Navigacija
Novi Magazin, Beograd, broj 569 | 24. 3. 2022.
Đokica Jovanović
Marš na budućnost
Neosporno je da su Rusiju obrazovali i obrazuju pedagozi, politički nedarovitiji čak i od našeg malograđanina. Nesumnjivo je da je svaki naš pokušaj da budemo samostalni nailazio na ružan otpor vlasti, bolno samoljubive i zaokupljene isključivo zaštitom svog položaja u državi… A u čemu, osim u krasnorečju i epigramima, iskazujemo naše uvređeno samopoštovanje?
Максим Горький, Несвоевременные мысли
Car Nikolaj II Aleksandrovič Romanov (vladao 1894-1918) je abdicirao 16. (2) marta 1917. u korist svoga brata, velikog kneza Mihaila Aleksandrovič. Knez Mihail je je abdicirao odmah narednog dana. A svi carevi ministri su odmah uhapšeni. Veliki knez je abdicirao jer u Dumi nije dobio većinsku podršku – podržali su ga samo buržoaski liberali. Shvatio je da je carstvo bez budućnosti. Dana 17. marta, Rusija je postala republika. Knez Georgij Jevgenjevič Lvov tada formirao privremenu vladu. Ni ova vlada nije bila dugog veka. Jula 1917. vladu je formirao Aleksandar Kerenski. U vreme februarske revolucije 1917. Kerenski je izabran za potpredsednika Petrogradskog sovjeta. Bio je revolucionarni vođa koji je aktivno učestvovao u zbacivanju carskog režima. Već 1. septembra 1917. predsednik Privremene vlade Kerenski je proglasio republiku. Imao je presudan uticaj u koalicionoj vladi socijalista i liberala. Smatrao je da se do socijalizma može stići mirnim, parlamentarnim putem. I oktobra 1917. srušen je nejaki demokratski sistem socijalističkog revolucionara Kerenskog, a ne carski režim.
Aleksandar Kerenski (u centru) se nadao da će u Rusiji uspostaviti ustavnu demokratiju zapadnog tipa. Slika: Dorr, Rheta Louise Childe/Javno vlasništvo | thegreatcoursesdaily.com
REVOLUCIJA BEZ PRIPREME: Ruskoj revoluciji nije prethodila intelektualna niti kulturna priprema, kakva je prethodila Engleskoj i Francuskoj revoluciji. Iz ovoga se ne može zaključiti da u Rusiji nije bilo misaone prethodnice revoluciji, naročito u književnosti i filozofskoj publicistici. Međutim, nije, poglavito, bila zasnovana na ideji slobodnog pojedinca (na čemu je zasnovana zapadna pretpostavka progresa), već je bila zasnovana na idejama bliskim raznim varijantama ruskog egalitarističkog narodnjaštva i, docnije, evropske levice. Sovjetski socijalizam je bio rezultat dodira evropskog istoka i evropskog zapada. Evropski istok – narodnjaštvo. Evropski zapad – građanska revolucija. Dva su glavna pokušaja modernizacije bila: pojava Petra Velikog i boljševička revolucija. I oba neuspešna na onaj način kome su žarko stremili akteri obeju revolucija: i Petrove i boljševičke.
