Navigacija
U proteklih nekoliko dana pažnja javnosti usmerena je na nesreću koja se desila u kruševačkom „Trayalu“ kada je u eksploziji poginuo osamnaestogodišnji radnik dok je nekoliko radnika povređeno. Pored ovog slučaja, alarmirala se javnost i povodom trovanja velikog broja radnika u aleksinačkoj „Magni“.
Osim nesreća sa smrtnim ishodom i teških povreda na radu, obično u oblasti građevinarstva, medijski prostor su dobile i priče o dizanju sidra stranih investitora, od mesne (Mitros iz Sremke Mitrovice), preko tekstilne industrije (turske investicije kao što su Džinsi, Geox, Kayara textile, Bertex itd), automobilske industrije (Adient siting, Šinvon) do prehrambene i ugostiteljske delatnosti (Simit Sarayi i Serfud).
Po pravilu, iznenadno zatvaranje fabrika prate izjave sindikata nakon pobune radnika u vidu protesta i obraćanja medijima, zatim komentare daju stručnjaci iz oblasti radnih prava dok se neretko oglasi i Vučić, kao u slučaju Fijata ili Geoksa iz Vranja.
U tekstu se neću osvrtati na opšte stvari i ponavljati činjenice. Svakom radniku i radnici je jasno da su uslovi rada loši, plate niske i neizvesnost velika. S obzirom da se privreda Srbije, nakon restauracije kapitalizma, zasniva na privatnim velikim, srednjim i malim investicijama, na plećima privatizovanih preduzeća i samozapošljavanju (robo-vlasnička samodestrukcija), ne postoji radnik ili radnica u Srbiji koji ne mogu posvedočiti o tome u kom se zagorelom sosu nalazi radnička klasa danas.
Poznato je da su sve strane investicije, ali i domaće, svoje poslovanje zasnovale na odličnom dilu sa državom koja je sebe rasprodala – od devedesetih do danas, trljali su ruke svi koji su bili na vlasti i kleli se u prosperitet nakon „doktrine šoka“ u vidu stezanja kaiša radničkoj klasi, dok su njihovi kaiševi išli da im se dobuše rupe usled prisvajanja društvene imovine i zgrtavanja profita. Nemali broj puta smo mogli da čujemo kolike su subvencije dobili investitori. Najčešće je to kada podignu sidro i ostave na cedilu stotine radnika i radnica.
Drži vodu dok majstori odu
„Da su sindikalno organizovani, ne bi dobili nezakonite otkaze“, glasi jedan podnaslov koji sumira izjavu Zorana Mihajlovića iz Saveza Samostalnih Sindikata Srbije o značaju sindikalnog organizovanja i postojanja kolektivnih ugovora, a vezano za otpuštanje radnica iz Džinsija u Kragujevcu putem SMS poruka.
Načelno, ovo je istinita tvrdnja. Međutim, pretragom na internetu svih firmi koje su digle sidro, nigde nisam naišla na informaciju da je u tim firmama bilo pokušaja sindikalnog organizovanja i delovanja, kao na primer protesti ili štrajkovi. Da li to znači da nije bilo pokušaja organizovanja? Ne, već da ne postoji ni radnička partija niti sindikati sa svojim glasilom koji bi o tome aktivno pisali i informisali javnost i druge radnike o uspesima i neuspesima, namerama i ciljevima. Ne uzima se u obzir izveštavanje o problemima, već pisanje o procesu organizovanja, taktici i ishodima. Pravilo je da se sindikati oglase nakon što se cela priča već završava onim „drži vodu dok majstori odu“, dok se političke organizacije, koje se izjašnjavaju kao proradničke, obraćaju vlastima performansom kroz medije sa pitanjem zašto ministri ćute, kao da očekuju da ako se oglase, to govori da vlast nije u klasnom sukobu sa radničkom klasom koju ne predstavlja.
Zašto borba protiv ekspolatacije u velikim stranim investicijama ne sme biti poziv da država daje podršku malim i srednjim domaćim privatnicima, kao što to zahteva jedna “proradnička” organizacija? Pod pritiskom medija i vlasti u borbi za opstanak, neki od radnika i radnica se prelivaju u druge ćerke firme ili u slične kompanije koje još nisu pošle putem ugašenih firmi, kao kompromisno rešenje koje to nije. Oni prelaze i u manje domaće kompanije a eksploatacija se nastavlja. U isto vreme, u manjim kolektivima, organizovanje je znatno otežano zbog lakseg nadzora i opstrukcije od strane vlasnika, bio on domaći ili strani. Na taj način se ne vodi borba protiv eksploatatorskog sistema već se lobira za interes jedne kapitalističke frakcije naspram drugih. Takvi zahtevi su antiradnički i šovinistički.
