ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

PITANJE O HLEBU – 

TO JE PITANJE O SAMOUPRAVI

Svetozar Marković

Geografija kapitalizma

Miroslav Samardžić – 

Marksisti su dugo zanemarivali problem organizacije socijalnog prostora. Marks je odlično uočio da prodor kapitalizma u tradicionalna društva razara njihove proizvodne i kulturne sisteme, donosi bedu i nasilje, ali u isto vreme otvara i horizont modernizacije. Kapitalizam porobljava, ali istovremno nužno stvara pretpostavke za emancipaciju. U člancima o britanskoj vladavini u Indiji on opisuje sve užase koje su doneli Britanci, ali očekuje da će neumitno uslediti i kapitalistički razvoj.

Već u Manifestu komunističke partije (1847) Marks i Engels predvideli su globalizaciju, težnju kapitala da pokori celu planetu. Oni pišu: „Potreba za sve prostranijim tržištima na kojima će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cijele Zemljine kugle. Svugdje ona mora da se ugnijezdi, svugdje da se naseli, svugdje da uspostavi veze.“

Ruski Boljševici prvi su razumeli da kapitalizam hijerarhijski strukturira prostor, zemlje koje su se prve razvile kontrolišu ekonomije perifernih društava i nastoje da ih podrede svojim potrebama, kao dopunski privredni prostor, kako se to govorilo u ideologiji nemačkog imperijalizma.

Šezdesetih godina XX veka trećesvetski marksisti, Samir Amin, A.G. Frank, Argiri Emanuel (Arghiri Emmanuel) i dr. razvili su teroriju o deformisanom razvoju perifernih zemalja, „razvoju nerazvoja“, oni su tvrdili da širenje kapitalizma u sve delove sveta ne donosi razvojne šanse nerazvijenim narodima, već permanentno siromaštvo i podređenost. U svetskom sistemu postoji podela na centar, poluperiferiju i periferiju, između ovih delova sistema postoje odnosi dominacije i eksploatacije.

U akademskoj literaturi značajni su uvidi istoričara Fernana Brodela (Fernand Braudel)
koji tvrdi da kapitalizam nije ravna ploča, nego reljef. Brojni Brodelovi učenici razvili su teoriju o kapitalizmu kao svetskom sistemu: Imanuel Volerstin (Imannuel Wallerstein), Đovani Arigi (Giovanni Arrighi) i drugi.

Na razvoj marksističke teorije o prostoru presudno je uticala knjiga Anri Lefevra „Proizvodnja prostora“ (Henri Lefebvre,La production de l’espace, 1974.). Prema Lefevru, kapitalizam preživljava tako što proizvodi prostor, država je nasilje orijentisano prema prostoru, razvojna dinamika kreće se od proizvodnje stvari u prostoru ka proizvodnji prostora. Najveći doprinos modernoj levoj teoriji o socijalnoj geografiji dao je Dejvid Harvij (David Harvey) koji je razvio obuhvatnu teoriju o ovoj temi. Pored Harvija, dragocena su i istraživanja njegovih učenika: Nila Brenera (Neil Brenner), Nila Smita (Neil Smith), Erika Svingedoua (Erik Swyngedouw) i dr. kao i Saskije Sasen (Saskia Sassen), Edvarda Soje Edward Soja) i dr.
U ovm eseju pokušaću, na osnovu rezultata savremene teorije o prostoru, da prikažem kako se on transformiše u kapitalzmu, koji faktori presudno utiču na promene političke geografije. Prikazaću prostorne forme koje su dominirale u eposi države blagostanja, potom ću opisati transforamcije teritorijalnosti do kojih je došlo zbog globalizacije.

 

Transforamcije prostora

 

Oko organizacije prostora uvek se vode socijalne borbe, on je izložen sukobima i osporavanju. Društveni sukobi nastaju oko pitanja da li treba da postoji samo jedan nivo vladanja i adminstriranja, ili treba da ih bude više, jedan, nacionalni prostor, ili mnoštvo prostora unutar kojih se vlada; da li vlast treba da bude koncentrisana na jednom mestu ili treba da bude kanalisana u više specifičnih lokacija; da li državne prostorne strategije treba da budu uniformisane ili diferencirane?