Važno je da se podsetimo da je Vladimir Ilič Lenjin bio kritičar ruskog narodnjaštva zbog toga što narodnjačka ideologija nije poznavala klasni karakter ruskog seljaštva. Ali, važno je ukazati i na to da je Lenjin, iako je kritikovao narodnjaštvo, ozbiljno računao sa njim i u pripremi i u realizaciji revolucionarnog nauma. Znao je da u ruskim prilikama može da realizuje svoj ideološki naum samo ukoliko u boljševičku ideologiju unese narodnjaštvo. Ali, napustivši dobru stranu starog ruskog socijalno-revolucionarnog narodnjaštva, narodnjaci su se čvrsto vezali za jednu od najvećih grešaka – nerazumevanje klasnog antagonizma unutar seljaštva, smatrao je Lenjin. Do ovog je došlo zbog raslojavanja starog ruskog sela, dok narodnjaci samo nariču nad kapitalističkim „slamanjem“, ali ne znaju kako da se suprotstave. Ili, ne žele stvarno da se suprotstave. Jer, staro seljaštvo se ne samo „diferencira“, već se potpuno urušava, zamenjeno potpuno novim tipovima ruralnog stanovništva – tipovima koji su osnova društva s kapitalističkom proizvodnjom. Ove vrste su seoska buržoazija i seoski proletarijat. Ovim on počinje rad na sistematskoj kritici populističke sociologije koju će kasnije uklopiti u delo Šta su to „prijatelji naroda“ i kako se oni bore protiv socijaldemokrata, naglašava Umberto Čeroni. Lenjin se zalagao za brzu industrijalizaciju smatrajući da je to jedini način da Sovjetski Savez ostvari svoje potencije. Mnogo više, nego docnije Josif Visarionovič Staljin, Lenjin je smatrao da i obični ljudi moraju da osete dobrobit od socijalizma. Poznata je njegova parola: „Komunizam – to je sovjetska vlast plus elektrifikacija cele zemlje“.
Nikolaj Berđajev (religijski i politički filozof, blizak marksizmu, ali suprotstavljen boljševicima i komunistima) je uočio razliku između komunizma Karla Marksa i ruskog komunizma. Upravo zato što ruski komunizam počiva, u bitnom, na ruskoj pravoslavno-narodnjačkoj tradiciji, zapisao je svojevremeno Mirko Đorđević, bilo je moguće, naizgled paradoksalno, da su ruski „komunisti – godine 2008… predložili da se i J. V. Staljin proglasi za sveca.“ Istine radi, i pored relativno zaokružene ideje o slobodi (naročito slobodi pojedinca), ta se sloboda i u Engleskoj i u Francuskoj osvajala u dugotrajnim sukobima (od intelektualnih do oružanih). Francuska i Engleska revolucija su predstavljale sukob buržoaskog društva protiv starog režima, tj. aristokratije (monarhije, plemstva i sveštenstva). U Rusiji je stanje bilo drugačije. Nevelika buržoazija je bila u relativno jakoj vezi sa aristokratijom. Njeni interesi nisu bili radikalno suprotstavljeni interesima aristokratije. Naprotiv! Ruska aristokratija, za njom i nastajuća buržoazija,su odricale sopstvenu pripadnost простому крестьянскому народу – nisu čak ni govorili, ni pisali na ruskom jeziku. Mark Roef piše:„Tako je učenje stranih jezika postalo imperativ za rusku elitu. Na početku, nemački je bio najpopularniji jezik,… mada su francuski i italijanski bili priznata sredstva sporazumevanja u salonima i u raspravama o umetnosti. Francuski je… postao omiljen među dvorskim plemstvom za vreme vladavine Katarine II.“
Dmitrij Kardovski (Дмитрий Кардовский), Bal početkom 20. veka – Nikolaj II u zadnjem delu galerije, udesno pored stubova (1913) | picryl.com
A kada se okretala građanskim temama, ruska inteligencija je to činila u mesijanskom duhu – obezbeđivala je mesto ruskom narodu u okrilju evropske civilizacije.