Da li je dovoljno domaća eksploatacija? | fotografija I.V.Takeda
Otuda je odgovor na pitanje novinarke Olivere Sašek Radulović o tome da li neko u ovoj zemlji brine o radnicima bio jednoglasno “ NE”, kako od strane prolaznika do sociologa i advokata stradalih rudara iz Aleksinca.
Vratićemo se na značaj organizovanja u sindikate i pre svega šta organizovanje znači.
Da li je registrovanje povereništva, rešavanje pojedinačnih slučajeva, pozajmice dovoljno da tvrdimo da su radnici organizovani u sindikate? Apsolutno ne.
„Organizovanje ima pet osnovnih delova: izgradnja odnosa sa radnicima, agitacija, planiranje za pobedu, priprema za borbu i kolektivna akcija i liderstvo.
Svaki od ovih aspekata je jedanko važan. Zanemarivanjem bilo kog dela organizovanja, organizatore dovodi do neuspeha, dakle samo organizovanje je neuspešno”, ponovićemo u tekstu.
Da sada organizujemo ispitivanje radnika i radnica po fabrikama koje su digle sidro da ocene odnos povereništva sa radnicima/ama od 0-10, bojim se da bi bili bliži prvoj cifri nego drugoj. Ukoliko bi se postavilo pitanje o vremenu i kvalitetu agitacije poverenika, u svim sindikatima, bojim se da bi rezultat takođe bio nezavidan. Šta znači pobeda? Koga i šta treba radnička klasa da pobedi, odnosno koliko daleko idemo u definisanju pobede i pobeda? Šta radnici vide kao pobedu, šta lideri treba da postave kao cilj i usmeravaju radnike sa minimalnim zahtevima ka njemu?
Kada je reč o pripremama za borbu i kolektivnoj akciji i liderstvu, preskakanje koraka i individualna samodestrukcija uvek su se završavali vrlo malim ustupcima gazda. Tako možemo zaključiti da štajk glađu nije način da se pobedi eksploatator. „Radnici moraju imati sve prste na rukama (dodaćemo i snage koja na usta ulazi), da ih saviju u pesnicu“, reći će profesor Đokica Jovanović. Samodestrukcijom, radnici u poverenicima vide žrtve a ne pobednike i lidere. Fokus nije na kolektivnom delovanju koje utiče na to da gazde gube profit, već na preživljavanju vođe u štrajku koji tada simboliše radničku klasu. Iscrpljeni, bolesni i očajni, ljudi su spremni na očajničke poteze ali ne na borbu.
Gde su i šta rade?
Vratćemo se na činjenicu da se o sindikalnom delovanju u većini odbeglih kompanija ne može gotovo naći ništa dostupno na internetu. Pitanje je dakle, ako uzmemo tvrdnju iz koje možemo zaključiti da su radnici sami krivi što nisu sindikalno organizovani, šta i kako rade sindikalni poverenici i imali li negde na tragu sindikalac-organizator? Ko je on, kako deluje i šta radi?
Takođe, pretragom na internetu možemo videti da je u nekim fabrikama, direktnim stranim investicijama, u prethodnim godinama dolazilo do pobuna i štrajkova. Jedna od tih firmi jeste nemački Draxlmaier u Zrenjaninu. Nakon štrajka iz 2019. godine, nekoliko radnika i radnica je dobilo otkaze, prema tvrdnjama radnika i radnica, sidnikat koji je najbrojniji se stavio na stranu menadžmenta dok druga dva sindikata nisu imala kapacitet da preuzmu borbu i povedu kolektiv do pobede.
Otpuštanje i zapošljavanje, kako diktira tržište, svakodnevnica je zaposlenih u toj fabrici.