Tradicionalna geografija posmatra prostor kao statičnu naturalizovanu platformu društvene akcije, koja nije društveno konstruisana i modifikovana.Tradicionalni prostor karakteriše geografska blizina, oštro definisane granice, zatvorenost i hijerarhija fiksiranih nivoa.

Prema metodološkom nacionalizamu, sve društvene aktivnosti su organizovane na nacionalnoj osnovi. Nacionalni nivo je primarni ontološki lokus društvenih odnosa, taj prostor je fiksiran vanvremenski kontejner, reifikovan je i zamrznut.

Moderna socijalna geografija insistira da političke granice nisu prirodne, one su proizvedene. Teritorijalne države nikad nisu bile izolovane od uticaja širih socijalnih i ekonomskih struktura i geografskog poretka unutar kojih su delovale. Ne postoje prirodne univerzalne geografske jedinice unutar kojih se odvijaju socioekonomski i politički procesi. Prostor nije fiskiran, on je promenjiv, proizvodi se kroz kolektivno delovanje, istoričan je, svaka konfiguracija je privremena. Nacija i nacionalna država nisu priodne pojave, teritorijalnost nastaje u socijalnim procesima, teritrorijalne matrice su promenjive.

Organizovani prostor je relativno stabilna osnova za delovanje države, on je hijerarhizovan. Država određuje međuprostorne odnose i administrativne diferencijacije, određuje nadležnosti. Taj okvir može biti podriven kada snage promene nastoje da reorganizuju institucionalnu strukturu, granice ili funkcije subnaconalnih jedinica. Teritorija je geografska matrica preko koje deluje država, ona diferencira državne aktivnosti između različith nivoa teritorijalne adminstracije, koordinacije i politika, između različitih nivoa vlasti i lokacija. Nacionalne države su ključni akteri u rekonfiguraciji prostora. Različite vrste socijalnih procesa imaju različite geografije i ne uklapaju se glatko u strukturu nasleđenih hijerarhija.

Najmoćniji akteri organizuju prostor prema svojim interesima. Svaka nova forma države, svaki novi oblik političke moći uvodi svoj vlastiti način podele prostora, svoju vlastitu administrativnu klasifikaciju i diskurse o prostoru, o stvarima i ljudima u prostoru. Uvek postoji mnoštvo različitih, ali povezanih centara moći i nivoa političke vlasti. Akteri su onoliko moćni koliko su u stanju da upravljaju prostorom njihova moć zavisi od prostornih nivoa na kojima mogu efikasno da deluju. Društvene borbe su uvek geografske, odvijaju se u prostoru.

Prostor je privilegovani instrument državnih institucija koji one mobilišu kako bi regulisale društvene i političke odnose. Geografske hijerarhije su realtivno stabilne, u njima aktivnosti koje su organizovane na jednom nivou dominiraju u odnosu na druge, to su realtivno čvrste geografske strukture koje ograničavaju političke, ekonomske i kulturne aktvinosti na specifičan način. U situacijama kriza dolazi do radikalnog reorganizovanja prostora, do promene hijerarhijskih odnosa unutar njega.

Kapitalizam ima stalnu tendenciju da ukida barijere cirkulaciji kapitala. Prostorni sklop čine kompleksne matrice društveno proizvedenih konfiguracija i njima odgovarajućih vremenskih dimenzija, uklopljenih u društveno prosečno vreme cirkulacije kapitala u tekućem istorijskom spletu okolnosti.

Od XVII veka državna forma teritorijalnosti činila je stabilnu institucionalnu platformu za odvijanje akumulacije. Tokom XVIII i XIX veka evropske nacionalne države orijentisale su svoje regulacione aktivinosti primarno na uspostavljanje i koordinaciju integrisanog nacionalnog tržišta, kako bi se ukolinile prepreke njegovom nesmetanom delovanju, koje su nasleđene iz ranijih perioda. Trebalo je formirati tržište rada, roba, kapitala i zemlje, obezbediti kvalitetan novac, centralizovati državnu administraciju i graditi infrastrukturu. Moderni kapitalistički sistem organizovan je uz upotrebu državnog nasilja. Nacionalna država preoblikovala je prostorne matrice iz ranijih epoha.

Državu čini hijerarhijska kontrola odozgo-nadole, ona je i kulturna formacija sa ustanovljenim pravilima. Moderna država ima moć legitimiranu putem socijalnih konvencija koje su doborovoljno prihvaćene.

