U stvari, prekarnost se ideološki nameće kao uslov društvene stabilnosti. O tome Dž. Stiglic kaže: „Da bi poboljšali situaciju oko nesigurnosti – bilo da je u pitanju kapricioznost bezobzirnog gazde ili kapricioznost tržišta – radnici su se borili za veću sigurnost zaposlenja. Ali dok su se radnici borili za pristojan posao, MMF se borio za ono što se eufemistički zove fleksibilnost tržišta rada. To zvuči kao da će se učiniti da tržište radi bolje, a u praksi je to zapravo šifrovano ime za niže nadnice i smanjenje zaštite zaposlenja“.

Prekarijat je klasa bez klasne ideologije, bez kolektivnog sećanja, bez klasne strukture, bez profilisanog klasnog identiteta, bez unutrašnje solidarnosti, bez političke i sindikalne organizacije… P. Burdije ukazuje: „Nezaposlene i prekarne radnike uopšte nije moguće mobilisati zbog toga što je uništena njihova sposobnost da sebe zamisle u budućnosti…, počev od ekonomskog računa, ili od političke organizacije… Za razliku od pod-proletera (prekarnog radnika – dodavanje moje), proleter ima taj minimum stvarnih garancija, sigurnosti, koji je neophodan da bi se mogla pojmiti ambicija da se menja sadašnjost u funkciji predviđene budućnosti. Međutim, proleter je i neko ko još uvek ima šta da brani, šta da izgubi – svoj posao, iako iscrpljujući i loše plaćen – i u osnovi velikog dela njegovih ponašanja, nalazi se strah da ne padne još niže, da se ne vrati u pod-proletarijat“. Zbog neizvesnosti radnog mesta i prihoda od rada, oni koji pripadaju prekarijatu gube identitet koji se stiče radnom aktivnošću. I kada su zaposleni, njihova karijera je zasnovana na nestabilnim radnim mestima primerenim nižim kvalifikacijama. Oni nemaju osećaj da pripadaju profesionalnoj zajednici učvršćenoj u stabilnoj praksi, etičkim kodeksom i normama ponašanja, uzajamnošću i solidarnošću. Zato je prekarijat opasna i eksplozivna klasa. Njen bunt je često silovit, nepredvidiv, agresivan, neartikulisan, nekontrolisan… Kada su istraživači pitali mladog, ogorčenog i nezaposlenog čoveka, koji je učestvovao u nemirima u Londonu, šta traži od države i društva. Odgovorio je: „Ništa!“.

Prekarijat je klasa bez klasne ideologije, bez unutrašnje solidarnosti. Zato je prekarijat opasna i eksplozivna klasa. Njen bunt je često silovit, nepredvidiv, agresivan, neartikulisan, nekontrolisan

Na kraju, smatram da bi valjalo, u nastojanju da se prevaziđe rastuća anomija, zastupati stanovište da rad, znanje i veštine… nisu roba na tržištu, već su, takođe, svojina, vlasništvo (i privatno i lično). Upozoravajuće je da se, u vremenima kada se svojini pridaje sakralni karakter, najčistijem vidu svojine (rad, znanje, veštine…) arogantno pripisuje status robe. Oni koji stupaju u proces produkcije, kao vlasnici ove svojine, nužno moraju da stupaju u partnerski odnos sa nominalnim vlasnicima kapitala i njegovim upravljačima. Nominalni vlasnici produkcijskih resursa, proizvodnih procedura… ne mogu, u ovom pogledu, imati monopol na odlučivanje o doprinosu „zaposlenih“ aktera u proizvodnji novih vrednosti. Ovde vlasnici svog rada i znanja stupaju u ugovorni odnos sa nominalnim vlasnikom kapitala. Ravnopravno učestvuju u podeli dobiti, prema uspostavljenim pravilima. Ali i, ravnopravno, preuzimaju rizik za loše poslovanje. I ovo se može ugovorno odrediti. Dakle, suština je stavu – rad i znanje nisu roba, već delatni činioci reprodukcije društvenog života.

Setimo se, primera radi (u nebrojenom mnoštvu takvih slučajeva), sudbine N. Tesle. Od njegove genijalnosti su se okoristile i obogatile mase trgovaca, kapitalista, špekulanata… Istovremeno, čovečanstvo baštini ogromne Tesline darove, za čije korišćenje plaća basnoslovno velikim parama upravljačima i vlasnicima – Teslinih tekovina. Njegovo znanje i stvaralaštvo ne pripadaju njemu. To je, takođe, čin eksploatacije.

Tesla je umro 1943. u hotelu „Njujorker“, sam, u bedi i u dugovima. U apartmanu 3327 na 33. spratu. Našli su ga mrtvog dva dana posle smrti.

Dodajmo i ovo. Ne postoji etablirana praksa da patentni zavodi i zakoni o zaštiti intelektualne svojine štite autorstvo na novu naučnu teoremu, paradigmu ili otkriće u fundamentalnim naukama. Ne. Ali zato sve konvencije o autorskim pravima (od Bernske konvencije iz 1886) štite na hiljade prava na zupčanike, industrijske sklopove i industrijski dizajn, prava na marke sapuna i deterdženata, štite prava na lake note šlagera, štite artikle masovne kič produkcije…