MISTIČNA POJAVA: Inteligencija je, međutim, narod videla kao mističnu pojavu. Istovremeno buržoazija nije imala, niti je mogla da stekne revolucionarni potencijal. Nosilac revolucionarne ideje je bila idealistički i moralistički orijentisana inteligencija – do pojave ruske socijaldemokratije i njenog (od 1903) boljševičkog krila. Ma koliko se pozivali na utopijski ideal, boljševici su bili politički praktičari kakve Rusija do tada nije upoznala. Ono što su u Engleskoj bili, primera radi, Tomas Pejn ili Džon Lok, a u Francuskoj Volter ili Monteskje, u Rusiji su bili Aleksandar Puškin, Fjodor Dostojevski, Lav Tolstoj…
I Ruska revolucija je, u glavnom, bila zasnovana na drugačijoj ideji u odnosu na građanske revolucije u Zapadnoj Evropi – zasnovana na ideji o revolucionarno-ideološkom subjektu promene – tvrdo organizovanoj partiji profesionalnih revolucionara, koja dela prema „istorijskim zakonitostima“ u ime klase, htela to klasa ili ne. Ona će delovati u „ime radničke klase“, iako ona predstavlja vrlo mali i socijalno slab deo društva. Bez obzira na to, revolucijom se preuzimala državna vlast u „ime eksploatisanog proletarijata“, pod parolom „sva vlast sovjetima!“. O, čemu se, u nedostatku, od proletarijata opšte prihvaćene ideologije, proletarijat nije ni mogao da se izjasni.
Nijedan pokret u Rusiji nije bio moguć bez pozivanja na narod. Faktički gledano, u takvom poretku stvari, narod su činile, uz ogromne seljačke mase, i malobrojno i rudimentarno radništvo i („narodski opredeljena“) leva i revolucionarna inteligencija. Za klasičnu marksističku koncepciju revolucije revolucionarni subjekt je samosvesna radnička klasa (koja više nije „klasa po sebi“, već je „klasa za sebe“). Ni seljaštvo, a još manje nacija, nisu subjekti istorijske promene. Marks je rezolutan: „Srednji staleži, sitni industrijalac, sitni trgovac, zanatlija, seljak, svi se oni bore protiv buržoazije da bi obezbedili od propasti svoj opstanak kao srednjih staleža. Oni, dakle, nisu revolucionarni, već konzervativni. Oni su, štaviše, reakcionarni, jer hoće da okrenu natrag točak istorije.“
RUŠI, PLJAČKAJ, UNIŠTAVAJ…
Međutim, kako se to uobičajeno kaže, na terenu se sovjektska vlast susrela sa nespremnošću velikog dela stanovništva za revoluciju. U vreme građanskog rata (1918-1922) je uvela tzv. ratni komunizam. Ratni komunizam je predstavljao niz jednostavnih i surovih mera kojima je sva privredna i politička delatnost preorijentisana u službu revoluciji. Cilj je bio, između ostalog, i da se prehrani Crvena armija. Seljaci nisu prihvatali mere nove vlasti koja je od njih oduzimala ionako oskudne rezerve hrane. Mimo i nasuprot ideološkim parolama, seljaštvo nije bilo ni oduševljeno nalogom da se žrtvuje za revoluciju. Bliže su mu bile političke grupacije umerene levice no boljševici, jer su mere ratnog komunizma izazvale nezadovoljstvo, koje je bilo suzbijano tzv. crvenim terorom – i u vreme a i posle građanskog rata. Nezadovoljstvo je ispoljavano haotičnim, neorganizovanim, destruktivnim manifestacijama otpora. Stoga je zanimljivo šta je o ruskoj revoluciji zapisao Maksim Gorki, koji je sebe smatrao levičarem i koji je dobro poznavao bît ruskih narodnih masa. Reč je o knjizi Neugodne misli, u kojoj je objavljena većina njegovih članaka publikovanih u Novom životu u prelomnom periodu 1917-1918. Ta knjiga se nije našla ni u jednom sovjetskom izdanju sabranih dela Maksima Gorkog. Evo jednog karakterističnog izvoda: „Gospoda. Narodni komesari uopšte ne shvataju činjenicu da, duhovno i fizički iscrpljeni, ljudi parole o ‚društvenoj‘ revoluciji, prevode na svoj jezik u nekoliko prostih reči: Ruši, pljačkaj, uništavaj…“ Zbog teškog nasleđa dogmatskog socijalizma, Slobodan Inić sovjetsku revoluciju ne vidi kao socijalističku revoluciju, „zato što je htjela postati ‚poredak‘ i ‚način života‘ u masovnom smislu, uprkos društvene podgradnje. ‚Suvišak‘ revolucije u odnosu na stvarnost koja je imala oblik potrebe za buržoaskom revolucijom kumulirao je otpor stvarnosti Ali…, Išlo se do kraja.“ Pokazalo se da socijalizam, dakle, valja misliti kao daleko širu perspektivu, koja nikako ne može biti predsoblje doktrinarne kreacije (i krojenja) budućnosti, čime ekskluzivno i komandno upravlja „komunistička avangarda“.