U kaptalizmu teritorijalna konfiguracija menja se kada dolazi do promene akumulacijskih strategija kapitala, ali uvek postoji zaostalo okoštalo geografsko nasleđe ranijih rundi akumualcije. Akumulacijska strategija je model ekonomskog rasta koji je povezan i uokviren državnim i drugim institucijama i politikama. Država mobiliše institucije sa ciljem da organizuje specifične forme intervencije, da reguliše cirkulaciju kapitala i balans odnosa snaga u civilnom društvu, sa ciljem stabilizacije reprodukcije.

Kaptal uvek transformiše vremenski i prostorni horizont. Strateški prostor je onaj koji oblikuje nove tehnološke i komunikacijske mogućnosti i delove državnog aparata.

Akumulacija je stalno nestabilan proces, posebno u vremenu kriza nasleđeni okviri kapitalističke teritorijalne organizacije mogu biti destabilizovani, jer kapital nastoji da transformiše socioprostornu infrastrukturu i sistem klasnih odnosa koji više ne predstavlja sigurnu bazu za održivu akumulaciju. Prostor se stalno rekonfiguriše kako bi se postigao optimalni politički okvir za dominaciju kaptala nad radom i celim društvom, unutar novih formi kapitalizma.

 

Geografija države blagostanja

 

Teritorijalna organizacija vlasti u državi zavisi od prihvaćenih ciljeva državnih politika. Ukoliko se želi postići jednakost, onda je forma organizacije više centralistička.

U periodu posle Drugog svetskog rata zapadnoevropske države ustanovile su standardizovanu administrativnu strukturu na celoj teritoriji, čiji je cilj bio ublažavnje ili uklanjanje razlika u razvijenosti putem centralno vođenih programa. Postoji endemski konflikt između tržišta i demokratije, elite bogatih oduvek nastoje da ograniče demokratiju kako bi sprečile aspiracije većine za vladom zasnovanom na ekonomskoj i socijalnoj pravdi.

Dominantna akumulacijska strategija bio je fordizam.To je sistem zasnovan na nacionalno organizovanoj podeli rada, sa masovnom proizvodnjom standardizovanih proizvoda namenjenih masovnoj potrošnji. Karakteriše ga jaka uloga države i monopla, centralizacija korporativne organizacione strukture i široka primena naučnih znanja u tehnologiji i upravljanju. Radni procesi su segmentirani, postojala je masovna ekspanzija unutrašnje ekonomije obima.To je bio centralizovani regulatorni poredak, smatralo se da razlike u razvijenosti regija ometaju rast.

U organizovanom kapitalizmu država je bila nadležna za centralno ekonomsko planiranje, u to doba postojala je tendencija stalnog rasta državne birokratije i masovnih investicija u industrijsku infrastrukturu. Cilj kejnzijanske ekonomske politike bio je jačanje domaće privrede, potrošnje i obrazovnog nivoa stanovništva.

Odnosi između kapitala i rada regulisani su putem korporativnog pregovaranja i sporazumevanja. Država je svoje funkcije vršila unutar nacionalne teritorije, preko niza selektivnih prostornih klasifikacija i političkih agencija. Svet kapitala bio je identifikovan sa nacionalnim okvirom, lokalni nivoi vlasti nisu imali vlastiti ekonomski život, morali su da slede razvojne pravce koje je utvrđivala nacionalna politika.

Fordističko-kejnzijanski period je bez presedana teritorijalizovao, ograničio i nacionalizovao političko-ekonomski prostor. U različitim nacionalnim formama država je činila relativno stabilan okvir artikulacije i dinamike akumulacije.

Kapitalistička regulacija predstavlja sistem pravila, običaja, normi i kompromisa koji su ustanovljeni unutar specifičnih institucija, i na taj način su konfliktini socijalni interesi uklopljeni u relativno stabilan sistem, rutinizovan i održiv prostorno –vremenski okvir. Monopolistička forma regulacije omogućavala je korporativnu koncentraciju i centralizaciju unutar velikih nacionalnih industrijskih sektora. Nacionalne države su primnjivale razne oblike industrijskih politika u nastojanju da postignu što bolje pozicioniranje na svetskom tržištu svojih nacionalnih šampiona, najuspešnijih monopola. Monetarna ponuda bila je regulisana na nacionalnom nivou, u sistemu fiksnih valutnih kurseva u bretonvudskom sistemu, pod dominacijom SAD. Svrha ovog sistema je bila zaštita nacionalne države od preteranih fluktuacija u međunarodnoj ekonomiji, to je bio Nju dil (The New Deal ) na svetskom planu.

