Navigacija
Piše: Miroslav Samardžić
Teorije zavere su popularne, neosnovane i pojednostavljene predstave o društvenim pojavama. Prema njima, uvek postoji zavera malicioznih, malih, elitističkih grupa koje deluju u tajnosti i iz sebičnih pobuda protiv ogromne većine pripadnika društva koji su žrtve. Bile su raširene u svim istorijskim periodima i u svim delovima sveta.
Istraživači smatraju da ovakve pojave nastaju zbog kombinacije psiholoških faktora i socijalne i političke dinamike. Psiholozi ukazuju da ljudski mozak ne prihvata haos, naglašena je potreba za redom i kontrolom. Ljudi svet oko sebe opažaju kao smisleni poredak, saznanje da je svet haotičan deluje destabilizujuće. Otuda tako veliki uticaj religija. Primitivni čovek sve prirodne pojave objašnjavao je delovanjem natprirodnih bića. Ali, i savremnom čoveku je jednostavnije da prihvati ideju o tome da je bog stvorio svet nego da se udubljuju u komplikovane astrofizičke teorije o nastanku svemira.
Kada se desi nešto što ne možemo da objasnimo, tražimo “prečice”, jednostavna tumačenja koja nas osobađaju neizvesnosti. Mozak samo ne opaža, on konstruiše, popunjava kognitivne praznine i oslobođa mentalne kapacitete za rešavnje životnih prblema. Na ljude više utiču emocije i grupna pripadnost nego činjenice. Oni obično biraju izvore informacija koji podržavaju ono u šta već veruju. Narativ je važniji od činjenica. Oni koji imaju predstavu o sopstevnoj izuzetnosti skloniji su da poveruju u zavere, kao i oni koji imaju averziju prema vlastima.
Haotične činjenice teoretičari zavere integrišu u jednu opštu teoriju koja sve objašnjava. Prema njima, ništa nije posledica slučajnosti, veliki događaji uvek imaju velike uzroke.. Neprijatelji su opasni, sposobni, sve drže pod kontrolom, opaki su i svemoćni. Nedostatak dokaza znači da je teorija tačna, nedostatak činjenica dokazuje zaveru. Prema ovakvim “teorijama” zaverenici uvek deluju u tajnosti, ali obično postoje vidljive grupe koje su sa njima povezane. Takve grupe obično su žrtve agresije.
Nisu sve teorije zavere jednako opasne. Verovanja da je atentat na Džona Kenedija organizovala CIA, da je britanska kraljevska porodica ubila Ledi Dajanu ili da američki astronauti nisu bili na Mesecu nisu proizvela velike štetne posledice. Ipak, istraživači su uočili da što više neko veruje u postojanje zavera manja je verovatnoća da će učestvovati na izborima ili da će se politički angažovati. Postoji, dakle, efekat depolitizacije. Sasvim je drugačiji slučaj kada se radi o navodnoj štetnosti vakcina. Jedna od najpoznatijih i najuticajnijih fabrikovanih teorija zavere, tzv. Protokoli sionskih mudraca dovela je do fatalnih posledica.
Krizne socijalne i političke prilike pogoduju bujanju zavereničkih teorija. Kada dođe do nagle destabilizacije društvenih odnosa, ljudi postaju nesigurni i počinju panično da reaguju. Tada raste osećanje bespomoćnosti, društvene isključenosti, neizvesnosti i anksioznosti. U sitacijama velikih društvenih kriza ili prirodnih katastrofa raspadaju se društvene veze. Oni koji veruju u zavere kreiraju novu zajednicu kvazivernika čime se kompenzira tako nastala društvena anomija. Da bi se sprečilo širenje aktuelne epidemije preporučuje se držanje “socijalne distance”. Međutim, značajan broj ljudi veruje da je u pitanju namera da se konstruiše drukčiji tip društva, da se razore nasleđene veze i običaji i stvori jedan novi svet koji je po meri satanista. Karantin je, smatraju mnogi, uveden kako bi se ilegalno instalirala 5G mreža. Korona je grip kao i svaki drugi, smatraju oni, a mere za suzbijanje zaraze nisu medicinski opravdane već imaju zaverničke političke ciljeve.
