Navigacija
Posle grčkog referenduma na kome je narod rekao ne državnim kreditorima, nakon što su zloupotrebili otuđenu grčku vlast i davali joj neobezbeđene kredite, nova vlast, navodne leve orjentacije, suprotno narodnom protivljenju izraženom na referendumu od 05.07.2015. godine, se ipak dogovorila sa kreditorima radi dobijanja novog kredita, koji Grčka takođe neće moći vratiti. Agonija jedne države u finansijskim lancima neoliberalnih lihvara, se nastavlja.
Grčka država još nije bankrotirala, ali je bankrotirala njena suverenost zbog pogrešnog stava prema dugu i poveriocima. Državni dug koji se ne može vratiti, prema neoliberalnom shvatanju, je valjan osnov za oduzimanje suvereniteta jednoj državi i za njeno uvođenje u dužničko ropstvo, koje ta država mora prihvatiti, zajedno sa svim uslovima koje joj kreditori nametnu. Dužničko ropstvo podrazumeva povećanje prihoda i smanjenje rashoda dužnika, kako bi ostalo više sredstava za otplatu duga, ali i rasprodaju imovine dužnika. Povećanje prihoda se vrši putem povećanja poreza, tj. većim zahvatanjem iz prihoda građana, koje smanjuje njihovu kupovnu moć, pa time i privrednu aktivnost, tj. proizvodnju roba i usluga koje građani koriste. Smanjenje izdataka se vrši smanjenjem plata i penzija, te podizanjem starosne granice za odlazak u penziju.
Pod pritiskom kreditora predsednik grčke vlada Aleksis Cipras je prihvatio formiranje fonda od 50 milijardi evra pod kontrolom kreditora, iz kojeg će se kupovati državna imovina Grčke, a sav prihod od privatizacije grčka država će morati uplaćivati kreditorima, tako da se sredstva vraćaju kreditorima. Na taj način kreće prinudno izvršenje nad državnom imovinom u Grčkoj.
U Grčkoj je došlo do dvostruke izdaje. Suverenitet naroda je najpre doživeo izdaju od strane same grčke vlade, koja nije sprovela volju naroda izraženu na izborima. Sa druge strane, suverenitet Grčke je pogažen i od strane Evropske Unije, koja kreće sa rasprodajom državne imovine Grčke, odnosno sa njenim preuzimanjem kroz privatizaciju, radi namirenja spoljneg duga.
Postavlja se pitanje koji je prihvatljiv način naplate dugova od države, a da se ne pogazi njen suverenitet. Radi očuvanja suvereniteta državni dug bi se mogao naplatiti samo iz tekućih prihoda države, ali ne i iz državne imovine. Dug koji se ne može naplatiti iz tekućih prihoda države se mora smatrati nenaplativim dugom, i radi njegovog izmirenja ne bi trebalo biti dozvoljeno uzimanje novih kredita. Daljim zaduživanjem se nastavlja sa iscrpljivanjem državnih resursa i sa osiromašenjem privrede i naroda te države, odnosno dolazi do daljeg produbljavanja ekonomske krize.
Nenaplativ državni dug se mora tretirati kao nelegitiman. Ovo sa razloga što su i sami kreditori bili dužni da vode računa o kreditnom rejtingu države kojoj daju zajam, odnosno o mogućnosti da država taj kredit vrati iz redovnih prihoda. Očigledno je međutim da su, u sadašnjim geo-političkim prilikama i međunarodno-pravnoj konstelaciji, kreditori imali u obzir kao jemstvo i državnu imovinu, privredne i infrastrukturne resurse u vlasništvu države, kao i samo državno zemljište, odnosno teritoriju, te su krediti davani i prezaduženim državama. Prezaduženim pojedincima, fizičkim licima se inače ne odobravaju novi krediti, pa nema osnova za drugačije ponašanje kada je u pitanju zaduživanje države.
Državna imovina je jedan od stubova, tj. od garancija državne suverenosti. Državna imovina (nepokretna i pokretna) služi vršenju raznih državnih funkcija, te bez nje država ne bi mogla pravilno funkcionisati, neke svoje uloge ne bi mogla uopšte izvršavati, ili bi morala zavisiti od privatnika koji bi joj ustupali njihove resurse radi obavljanja poslova iz državne nadležnosti. Namirivanjenjem dugova iz državne imovine onemogućava se vršenje određenih državnih funkcija, a građani ostaju bez javnih usluga koje pruža država, te ih moraju plaćati privatnom dobavljaču, a na privrednom polju građani više ne mogu raditi na državnoj, kao kolektivnom obliku svojine, nad kojom imaju suvlasnička prava i bolji položaj, uz mogućnost ostvarivanja većih zarada. Društvena kohezija se razara zajedno sa nestankom državne svojine, a društveni antagonizmi se znatno uvećavaju.
U unutrašnjem pravnom poretku državna nepokretna imovina ne može biti stavljena pod hipoteku, odnosno ne može biti predmet namirenja poverilaca, jer predstavlja sastavni deo državne suverenosti. Isti princip mora važiti i na međunarodnom planu, inače bi se brzo vratili u feudalno uređenje. Monopol privatne svojine bi mogao dovesti do gubitka državne suverenosti i do rasparčavanja državne teritorije. Građani bi postali najamni radnici, u fabrikama ili na njivama, i ne bi mogli više biti suvereni, u sopstvenoj državi, odnosno na teritoriji na kojoj žive vekovima. Mogućnost njihovog proterivanja sa tuđeg privatnog poseda, na kome će se naći krivicom nesposobnih vlastodržaca, bez uslova za normalan život, će biti stalno prisutna.
Na međunarodnom planu je očigledno da poverioci smatraju kako nepokretna državna imovina može da bude predmet izvršenja radi namirenja njihovih potraživanja. Jedan od načina na koji to ostvaruju jeste proces privatizacije. Sredstva ostvarena od privatizacije u toj situaciji idu kreditorima. Ono što nije jasno jeste zašto se međunarodna neoliberalna zajednica zalaže za bezuslovnu privatizaciju, po niskim cenama i pod lošim uslovima za državu. Ovakvom rasprodajom su oštećeni i interesi poverilaca.
Druga nedoumica je zbog čega se ubrzano povećavaju iznosi odobrenih kredita već prezaduženim državama, čija je ekonomija u krizi. Postoje dva moguća odgovora na to. Prvi je da odobrena sredstva i dalje ostaju u bankarskom sektoru kreditora, i da se njima u krajnjoj liniji opet finansira proizvodnja i izvoz država kreditora, dok vraćanje duga pada na teret države koja je kredit uzela. To je idealna kombinacija za privredni rast u državi kreditoru, ali i za dalje ruiniranje privrede u zaduženoj državi. Drugi mogući odgovor jeste da se na ovaj način ubrzano privatizuju i preuzimaju prirodni i privredni resursi zadužene države, tako da se ono što se ne može namiriti iz tekućeg budžetskog priliva namiruje prodajom ili preuzimanjem državne imovine.
Nakon prinudnog izvršenja nad državnom imovinom i njenog pretvaranja u privatnu imovinu, koje je izvršeno za nekoliko decenija, biće potrebno mnogo vremena i prolivanja krvi da narod ponovo uspostavi suverenite nad teritorijom na kojoj živi. Sadašnja generacije bi trebale biti svesne toga. Potoncima ne treba ostavljati u amanet teško breme borbe za vraćanje otuđene imovine i državne suverenosti nad imovinom i teritorijama pradedova, iz kandži pohlepnih i nemilosrdnih domaćih i stranih neoliberalnih kapitalista.
Autorski tekst
Doru Mohora