Nacionalne centralne banke nadzirale su distiribuciju kredita korporacijama i potrošačima, dugoročne investicione odluke su bile moguće zahvaljujući stabilnom makroekonomskom rastu. Nacioanalna država bila je snažno angažovana u upravljanju agregatnom tražnjom, ekonomski rast bio je baziran na potrošnji običnih ljudi, sistem je omogućavao koristi i onima koji nisu vlasnici kapitala.

Državni prihodi obezbeđivani su preko progresivnog oporezivanja. Svetska ekonomija je bila parcijalizovana, između relativno autocentričnih nacionalnih ekonomija, SAD su vršile funkciju kontrole svetskog poretka. Uspostavljanje tržišta, regulacija i koordinacija bili su na istom, nacionalnom nivou, kapital nije imao izlaznu opciju, to ga je primoravalo da pristane na socijalne kompromise.

Lokalni i regionalni nivoi vlasti bili su integrisani unutar nacionalnih institucionalnih hijerarhija. U nastojanju da standardizuje snabdevanje socijalnih davanja i da koordinira nacionalne ekonomske politike, država je centralizovala instrumente za regulisanje urbanog i regionalnog razvoja. Loklani nivoi vlasti služili su kao transmisioni mehanizmi za sprovođenje centralno utvrđenih politika i programa. Decentralne jedinice su funkcionisale kao podređene agencije preko kojih je distribuirana socijalna zaštita. Centralizacija je bila organizovana kako bi se postigla jednakost životnih uslova na celoj teritoriji neke nacionalne države. Lokalne vlasti su obezbeđivale servise čija proizvodnja nije bila isplativa za privatna preduzeća i za kojima je postojala politička tražnja. Sistem je počivao na univerzalnom obezbeđivanju osnovnih servisa, što je zahtevalo uniformnost adimistrativnog organizovanja. Veliko preduzeće i država bili su strateška mesta na kojima se odvijala dinamika inovacija.

Unutar institucionalne arhitektura prostornog kejnzijanizma, regualcija i kontrola nad regionalnim razvojem bile su centralizovane. Država je upravljala tražnjom koju su zadovoljavali domaći proizvodi. Politika redistribucije počivala je na univerzalnom građanstvu, tj. apstraktnom građninu, politički prostor činila je zajednica građana.

Institucionalni aranžmani koji su ograničavali moć kapitala u posleratnom periodu postojali su zahvaljujući društvenim borbama pre i posle Drugog svetskog rata. Antifašistički pokret doveo je ne samo do vojnog sloma sila osovine, nego I do posleratne emancipacije nižih socijalnih slojeva u zapadnim državama, do pojave antikolonijalnih pokreta, sloma svetskog kolonijalnog sistema I pojave razvojnih nacionalizama u Trećem svetu. Posle ratova uvek dolazi do popravljanja društvenog položaja nižih klasa, koje u ratovima snose najveći deo tereta, a posle rata više nisu spremne da trpe podređeni položaj.

Tokom perioda države blagostanja došlo je i do izvesne promene na svetskom planu. Blokovska podela sveta stvorila je uslove za dekolonizaciju i ekonomski razvoj perifernih naroda i država. Ipak, odnosi dominacije nisu temeljno izmenjeni, bogate države i dalje su vodile imperijalne ratove protiv naroda Trećeg sveta, socijalni kompromis u centru njima nije doneo koristi. Ceh blagostanja u bogatim državama platili su siromašni narodi koji su i dalje bili eksploatisani i podređeni.

 

Globalizacija

 

Sedamdesetih godina XX veka formiraju se moćni klasni savezi koji su nametnuli odvajanje kaptalističke teritorijalne organizacije od nacionalnih konfiguracija koje su preovladavale u pethodnom periodu. Nastao je novi globalizovani sistem u kome postoje nove hijerarhije, globalno-nacionalno-lokalne interakcijie, ni jedan nivo nije primarni stub akumulacije, regulacije i socioprostornih orbiti. Nastali su postnacionalna geografija i bezgranični prostor.