Što je manje poverenja među ljudima, lakše se šire teorije zavere; što su ljudi manje zadovoljni svojim životom i što manje imaju kontrolu nad njim, skloniji su da poveruju u zavere. Za veliku krizu kaptalizma nacisti su optužili Jevreje, a ne sistem koji stalno pada iz jedne krize u veću. Oni koji su “žrtve” zavere obično misle da imaju moćne zaštitnike, koji će ih spasiti. U savremenom svetu to su obično populistički lideri koji sebe predstavljaju kao ekskluzivne i istinske predstavnike naroda. Populistički pokreti su autoritarni, kombinuju antielitizam sa odbijanjem pluralizma. Narod ima jedinstvenu volju koju samo stranci i neprijatelji mogu da negiraju. Ko god se ne slaže je izdajnik. Desni populisti nisu protiv kapitalizma i bogatih. Oni artikulišu nezadovoljstvo neoliberalnim sistemom i agresiju podređenih usmeravaju prema identitetski drukčijim grupama, migrantima, rasnim manjinama i sl. Njihova opsesija su tradicionalne vrednosti.
Teorijama zavere treba smatrati samo neosnovani strah od destruktivnog delovanja zaverničkih grupa. Stvarne zavere su redovna pojava. Politiku čini umetnost zavera i kontrazavera, pisao je Makijaveli. Tako, na primer, Nikson je stvarno odgovoran za aferu Votergejt. Vlasti često pribegavaju izmišljanju zavera kako bi preduzele nelegalne i nemoralne aktivnosti protiv svojih oponenata. Hitler je upalio Rajhstag kako bi optužio komuniste da su oni to učinili, što mu je omogućilo da suspenduje sve političke slobode u Nemačkoj. Sadam Husein lažno je optužen da poseduje oružje za masovno uništavanje kako bi se opravdala agresivna, ratna politika vlade SAD i nekih drugih zapadnih država. Neki istraživači ovog fenomena, poput američkog politikologa Džosefa Uščinskog, smatraju da se Berni Sandres i Džeremi Korbin takođe služe zaverničkom retorikom. Navodno, Sandersove pristalice manje veruju u sigurnost vakcina od ostatka populacije.
Kod liberlnih političara i intelektualaca postoji tendencija da se svako ukazivanje na vladavinu elita i neverovanje u zvanične informacije diskvalifikuje kao konspiracijsko mišljenje. Radi se o velikoj zloupotrebi čiji je cilj da se obezvredi svaka kritika kapitalizama i rezultati kritičkog mišljenja odbace kao nenaučni i zaverenički. Zbog toga treba biti krajnje oprezan u ocenama šta jeste, a šta nije teorija zavere.
Poslednjih godina, a naročito posle izbijanja pandemije virusa kovid-19, u SAD su sve popularnije zavereničke ideje koje je razvio pokret Kjuanon (QAnon). Prema pristalicama ovog pokreta, pandemija je deo specijalnog rata čiji cilj je da se oslabe SAD. Donald Tramp i dalje uporno govori o „kineskom virusu“. Pripadnici Kjuanona veruju da svetom vladaju pedofili i „duboka država“. “Duboku državu”, navodno, pored pedofila, čine i društveni slojevi koji ne dele tradicionalne vrednosti. Najkraće, to su svi protivnici Donalda Trampa. Ovaj je, pak, spasitelj koji je odlučio da te nemani pobedi. U toku je, smatraju pristalice Kjuanona, velika i odlučujuća borba dobra i zla. Pokret je dobio ime 2017. kada se na internetu raširila vest da je jedan funkcioner tajnih službi SAD, koji ima bezbednosni sertifikat Q, otkrio navodnu zaveru “duboke države” i najavio da će Tramp pohapsiti sve koji su u nju umešani. Još ranije, 2016, tokom izborne kampanje, pojavile su se glasine da su visoki funkcioneri Demokratske stranke i neki restorani umešani u trgovinu decom. Jedno takvo mesto navodno je bila picerija Comet Ping Pong u Vašingtonu. Čovek iz Severne Karoline koji je poverovao u glasine upao je u piceriju pucajući iz pištolja kako bi oslobodio navodno zatočenu decu.
