Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Rasizam kao ideološki Weltanschauung i Visione del mondo
Od samih početaka režima najviše su bila primenjivana masovna hapšenja i slanja u logore i internaciju. U Italiji su, najčešće, to naređivali „specijalni sudovi“, a u Nemačkoj je jednostavno policija za sebe najpre prisvojila, a kasnije odgovarajućim aktima i dobila, pravo da hapsi radi „zaštite“ društva. Ovaj izgovor je mogao biti motivisan političkim razlozima (pa su hapsili i slali u logore komuniste, socijaldemokrate, liberalne ljude i slične), rasističkim razlozima (Jevreje, Rome) ili „rasističko-higijenskim“ razlozima (homoseksualce, duševne bolesnike). Vremenom se mreža logora širila, a naročito umnožila u toku drugog svetskog rata. Te „zaštitne“ ustanove postale su, u stvari, monstruozna mučilišta i, kasnije , prave fabrike za ubijanje. Treba reći i da su nacisti u svemu ovome daleko prevazišli italijanske fašiste.
Rasizam je u svemu tome igrao naročitu ulogu, pre svega u svom antisemitskom obliku. Međutim, upravo je u ovom slučaju postojala velika razlika između fašista i nacista. Kod fašista je dugo sve imalo izgled elitizma, koji je tu i tamo objašnjavan, često posredno, biološkim razlikama među ljudima. Ugaoni kamen Musolinijeve kritike demokratije jeste u tome što, po njemu, ona nekolicini idiota omogućava da jednog genija preglasavanjem nateraju na bilo šta. Zato je tvrdio da upravo fašizam otvara put onima koji su kakvoćom bolji. Takođe, primer za ova gledišta i fašističko shvatanje žene kao, prema muškarcima, nižeg bića, shvatanju s potpunim društvenim i posledicama na štetu žene.
Propagandni plakat za regrutaciju u italijansku SS legiju | gothicline.files.wordpress.com
Kada je reč o antisemitizmu, fašizam dugo nije hteo da ga prihvati, a Musolini je jednom, dok se još nije sprijateljio s nacistima, u javnom govoru rekao i ovo: „Trideset vekova istorije dozvoljavaju nam da sa suverenim sažaljenjem gledamo na izvesna učenja s one strane Alpa, koja su razvijena iz zaostalosti onih ljudi koji su bili analfabete u vreme kada je Rim imao Cezara, Vergilija i Avgusta.“ Docnije, sa savezništvom s Nemcima i pripremama krajem tridesetih godina za budući rat, fašističko vođstvo je ocenilo da je dobro prihvatiti antisemitsku ideologiju, očevidno, kako bi se ideološki još više povezali sa nacistima i, takođe, drastičnim načinom izvršili novu ideološku mobilizaciju fašista i nacionalista Musolini je proklamovao: ,,Mi smo rasno čisti Arijevci mediteranskog tipa.“ Tvrdio je da su Italijani, u stvari, takođe došli „sa severa“, ali je istovremeno uplitao i stare priče o neposrednim naslednicima antičke tradicije Rima i njegove imperije. „Rasističkim manifestom“, od 14. jula 1938, fašizam je i zvanično uveo antisemitizam u društveni život, pa je Jevrejima zabranjeno da vrše javne poslove, da pohađaju italijanske škole itd. Ustanovljen je i antisemitski časopis „Čuvanje rase“, a do veće uloge je došao i rasista Preciozi. U Forliju duče je isticao: „I u rasnom pitanju mi nastupamo bezobzirno.“
Nacisti su bili fanatični antisemiti, ponikli iz nemačkog rasističkog ambijenta i kriminalno odani tome programu od prvog do poslednjeg dana svog postojanja. To što je Adolf Hitler voleo, pa i umeo, da sluša Riharda Vagnera nikako nije bila posledica nekog muzičkog ukusa, nego odanosti antisemitskoj tradiciji nemačke desnice. Hitler, na najmonstruozniji zločin nezamislivo gigantskih razmera spremni antisemita, izlivao je rečima svoju mržnju prema Jevrejima još dok je bio neznana skitnica. Iznosio je sa izuzetnom vatrom, antisemitske teorije još kao specijalni agent obaveštajne službe pri minhenskoj vojnoj komandi; kao firer je grmeo protiv Jevreja, a u trenucima sloma, kada je bio pola koraka od groba, diktirao je u svoj politički testament: „Proći će stotine godina, ali će se iz ruševina naših gradova i umetničkih spomenika ponovo obnoviti mržnja protiv naroda koji je, u krajnjoj liniji, odgovoran za sve ono što nam je priređeno, prtiv međunarodnog jevrejstva i njegovih pomoćnika.“
Bila je to, u stvari, takođe stara desničarska teza – da neuspeh imperijalizma treba, radi pripremanja novih budućih pokušaja, prebacivati na drugog; pre svega na Jevreje. Uostalom, u prvom svetskom ratu Jevreji koji su pripadali krupnom kapitalu dali su maksimalan doprinos poduhvatu Rajha da vodi borbu za svetsku moć, kao što su Jevreji levičari, posebno levi socijalisti, snažno sebe ugradili u revolucionarni poduhvat da se nemačkom narodu otvore sasvim drukčije isrorijske perspektive. Hitlerov iracionalizam, međutim, imao je uticaja upravo zato i samo zato što je on već bio duboko uronjen u glavne desničarske tokove nemačkog·života. To je, povratno, omogućavalo Hitleru i nacizmu da izvrše takav masovan i težak zločin protiv Jevreja da mu u istoriji, toliko ogrezloj u krvi, nema ni približnog primera.