Neoliberalni napad na socijalnu državu nije izveden u jednom, odlučujućem napadu, to je bio dug proces. Sedamdesetih godina nastupa kriza fordističkog sitema, propada bretonvudski sporazum, dolazi do naftne krize 1973. i intenziviranja ekonomske konkurencije koja je dolazila iz novorazvijenih zemalja. Opada profitabilnost masovnih proizvodnih industrija, pojavili su nezaposlenost i inflacija kao i zasićenje tržišta standardizovanim proizvodima. Velikom preokretu doprinele su i tehnološke promene i fiskalna kriza države. Posleratni socijalni kompromis počivao je na nestabilnom i privremnom odnosu snaga. Kada je radnički pokret počeo da gubi političku moć, buržoazija je uspela da podrije sistem koji je nametao ograničenja kapitalu. U to vreme počinju sve više da posustaju istočnoervopski socijalsitički sistemi, što je takođe dovelo do kolapsa levice na Zapadu.

U eri globalizacije prostor je decentriran, nacionalni nivo akumulacije i državne regulacije kombinovani su sa subnacionalnim i supranacionalnim teritorijalnim konfiguracijama. Destabilizovne su prostorne administrativne hijerarhije na kojima su počivali institucioanlni aranžmani, poput kolektivnog pregovaranja.

U postfordističkim akumulacijskim strategijama nastaju fleksibilni proizvodni sistemi, specijalizacija, pojačana fragmentacija podele rada i diferencijacija prizvoda. Proizvodi su sve manje standardni, proizvodni metodi su fleksibilni, industrije se orijentišu prema visokim tehnologijama i naprednim proizvodnim i finansijskim servisima. Preduzeća su reorganizovana, u bogatim državama zadržane su njihove centrale, istraživanje i matketing, a proizvodnja je preneta u regione sa jeftinom radnog snagom. Nove tehnologije omogućele su decentralizaciju proizvodnje i daljinsko upravljenje. Nekad čvrsto integrisna i centralizovana preduzeća, sa velikim brojem radnika, pretvorena su globalne mreže sa mnoštvom snabdevačkih i proizvodnih jedinica. Radna snaga je razbijena, razbacana po različitim delovima sveta, nepovezana, podeljena etničkim, verskim i jezičkim razlikama. Metropolski regioni situirani su na različitim nacionalnim teritorijama, odvojeni od svog nacionalnog okruženja, stvorena je „arhipelag ekonomija“.

U postfordističkom periodu lokalni nivoi vlasti su restrukturirani saglasno njihovoj poziciji na svetskom tržištu, unutar supranacionalne podele rada. Gradovi su postali ključna političko institucionalna arena u široj neoliberalnoj geogfafiji, kapital je podredio urban prostor potrebama akumulacije.

Posle Drugog sveg rata država je bila garant blagostanja i socioekonomske redistribucije, u eri globalizacije njena funkcija je pre svega da unapređuje konkurentnost preduzeća, postoji intervencija na strani ponude. Sredstva za te namene u javnim budžetima obično se obezbeđuju na štetu sredstava koja su bila namenjena za kolektivnu potrošnju nižih slojeva stanovništva. Država i dalje ima ključnu ulogu u gradnji moderne infrastrukture koja je fiksirana u prostoru i neophodna je da bi se procesi cirkulacije kapitala nesmetano odvijali. Nije podrivena centralna pozicija države, ona je samo reorganizovana. Država kao kontejner unutar koga se odvijaju socijalni procesi postao je je neadekvatan pojam zbog proliferacije prekograničnih dinamika i formacija. Promena se kreće od centripetalne konfiguracije nacionalne države ka centrifugalnoj multiplikaciji aktera.

Deregulacija međunarodnog finansijskog tržišta i kreditini sistem koji je nastao posle sloma bretonvudskog sporazuma podrili su nacionalno organizovano upravljanje tražnjom i nacionalno vođene monetarne politike. U uslovima globalizacije kejnzijanska makroekonomska politika nije mogiuća, zato što je dovedeno u pitanje postojanje državnog suvereniteta.

