Navigacija
Šijem, oči suze, malo i od prašine.
“Šijem, ćutiš, ne smeš reč da kazeš, odmah te opomene. One tamo se sćućure, ćućure, miljenice. Mi ovamo, ako piješ vode, što tako često uzimaš vode. Pa da li je to normalno?”
Ovo u jednom trenutku razgovora, glasom mešavine besa i nemoći, kaže Mara. Mara je srčani bolesnik. Nakon operacije, u svojim kasnim pedesetim, dobija uput sa biroa da se javi na rad u šivaonicu. Do nje, sa nama koji smo vodili razgovor, sedi sad već bivša radnica Lela. Bivša je jer kaže, posla se ne boji, radi sve, ali da je neko ponižava, omlovažava, unosi se u lice, viče, urla, to nije mogla da izdrži. Mara je u toj radionici godinu dana. Lela je izdržala tri godine. Kako i koliko će i sama izdrzati, to ni ona ne zna, kaže Mara. Obe su se složle da je plata redovna. Minimalna, nešto i veća od minimalne, redovna. Redovan je i polurobovlasnički odnos poslodavca prema njima.
“Da, da, viče, govori i da smo glupače, i da ništa ne znamo, da smo neradnice,na svoje miljenice nikako, sa njima sve normalno,lepo, na nas kao da nismo ljudska bića.”
Prema rečima ove dve radnice, kada bi trebale da poređaju po nekom redosledu najveće probleme u firmi, one su to svaka za sebe, a isto, uradile: odnos poslodavca, međuljudski odnosi, uslovi rada (zagušljivost), organizacija rada, bezbednost, plata.
Posebno pitanje je bilo da nam opišu kako izgleda ta njihova radionica.
“Pa znate kako, kod stepenica na ulazu, visoke stepenice uske, vec se zadišem dok se popnem. Onda uđeš, to ti je kao hala, mašine okrenute tako da ne možemo da komuniciramo. Zagušljivo je. Leti je pretoplo. Od tog lepka najviše, to se oseti. Zaštitu nemamo adekvatnu. Ćuti i radi sa tim sto ti daju.”
“Kad se povrediš, ko u većini firmi, šalju te u urgentni ali da ne kažeš da si se povredio na poslu, taksijem šalju.”
Normalno da na pitanje da li prijave inspekciji, samo uz kiseo smešak odgovore da to nema svrhe, nece doći, ili će se najaviti. Problem najave inspekcije jeste jedan od ključnih jer u tom slučaju poslodavac za taj dan obezbedi sve da ispektor ne nađe ništa. Korupcija je nešto što se naslućuje. Radnici ćute da zadrže posao. Nekad imaju utisak da ako to izgube, neće dugo naći ništa, pa onda- BOLJE IŠTA, NEGO NIŠTA.
Drugo što ističu obe jeste organizacija rada. Traži se norma, radnici se “bacaju sa jedne radne pozicije na drugu”, kako same ističu: “Taman naučiš i uhodaš se u jedno, ona drčno dođe i kaže ti sad ideš ovamo, neceš to raditi, pređi na ovaj deo proizvodnje”.
“Te kreni da šiješ, ostavi to, pređi da lepiš, kreneš da lepiš, idi na kalupe…kako da postignem normu, kad ni mašine nisu iste, jedna je desna, druga leva, da se uhodaš samo treba vremena, gazde samo ajde brže, ne misle da tako smo svi na gubitku”.
Za njih je ovo možda i najveći problem. Gazda je stalno prisutan, verbalno nasilan, norma se tesko postiže pod pritiskom. Uz to, postoji i izdvajanje povlašćenih radnica, nepravda je demotivišuća. Ni Leli ni Mari nije jasno kako gazda ne uočava da mu produktivnost pada tim ponašanjem, takvom organizacijom. Lela je imala priliku da vidi kako kooperantska firma radi, kaže da je to “nebo i zemlja” i da u takvoj firmi nikad ne bi dala otkaz. Ovde nije mogla da izdrži ponižavanje i urlanje vlasnika firme. Obe se pitaju “A kome da se pozališ?”
Institucije ne rade svoj posao, ako i rade, radnice u njih poverenja nemaju. Sudski sporovi su dugačcki i neizvesni, povesti radni spor, za to treba imati živaca. Posla je sve manje, čuvaš i ono što znaš da nije dostojno čoveka.
Na pitanje da li bi postojao način da se njhova situacija poboljša, da radnici sami nešto urade, rekle su da da- da se ima sindikat. Bile bi spremne da se učlane u sindikat, međutim, u ovakvim privatnim firmama, sindikat se pokazao isključivo poguban po njegovo članstvo. Pre se ugasi nego što se osnuje. Takođe su istakle da mladi ne znaju sta je značio pre sindikat. Kako su pre, u vreme Jugoslavije, radnici bili radnici, ne potrošna roba. Guranje norme uništava čoveka, norma se povećava, zdravstvena zaštita se smanjuje, radnici ce ostati prepušteni sami sebi i svojim porodicama kada ne budu mogli više da doprinesu firmama ono sto se od njih očekuje. Nikome neće biti potrebni.
Lela i Mara bi volele sindikatu firmi u kojoj rade. Ne samo u ovoj, bilo gde da su zaposlene. Fer firmu. Davale bi maksimum kao i sad,samo ne iscrpljene i bez želje da sutra ustanu za posao.
Za kraj, Mara priča: “Povredila sam ruku na poslu, prošla mi je igla. Krvi na sve strane. Oni me šalju taksijem uz pretnju da kazem da se desilo kod kuce. Ide jedna od miljenica sa mnom, da proveri da slučajno ne prijavim. Ćutim, šta ću. Ona me zove posle par dana da vidi, gazdarica, da li mogu da radim.”
Možda je poređenje preterano. U radnim logorima naicističke Nemacke, osoba koja nije mogla da radi, jednostavno je bila liklvidirana. Kapitalizam ima svilene rukavice. Poslati nekog na biro, to kod nas znaci neće dugo naći posao, ili ce naći isti takav, pa jovonanovo. Privatne firme u malim sredinama, bez velikih proizdvodnih pogona, mogu, tretiraju i tretiraće radnike kao rob(u/a), ne kao čoveka koji njima prodaje svoj rad, radnikovo privatno vlasništvo, koji im stvaraju višak vrednosti.
* Intervju je urađen 6.7.2019. u okviru obuke koju je organizacija CEDRA iz Slovenije držala članovima Zrenjaninskog socijalnog foruma u okviru projekta podržanog od RLS. Intervju vodili Branko Bembič i Rukeci Tara.
** Imena radnica su izmenjena, izabrale su same nadimke za ovaj razgovor.
*** Naslovna fotografija: 1867 stroj za šivanje.
https://www.facebook.com/photo?fbid=213489230138531&set=a.202975904523197