***
Nacisti postavljaju natpis na jevrejskoj prodavnici podstičući Nemce da bojkotuju radnju u Berlinu (1. 4. 1933) | allthatsinteresting.com
Nacisti su 1. aprila 1933. orranizovali bojkot jevrejskih trgovina, lekara i advokata, zatim je usledilo „čišćenje“ javnih službi od Jevreja. Ulice su bile izlepljene plakatima: „Nemče, ceni sebe! Ne kupuj kod Jevrejina!“ Već se veći broj Jevreja našao u zatvorima i logorima. Postepeno je uvođeno i ograničavanje mogućnosti kretanja Jevreja, kao i obaveza da na odeći nose jasnu oznaku svoje „nearijevske rase“. Takođe bila su u toku zastrašivanja Nemaca koji se nisu hteli pridržavati antisemitskih načela. Ipak, bilo je očigledno da režim još nije mogao da krene nekim radikalnim kursom i da još tačno ne zna kako će ostvariti svoj rasistički program. Zato se prvih godina, u osnovi, radilo na tome da se jevrejskom delu stanovništva što više oteža život i, tako, natera na iseljavanje. To nastojanje je dalo nekog rezultata i već 1933. počelo je iseljavanje Jevreja svih društvenih slojeva i svih zanimanja Tako su, na primer, u prvoj godini nacističke vlasti, Nemačku napustile i poznate milionerske porodice Moze (vlasnici listova Berliner Tagesblat i Volkszeitung) i Ulštajn (Ulstein, veliki izdavač knjiga).
Albert Ajnštajn je, takođe te godine, otišao u emigraciju i u svojim javnim istupima počeo svetu da objašnjava duboku nehumanost i dalekosežno opasni karakter onoga što je počelo da se zbiva u Nemačkoj. U Amsterdamu je, sledeće, 1934. godine, objavio prvu verziju svog poznatog demokratskog, humanističkog i antinacističkog spisa „Moja slika sveta“. Smatra se da je do novembra 1938. Nemačku napustilo oko 170.000 Jevreja.
Spomenik Albertu Ajnštajnu u Vašingtonu | bs.traasgpu.com
Hitler je 15. septembra 1935. proglasio Nirnberške rasističke zakone. Prvi od tih zakona je, uopšte, određivao ko može biti državljanin, tj. punopravni građanin Rajha, pri čemu je naglasak bio na tome da je uslov „nemačka ili srodna krv“ i „držanjem dokazane volje i spremnosti da se verno služi nemačkom narodu i Rajhu“. Međutim, u prvoj uredbi o primeni ovog zakona (od 14. novembra 1935) stajalo je da „Jevrejin ne može biti građanin Rajha.“ Drugi Nirnberški zakon je, navodno u interesu „opstanka nemačkog naroda“ i „zaštite nemačke krvi i nemačke časti“, zabranjivao brak Jevrejima i svaki vanbračni odnos Nemaca i Jevreja. Time su u drušrvenom životu Nemačke pravno nastale dve sasvim različite grupe stanovnika, jedna s pravima, druga bez prava. Nizom posebnih uredbi i objava, stvorenih kao dopuna zakona, zatim su proširene pravne osnove za dalje isključivanje Jevreja iz službe, a zatim, od leta 1938. za zabranu mnogima da se uopšte bave svojom profesijom (lekarima, advokatima, apotekarima), za ometanje u privrednoj delatnosti, za naročito administrativno i policijsko registrovanje Jevreja itd.
Priredio: Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