Državna intervencija u eri globalizacije nije ukinuta, već je politički institucionalno i geografski reorganizovana. Nacionalna država i dalje promoviše i reguliše socijalnu i prostornu koheziju, ali tradcionalne hijerarhije unutar nacionalne države znatno su promenjene. Multiskalarna dinamika neoliberalizma oslabila je ili demontirala institucionalna ograničenja marketizaciji, komodifikaciji, deregulaciji i hipereksploataciji radne snage. Erozijom državne teritorije smanjena je njena mogućnost da reguliše ekonomske aktivnosti unutar svojih granica.

Nacionalni nivo je i dalje geografska arena unutar koje se oblikuje globalni prostor i podređuje potrebama akumulacije kapitala, ali teritorijalnost više nije osnovni princip organizacije. Država je strateški akter u formiranju globalizovanog poretka, ona reorganizuje teritorijalnu organizaciju prema zahtevima globalne ekonomije, ona sama sebe demontira.

Disperzija ekonomskih aktivnosti u prostoru omogućava pojačanu dominaciju kaptala, posebno onog iz metropola. Centralne funkcije unutar globalnog sistema i dalje su koncentrisane na nacionalnom prostoru razvijenih zemalja, paraleno postoje i disperzija i centralizacija. Hipermobilni kapital disciplinuje nacionalne vlade.

Ključna ideja neoliberalizma je da je otvoreno, konkurentno i neregulisano tržište, oslobođeno od svih oblika državne intervencije najoptimalniji mehanizam za ostvarivanje ekonomskog razvoja. Zbog toga treba smanjiti korporativne poreze i privatizovati javni sektor. Izvršen je masovni napad na organizovani rad, ukinuti su mnogi socijalni programi, pojačana je mobilnst kapitala, urbana sirotinja je kriminalizovana. Država u interesu globalizovanog kapitala interveniše na strani ponude (pomaže onima koji prodaju, a ne onima koji kupuju, tj. bogatim, a ne siromašnim), nameće tržišnu disciplinu većini stanovništva, daje privatnim kompanijama brojne privilegije. Tako stvoreni sistem nazvan je socijalizam za bogate. Neoliberalizam je autoritarni revanšistički režim koji državu pretvara u institucionalni ansambl, kako bi je onemogućio da interveniše u korist većine stanovnika.

U globalizovanom poretku paraleno postoje i stare nacionalne strukture i nove globalne. Tamo gde su u stare jake, proces je evolutivan. U ranijim periodima međunarodna logika se kretala ka stvaranju nacionalnih država kroz imperijalnu geografiju, danas se globalni sistem ustanovljava unutar nacionalne države.

Marksistički autori samatraju da je deteritorijalizacija akumulacijska strategija kapitala, preko kojih velike firme delovanjem u sajber prostoru nastoje da se oslobode regualtornog delovanja države.

Činjenica da je neki proces ili teritorija deo suverene države nužno ne znači da je determinisan od strane te države, on može biti lokalitet unutar globalnih, nenacioanlnih procesa, mešavina nacionalnih i nenacionalnih elemenata. Dinamika globalizacije je višestruka, neki procesi odvijaju se unutar eksplicitno globalnih institucija, drugi se odvijaju duboko unutar teritorija i konstruisani su unutar nacionalnih miljea, a po svojoj suštini su globalni.

Subnacionalni nivo je deo globalnog koje se strukturira unutar nacionalnog. Globalno umrežavanje lokaliteta drukčije je nego u nacionalnim državama. Globalizacija destabilizuje hijerarhijske odnose između različitih lokaliteta koji su deo nacionalne teritorije, dodeljuje im različite uloge i mesta u hijerarhiji globalnog prostora. U globalizaciji, države zadržavaju primat, one denacionalizuju i reorganizuju prostor i formiraju globalizovani sistem. Nove prostorne forme posledica su promena odnosa moći između klasa.

Infrastrukturna čvorišta globalizacije nalaze se u globalnim gradovima, ona su teritorijalno fiksirana. Moć koju ovi gradovi imaju u svetskim mrežama odvojena je od nacionalne matrice, oni su uklopljni u globalna kretanja kapitala, roba i rada koje ni jedna država ne može lako da kontroliše. Ekonomski uspeh globalnih gradova nužno se ne prenosi i na njihovo nacionalno okruženje. Pitanja koja oni sebi postavljaju su: zašto delovati unutar hijerarhijskih struktura koje definiše država a ne uključiti se direktno u otvoreni prostor i komunicirati sa lokalnim akterima iz drugih država, zašto ne učiniti skok iz nacionalnog u internacionalno, u direktne loklano-globalne transakcije? To je poredak „globalne lokalizacije“, lokalni prostor postaje deo globalnog, bez posredovanja države. Globalno je lokalizovano duboko unutar države i drugih nacionalnih institucija.