U vreme kad medijsku pažnju, sa pravom, okupiraju slučaji iz Kruševca i Aleksinca, pojedinačne borbe se vode u mnogim firmama po Srbiji. Jedan od tih slučajeva je borba radnice da ne dobije otkaz usled invalidnine, nastale nakon više od deset godina rada u Draxlmaieru. Nikada do sada nismo čuli predstavnike sindikata iz ove fabrike da govore da li ima ljudi koji su dobili neki stepen invaliditeta u fabrici, ne govore ni zdravstveni radnici o tome koliko radnika je na rehabilitaciji usled izrabljivanja u kompanijama, niti se sindikati iz zdravstva oglašavaju da li trpe pritiske i moraju da ćute o upropašćavanju zdravlja radničke klase u Zrenjaninu. Još 2015. godine je na portalu VOICEa osvanuo tekst o uslovima rada i posledicama po zdravlje u fabrici Draxlmaier. Od tad, do dana današnjeg, nikada niko nije organizovao pobunu protiv fabrike koja je u jednom momentu zapošljavala više od 6000 radnika i radnica. Šta bi se desilo kada bi se išlo korak po korak u organizovanju? Da li bi radnica L.Đ. morala da vodi pojedninačnu bitku ili bi je štitio granski sindikat, kolektivni ugoovr i masa koja bi zaustavila Srbiju za dan ukoliko gazde pokušaju da bace radnike na kolena?
Šta je domaća a šta strana eksploatacija? McDonald’s u Segedinu | lična arhiva autorke
Strah da mogu dobiti otkaze nadjačava sve drugo. Strah da neće naći drugo zaposlenje. Starh se pojačavao tako što su kompanije aktivno propagirale strahovladanje: ako bude oragnizovanja i pobuna, mi možemo dići sidro i otići.
Šta nam zato govore svi ovi primeri gde su radnici godinama ćutali i trpeli, izgubili zdravlje i ostali bačena, istrošena roba, gde su se kompanije i pored toga što nije bilo sindikalnog, kolektivnog delovanja spakovale i otišle? Govore nam, da nemamo šta da izgubimo osim sopstvenih lanaca. Kompanije tačno zanaju kada je vreme da otperjaju dalje, na istok i jug, gde je radna snaga jeftinija, resursi jeftiniji a regulacije nikakve. Oni unapred znaju da kada isisaju Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, na red dolazi Tajland, Vijetnam, Kambodža, Indija. Može i obrnuto, zavisi koliko nisko vladajuća klasa proda radničku klasu. Otuda je normalno da se dešavaju migracije radničke klase. Otuda i nužnost internacionalnog, antinacionalnog, klasnog, radničkog organizovanja.
Radnici iz Indije na gradilištu | lična arhiva autorke teksta
Gospoda su već odavno internacionalna, šta više i temelj današnjeg društva , policija je internacionalna. Zašto, dakle ne bi i radnici sledili ovom primeru svoje gospode? To vreme mora da dođe. (Svetozar Marković, 1877).
Tako kod pobrojanih fabrika koje su otišle preko noći iz Srbije vidimo da su u pitanju nemačka, ruska, talijanska, turska, austrijska, južnokorejska kompanija. Ruski “Spilit” i “Nefa”, nemčki “Serfud” ili turski “Bertex”, ne postoje razlike u odnosu prema radničkoj klasi. Neko će reći da nigde nema kineskih kompanija koje su otišle, da Kina investira u infrastrukturu i to je garant da ne postoji eksploatacija (ako žmurimo na pet stotina i više robova iz Vijetnama samo u Ling Longu i gomile zaposlenih radnika iz Turske, Pakistana i Indije koji rade za klikere). Pitanje je šta je garant da Kina neće poći stopama MMFa?
Broji se sitno
Cenkanje ljudskim životima, u vidu pregovaranja sitnim brojkama, na to se svodi poslovanje privatnih kompanija. Kada je brojka, neka je brojka do kraja. Radnik i radnica su brojke u statistici, brojke su na glasanju, brojke su u pristupniama, brojke su u subvencijama, brojke su na socijalnoj pomoći, brojke su u zdravstvenom sistemu. Što da se onda čudimo kada brojkama u novčanicama, kompanije otkupljuju grehove za smrt radnika, invaliditet radnika, otkupjuju se brojkama u donacijama i filantropskom delovanju i tako dalje. Treba da se čudimo kako smo došli do toga da možemo da prodamo svoju sigurnost za šaku rubalja, eura i jena. Što je najgore, u pregovorima učestvujemo sami samcijati. Kapitalizam se bije na radnom mestu, pre svega, uz dužno poštovanje svim aktivistima na ulici.
Tara Rukeci
26.1. 2024. u Zrenjaninu
* Stavovi izneti u tekstu su stavovi autorke i nisu nužno stavovi organizacije ZSF.