Radi se, kao što je običaj u teorijama zavere, o nekoherentnom skupu često sumanutih ideja. Trampu su ovakve teorije dobordošle jer ga oslobađaju odgovornosti za loše upravljenje zdravstvenom krizom. Tokom pandemije pokazalo se, po ko zna koji put, da sistem zdravstvene zaštite u SAD, koji počiva na komercijalizaciji i privatnoj inicijativi, nije spsoban da pruži adekvatnu medicinsku pomoć, naročito siromašnijim delovima stanovništva. Pristalice Kjuanona deluju sa sistemskih pozicija, ne traže društvenu promenu, oni su najenergičnije pristalice kapitalizma. Opasnost po naciju predstavljaju male grupe koje otelotvoruju apsolutno zlo i ugrožavaju “moralnu većinu”. Na novembarskim izborima u Kongres su izabrani i neki protagonisti Kjuanona, poput republikanke Mardžorije Tejlor Grin. I sam Tramp nije krio da ceni podršku koju dobija od Kjuanona. Sve snažniji su slični pokreti i u Evropi.
Termin “duboka država” u političkoj teoriji označava delove državnog aparata koji deluju protivzakonito i obstruiraju demokratski izabrane organe vlasti. Ovakve pojave su u istoriji bile česte. Levičarske vlade u kapitalističkim državama bile su suočene sa nespremnošću administrativnog aparata, koji je obično regrutovan iz vladajućih slovjeva, da sprovodi progresivne politike. Takav problem imale su skoro sve laburističke vlade u Ujednjenom Kraljevstvu. Jedan od najradikalnijih laburista Toni Ben, koji je u dva navrata bio ministar, svedočio je o tome da ga je njegov državni sekretar smatrao za ludaka. Ben je jednom prilikom pitao svog kolegu, laburističkog ministra unutrašnjih poslova, da li ga tajne službe nadziru. Ovaj je odgovorio da ne može da mu kaže ni da ni ne. Klasičan primer stvarne zavere unutar državnog aparata je svrgavanje i ubistvo čileanskog predsednika Aljendea.
U Srbiji je veoma uticajan antivakcinacijski pokret i suprotstavljanje uvođenju 5G mreže. Navodno, vakcine koristi “duboka država” kako bi “hakovala RNK”. Pristalicama teorije zavere pogoduje činjenica da je Vučićev režim notorno korumpiran. Nije isključeno da dođe do primene nesigurnih vakcina ili lekova. Nedavne nedoumice oko vakcine protiv sezonskog gripa koju je, navodno, proizveo nekad čuveni beogradski „Institut Torlak“, potkrepljuju takva strahovanja. Uočljivo je da se srpska ultradesnica prilagođava svetskim desničarskim trendovima i prihvata ideološke narative koji su razvijeni u zapadnim društvima. Tako se ona i sama globalizuje i postaje deo „crne internacionale”. Tradicionalni desničarski četnički folklor nije više u centru pažnje.
Zbog psihološke zasnovanosti teorija zavere i društvenog konteksta koji pogoduje njihovom bujanju, sa njima je teško izaći na kraj. Psiholozi smatraju da iznošenje činjenica koje demantuju zavereničke konstrukcije neće razuveriti one koji u njih veruju. Moguće je, međutim, eliminisati društvene uzroke koji pogoduju teorijama zavere. Savremeni globalizovani neoliberalni kapitalizam doveo je do drastičnog rasta nejedanakosti i pogoršanja ekonomskog položaja velikog dela stanovništva u zapadnim zemljama. Politički establišment, poput Demokratske stranke u SAD, nije zainteresovan za sistemske reforme. Tramp je i došao na vlast 2016. zbog toga što je unutar partije sabotirana kandidatura Bernija Sandresa. Liberalne elite odvojene su od društva i ne dele iste vrednosti kao obični ljudi. Vlast krupnog kapitala i sa njim povezanih političkih oligarhija ne može se dovesti u pitanje na izborma. Obični ljudi izgubili su povernje u demokratiju, razočarani su, smatraju se isključenim i napuštenim. Takvi postaju lak plen raznih zavereničkih demagoga. Dezorijentacije liberalne ideologije i nepostojanje progresivne alternative omogućili su tradicionalnim konzervativcima da ojačaju svoj uticaj. Republikanska stranka u SAD sve više postaje Kjuanon partija. Identitetska pitanja obično više privlače pažnju birača i imaju jaču motivacionu snagu nego socijalne teme.