U globalnim gradovima ukrštaju se mnogi globalni procesi, to su u fizičkom prostoru nacionalni lokaliteti, ali njihova ekonomska pozicija je unutar nenacionalnih globalnih mreža. Najznačajnije punktove globalizacije čini mreža finansijskih centara , oni su deo nacionalne teritorije, ali nisu nacionalni u istorijskom značenju pojma. Zahvaljujući digitalizaciji nastaje globalno civilno društvo.

Strateške lokalitete globalizacija čupa iz nacionalnog prostora, oni gube identitetske veze sa nacionalnim izvorima. Formira se novi pojam zajednice i članstva u njoj, nastaju transnacionalni urbani sistemi unutar kojih se odvijaju globalne transakcije. Iako globalne mreže svoje strateške tačke imaju unutar nacionalnih okvira, njihove države ne mogu da ih kontrolišu i regulišu. Regulatorne funkcije postaju delatnost ne samo države, nego se nezavisno od njie endogeno formulišu na osnovu autonomnih sporazuma umreženih aktera. Mreže preuzimaju funkcije nacionalnih pravnih okvira, standardi zamenjuju čvrsta pravna pravila, stvaranje normi je privatizovano. Odlučivanje se denacionalizuje kako bi se privatizovalo. Privatizacijom procesa donošenja normi i nametanjem državama korporativne privatne logike, privatne agende postaju javna politika, stvaraju se partikularistički normativini poretci.

Slaba domaća legislativa podriva političke kapacitete građana da zahtevaju odgovornost nosilaca javnih funkcija, jačaju privatizovane egzekutive koje su vođene globalnom politikom. Nacionalno zakonodavstvo ograničeno je na domaća pitanja. Međunarodne institucije, poput Svetske banke. Međunarodne trgovačke organizacije i Međunarodnog monetarnog fonda pregovaraju samo sa izvršnim vlastima. Zakonodavci samo ratifikuju već zaključene sporazume, formira se savez državne egzekutive i globalnog korporativnog kapitala, klasična teritorijalna, hijerarhijska organizacija vlasti tranfsormiše se u mreže.

Ovakav sistem nije kompatibilan sa demokratijom, paralelno postojanje globalizovanog kapitalizma i demokratije nije moguće. Opada značaj klasa, formiraju se slabo integrisane, skupine nastale na osnovu posmodernih životnih stilova i identiteta. Iako su odnosi nejednakosti sve izraženiji, to ne dovodi do nastanka klasne svesti, što sistemu olakšava neutralizaciju segmentiranih, teritorijalno lokalizovanih i izolovanih pobuna. Otud insistiranje na značaju multikulturalizma, čime se postiže da stukturne protivurečnosti savremenog kapitalizma ne dovode do nastanka klasne sveti. Univerzalno građanstvo podrivino je politikom identiteta, naglašavanjem jezičkih, etničkih i kulturnih posebnosti, čime je razbijena politička kompaktnost naročito nižih socijalnih slojeva. Politika identiteta je strateška koncepcija globalizovanog kapitala da neutrališe otpor jednom drastično nepravednom i neodrživom sistemu. Pojmovi građanstva, praksi, identiteta, diskursa lojalnosti i pripadanja, destabilizovani su. Globalizacijom su podriveni građanstvo kao pravna veza pojedinca i političke formacije i lojalnost državi. Ako državljanstvo ne znači garantovanje socijalnih prava, to vodi do slabljenja veze između siromašnih i države. Neoliberalizam naglašava značaj tržišta kao mehanizma za rešavanje socijalnih problema.

Poredak je tako organizovan da je kolektivna akcija nezadovoljnih otežana ili potpuno onemogućena. „Zajedničko“ se komodifikuje, “kolektivno“ se uklapa u širi tržišni okvir unutar koga dominira kapital.

