Navigacija
Autor: Mohora Doru
Više pokreta je nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast organizovalo proteste, čak i vrlo masovne, koji su na kraju svi odreda propali bez vidljivih rezultata. Ako krenemo od pokreta „Stop krvavim košuljama“ preimenovanog u pokret „1 od 5 miliona“ ovaj pokret je zapeo na promašenoj saradnji sa opozicionim strankama. Stranke su pokretu nametnule besmisleni sporazum po kome se obavezuju da neće učestvovati na izborim dok se za njih ne ispune demokratski uslovi, što je za sam narod u protestu bio nevažan detalj. Umesto borbe za pravni poredak, kažnjavanje izvršilaca krivičnih dela, posebno onih protiv naroda i države, te reformu nefunkcionalnog društvenog sistema, protesti su se sveli na podršku bojkotu izbora od strane opozicije. Čak ni u tome se nije uspelo jer su opoziciju dočekali još gori i manje demokratski uslovi, na narednim izorima na kojima je ipak učestvovala. Ekološki pokreti su takođe imali parcijalne, nepotpune zhteve o prestanku guranja reka u cevi, proterivanju velikog zagađivača Rio Tinta i prestanku drugih oblika zagađivanja, ali opet bez zahteva za pozivanje na odgovornost aktera zagađenja i bez zahteva za promenu sistema koji zagađivanje omogućuje. I ovi protesti su završili tako što, uprkos usvajanju zahteva protesta od strane vlasti, neke reke ostale u cevima a Rio Tinto nastavlja da sprovodi projekat kojim se uništava priroda Šumadije, a i šire. Iz ovih protesta se može zaključiti da nema značajnih rezultata narodnih protesta bez presudnih i sistemskih zahteva potrebnih za promene.
U narednom period se mogu očekivati novi protesti. Prvenstveno bi ih mogla organizovati zeleno-leva koalicija “Moramo”, koalicija oko Narodne stranke i Stranke slobode i pravde, neki ekološki pokreti poput “Kreni-promeni” ili neke lokalne organizacije u Zrenjaninu, Smederedvu, Boru… Ovaj put bi međutim opozicija trebala nastupati i sa zahtevima koji mogu dovesti do suštinskih promena u društvu. Među njima se izdvajaju dve grupe zahteva koje bi jedan dosledan opozicioni pokret trebao da ističe. Prva grupa zahteva se odnosi na pozivanje na odgovornost izvršilaca kriminalnih aktivnosti protiv naroda i države. Radi se o raznim oblicima krađa budžeta, pronevera javnih sredstava, nezakonitim i promašenim investicijama na štetu građana, raznim oblicima zagađivanja i uništavanja prirodnog okruženja, trgovini uticajem, korupciji, zloupotrebi službenog položaja, poslovnom urušavanju javnih preduzeća i drugih instiucija, pa čak i o ubistvima i telesnim povredama sa političkom konotacijom. Ima puno dokaza o raznim oblicima kriminala i korupcije nad javnom imovinom i nad budžetskim sredstvima, na štetu države i naroda. Od novijih se izdvajaju pričinjena šteta od 500 miliona evra Elektroprivredi Srbije, krađa 2.500 tona pšenice iz robnih rezervi, gradnja velikog kineskog zagađivača, fabrike guma “Linglong” nasred plodne vojvođanske ravnice, promašena investicija u fabriku vode za piće u Zrenjaninu…
Nakon ogromnih zaduženja i krađa budžeta postoje kalkulacije da je od svakog stanovnika ove države ukradeno oko sto hiljada evra. Pored napada na džepove građana tu su međutim i napadi na njihovo zdravlje. Vazduh u Srbiji je najzagađeniji u Evropi. Seku se šume, dovodi prljava tehnologija stranih “investitora”, vazduh, voda i zemljište se zagađuju ubrzanim tempom a od zagađivanja ne odustaju uprkos protestima, obzirom da se niko ne poziva na odgovornost već se na protestima traži samo prestanak zagađenja ili obustava izvršenja donetih odluka. Kada se strasti smire stoga se kreće iznova, sa novim projektima zagađivanja koji donose masne provizije.
Patriotske opozicione snage bi morale da prate veliki kriminal koji se čini iz redova vlasti i njoj bliskih ljudi, da prikupljaju podatke i dokaze do kojih mogu doći te da narod pozovu na proteste zbog malverzacija i krađa javne imovine koja se vrši, sa tim što bi najbolje bilo da se protesti održavaju opkoljavanjem lokacija na kojima se vršioci kriminalnih aktivnosti nalaze, držanjem istih pod opsadu, uz pozivanje organa gonjenja da iste uhapse i privedu pravdi. Ako pravosuđe, u ime naroda, neće da radi svoj posao, red je da sam narod, u svoje ime, zahteva pozivanje kriminalaca na odgovornost sve dok, nakon sistemskih promena tj. donošenja jednog narodnog ustava, to više ne bude bilo potrebno.
Pokazalo se da se volja naroda, izražena i kroz pravni poredak, ne može sprovoditi kroz institucije, te da stoga postoji neophodnost da se ona artikuliše na protestima. Svedoci smo činjenice da neoliberalno pravosuđe i inspekcijski organi svoj posao ne vrše bez pritisaka. Konformizam je postao njihov model ponašanja. Ne raditi a primati platu postala je idealna situacija, posebno ako bi se radom mogao zameriti vladajućoj strukturi koja te bira i razrešava.
Druga grupa zahteva koja bi morala biti prisutna na protestima su zahtevi za sistemsko, trajno rešavanja problema visokog kriminala i zagađivanja prirode, bez potrebe za protestima, što bi trebalo sprovesti uvođenjem neposredne demokratije i stavljanjem društvenih kontrolnih institucija (pravosuđa i inspekcijskih organa) pod narodnu ingerenciju, odnosno donošenjem narodnog ustava u koji će se uvesti najviši demokratski i ekološki standardi. Tek uz insistiranje na ove dve grupe zahteva na narodnim protestima može doći do pozitivnih promena u korist naroda, uz smanjenje socijalnih razlika između građana, obezbeđivanje pravde i jednakosti, pristojan život za sve i obezbeđivanje ekološkog ambijenta za opstanak i prosperitet.