Širenju teorija zavere pogoduje i činjenica da se one često zasnivaju na problemima koji zaista postoje. Oni koji imaju moć odavno zloupotrebljavaju rezultate naučnih istraživanja kako bi ojačali sistem dominacije. Digitalna kontrola dostigla je zastrašujuće razmere, a dinamičan razvoj informativnih sistema poništio je pravo privatnosti. Oskar Davičo pevao je da “Ozna sve dozna”. Ali, danas Gugl i Fejsbuk raspolaže sa neverovatnom količinom informacija o većini ljudi na planeti. Tradicionalne istorijske tajne službe prema njima deluju amaterski. Naučnici ističu da ne postoje zdravstvene opasnosti od 5G mreže, ukoliko se poštuju propisani tehnički standardi. Ali, ta tehnologija će sigurno digitalni nadzor učiniti još efikasnijim. Takođe, izvesno je i da će biotehnologija biti zloupotrebljena kako bi se povećala kontrola nad stanovništvom. Distopijske predstave o budućem dehumanizovanom svetu sa tiranskim vladama i ekološkom destrukcijom, nisu neosnovane. Takva katastrofična perspektiva je proizvod ljudskog delovanja. To znači da se i drugačiji svet može stvoriti osmišljenim aktivnostima kako bi tekovine civilizacije bile iskorišćene na korist čovečanstava i za stvaranje sistema u kome će postojati demokratija, jedankost, društvena pravda i harmoničan odnos sa prirodom.
Česta meta teoretičara zavere su farmaceutske kompanije. One, navodno, skrivaju efikasne metode lečenja ili čak namerno uzrokuju bolesti kako bi potom prodavali svoje lekove. Prema teoretičarima zavere, tzv. prirodni, alternativni, lekovi su bolji, ali se namerno izbacuju iz upotrebe zbog interesa farmaceutske industrije. Često se insistira na tome da su mnogi lekovi štetni, da vakcine ne služe imunizaciji nego sterilizaciji kako bi se smanjio broj stanovnika na planeti. Nevolja je u tome što se stvarno radi o velikim monoplima koji diktiraju zadravstvene politike i cene zdravstvenih usluga. Poznato je da cene lekova nemaju nikakve veze sa troškovima proizvodnje. Jedna od najuticajnih savremenih ekonomistkinja Marijana Macukato u svojim radovima ukazuje kako se molekularni entiteti, na osnovu kojih se razvijaju lekovi, pronalaze u državnim laboratorijama ili u okviru istraživanja koja finansira država. Farmaceutske kompanije, uglavnom, samo naprave završni korak i tako obezbeđuju enormne profite. Komercijalizacija medicine je jedan od glavnih problema u savremenom svetu. Zdravstveni sistemi moraju biti pod javnom kontrolom, smisao njihovog postojanja mora biti što bolje javno zdravlje, a ne proizvodnja profita.. Prirodni lekovi ne mogu izlečiti teške bolesti, ali lekovi koji su efikasni ne moraju da budu toliko skupi i nepristupačni.
Savremena ultradesnica, kao i njeni istorijski prethodnici, ne dovodi u pitanje kapitalizam. Problem nije sistem koji dovodi do drastične nejednakosti, ratova i ekološke destrukcije već ugrožavanje tradicionalnih vrednosti. Nesumnjivo je da postoje pedofili i trgovina decom, ali tako izopačeni ljudi ne vladaju svetom već otuđene političke oligarhije i krupni biznis. Među njima svakako ima i pedefola, ali ta pojava ne postoji samo u višim društvenim slojevima. Teorije zavere vladajuće elite oslobađaju odgovornosti i mržnju i agresiju obespravljenih ljudi usmeravaju u drugom pravcu. Postojeće probleme tumače tako da skreću pažnju sa strukturnih uzroka. Pedofile treba pohapsiti, ali to neće promeniti karakter ekonomskih i političkih sistema.
Savremeni globalizovani kapitalizam je u sistemskoj krizi, ali ne postoji alternativa. Takve prilike pogoduju nastanku apokaliptičkih pokreta. Gramši je upozoravao da nastupa vreme monstruma kad staro propada, a novo ne može da se rodi.
Autor je politikolog iz Zrenjanina