Globalizacija ne podriva samo teritorijalni, već i temporalni suverenitet država, jer hipermobilni i superbrzi kapital onemogućava državne aktivinosti u ekonomiji. Ubrzanje tržišnih interakcija redukuje vreme koje je neophodno za utvrđivanje i koordinaciju političkih odgovara na ekonomske događaje i krize. Egzekutiva stiče prednost u odnosu na legislativu i sudstvo, zbog toga što može brže da reaguje. Globalizacija umanjuje ili potpuno poništava kapacite organizovonog rada da se odupre pojačanoj eksploataciji. Ona favorizuje pokretljivost, omogućava privatnim korporacijama da im rad bude dostupan resurs proizvodnje koji nije u mogućnosti da utiče na visinu nadnica i uslove rada. Cena rada na pojedinim lokalitetima utvrđuje se prema svetskim merilima. U globalizovanom sistemu plate su trošak koji ne utiče na tražnju kao ranije, i treba ga smanjiti. Socijalna politika podređena je očuvanju tržišne fleksibilnosti i konkurentnosti u globalnom kontekstu, država postaje sve autoritarnija, jačaju paralelene mreže moći koje su povezane sa kapitalističkim interesima. Otopr dobija forme verskog fundamentalizma i nacionalizma, jačaju komunitaristički pokreti kao odgovor na spoljašnje ekonomsko-političke pritiske. Njih globalni sistem lako kompromituje i neutrališe. Klasne borbe u XIX i XX veku počivale su na afirmaciji univerzalnih vrednosti, cilj je bio postizanje socijalne pravde. U globalizovanom poretku dominiraju borbeni, isključivi verski fundamentalizmi koji fragmentiraju otpor, podređene klase međusobno se sukobljavaju. Borba se ne vodi između svetskog proletarijata i svetske buržazije, već između hriščanstva i islama i sl.

U globalne mreže integrišu se samo neki delovi nacionalne privrede i neki lokaliteti, oni koji su sposobni da se takmiče na svetskom tržištu. Zbog toga dolazi do unutarnacionalne prostorne diferencijacije i povećanja razlika u razvijenosti između regiona koji su integrisani u globalne tokove i onih koji nisu, koji su marginalizovani. Neoliberali smatraju da su unutarnacionalni prostorni dispariteti neizbežan preduslov i posledica tržišno generisanog rasta. Državne prostorne strategije reorganizovane su, od nacionalnih redistributivnih modaliteta ka urbanocentrično orijentisanim formama prostorne politike čiji je cilj popravljanje konkurentnosti.

U globalizovanom poretku lokalne ekonomije nisu sposobne da se odupru krizama. Kapitalizam više ne deluje unutar država, naprotiv, države treba da se ukolope u globalni prostor koji oblikuje kapitalizam koji odlučujuće utiče na njihovo delovanje i definiše njihove funkcije. Binarna podela nacionalno-globalno više ne odgovara stvarnosti, ne postoje rigidne distinkcije unutra i spolja. Subnacionalni prostori su direktno uključeni u interakcije koje se odvijaju unutar globalnih mreža, oni preuzimaju uloge koje su nekad pripadale državi. Slabo povezane, nekompaktne teritorije na velikim razdaljinama ne mogu da obezbede efikasno upravljanje. Globalni poredak se kontrolisano dezorganizuje, kako bi krupni kapital bio jedini značajni akter na svetskoj sceni. U ovakvom sistemu dobitinici su malobrojni, 001%, dok većina svetskog stanovništva pada u siromaštvo i beznađe.

Velika kriza 2007/2008, nije dovela u pitanje globalizovani poredak. Odsustvo regulacije na nacionalnom i svetskom planu dovelo je do najveće finansijske krize u istorij, ali odnosi moći nisu promenjeni. Vrhovi svetske buržoazije uspeli su da mobilišu kapacitete nacionalne države kako bi se kriza sanirala, a onda je sve nastavljeno po starom. Kad je kriza izbila, buržoazija je posegnula za upravljačkim kapacitetima nacionalne države, njena prostorna strategija promenjena je kako bi se postigli trenutno željeni efekti. I tako dalje, ka još razornijim krizama.

Efikasno upravljanje na globalnom nivou nije moguće, nezamisliva je svetska vlada, zbog toga je resuverenizacija jedina prostorna stategija koja omogućava progresivne političke reforme.

Autor je aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma
13.6.2018

Comments are closed.