Herbert Markuze dodaje da pojavu lenjinizma određuju dva glavna faktora: Pokušaj da se seljaštvo smesti u orbitu marksističke teorije i strategije i pokušaj da se redefinišu izgledi kapitalističkog i revolucionarnog razvoja u doba imperijalizma. „Radnička i seljačka revolucija“, a ne radnička revolucija, je postala centar sovjetskog marksizma, ne samo zato što je revolucija bila uspešna u Rusiji, već zato što se činilo da je revolucionarni potencijal industrijske radničke klase posustao pred razvijenijim kapitalističkim svetom. Upravo je ta činjenica, na duge staze, završava Markuze, odlučila o razvoju sovjetskog marksizma.
Ranjenik pored voza – datum snimanja: 1917 – 1919. Autorstvo slike pripisuje se K. K. Bulleu | russiainphoto.ru
Budući da je za Lenjina imperijalizam celina, onda treba, objašnjava Lešek Kolakovski, bivši komunist koji je odbacio boljševički dogmatizam, podržati sve pokrete, ma iz kog sloja dolazili, koji razaraju svetski kapitalistički sistem na bilo kom mestu, zbog bilo kakvih razloga i na osnovu bilo kakvih klasnih interesa: oslobodilački pokreti u kolonijama, nacionalni i seljački pokreti, ustanci nacionalne buržoazije protiv velikih imperijalista. Za Lenjina je revolucija najefikasnije sredstvo za osvajanje političke vlasti, iako u marksističkom smislu rusko društvo nije bilo spremno za revolucionarni iskorak ka novim, „naprednijim“ društvenim odnosima. Krajnji cilj je vlast marksističke partije. Ali taj cilj se ne može ostvariti snagama samog proletarijata. Ubrzo je Lenjin došao do zaključka da je revolucija čiji bi nosilac i izvršilac bila samo radnička klasa, bez oslanjanja na druge masovne (nacionalne ili seljačke) revandikacije, bila nemoguća, tj. uopšte je nemoguća socijalistička revolucija u skladu sa tradicionalno prihvaćenom marksističkom doktrinom. Taj zaključak je, pokazalo se, bio izvor gotovo svih uspeha i gotovo svih poraza lenjinizma. zaključuje Kolakovski. Desilo se, tako, da u revolucionarnim previranjima i u levim pokretima do danas, često „proletersku svest“ imaju mnogi drugi, mnogo više no proletarijat sâm. U „proleterskim revolucijama“, u poređenju sa drugim slojevima, kao da je nedovoljno učestvovao proletarijat. Igor Štiks primećuje: „U odnosu na pitanje nacija i nacionalizma Lenjin je ostao u rascjepu među svojim različitim i često konfliktnim ulogama marksističkog filozofa koji uvažava svoju intelektualnu tradiciju, socijalističkog političara koji traži najdjelotvorniju političku strategiju u predrevolucionarnom i ratnom vremenu u Rusiji… Lenjin kao filozof držao se klasične marksističke teorije… S druge strane, Lenjin je kao socijalistički političar shvatio kakvu su monumentalnu političku grešku činili socijalisti tako dugo zanemarujući nacionalno pitanje… Lenjin tako razlikuje nacionalizme tlačiteljskih nacija i nacionalizme potlačenih. Prema tome, on se pokazao strasnim zagovornikom prava nacija na samoodređenje i odcjepljenje.“
(Ovaj tekst se naslanja na moj tekst Od Novgoroda do OKTOBRA i dalje, objavljen u Novom magazinu, broj 500, 26. 11. 2020)
