Navigacija
Dragoslav Marković
Ožiljak na licu
(Objavljeno u: Алманах на литератите од кумановска околија, Литературен клуб при Работнички универзитет, 1963, Куманово)
Ulazim u zgradu Šeste muške gimnazije bojažljivo, ispunjen svečanom tišinom, srećan što se nakon tri godine vraćam knjizi. A ipak me neka hladna jeza obuzima kao da na ratni zadatak polazim. Čini mi se da sam u nečemu drukčiji od ostalih, da sam manji, bezvredniji Manji, jer sam načet, jer nisam celina. Jedan deo moga tela na meni danas više ne postoji.
Invalid sam, bez leve šake. Niz bedro mi visi rukav sakoa i lagahno me dodiruje, te boli jako boli. Podignem patrljak u visinu srca; ono zatrepti smanji se, a rukav visi prelomljen. To je opomena da sam načet.
Bole me sažaljivi pogledi sugrađana. Želim da sam ravan svima, pa sam usled toga prazan i nem kao i donja polovina mog levog rukava.
Zastidim se na kraju. Najzad, ja sam svoju ruku izgubi pošteno. Tu je druga i nju molim da bude snažna, da bude jača nego kad su bile obe.
Drug moj (jedan Bosanac) uvede me u direktorovu kancelariju. Stari profesor ustade, rukova se s nama, očinski se nasmeši i naglo uozbilji spustivši pogled na moj patrljak. Zamrači mi se pred očima i zacvileh u sebi sitno kao probodeno odojče.
Ušli smo u učionicu. Nastavnica francuskog jezika (naša razredna) upisivala je učenike. Direktor joj reče da i mene stavi u spisak. Ona me blago pomilova svojim tamnim očima (bejah srećan), no trenutak posle toga izvi obrvu ugledavši moju levu stranu. Iz zenica učenika plamsala je sažaljiva vatra. Zadrhtao sam. Okrenuh ostatak ruke pozadi na leđa, no rukav osta da visi.
Uplašio sam se i nisam čuo reči profesorke koja me je upućivala da sedne. Drhtao sam, zanet, gledajući u praskozorje jesenjeg jutra, u bele mantile, gledajući sad s mržnjom u svoju levu odsečenu šaku koja me napustila.
Seo sam u prvu klupu i osvestio se tek kad sam čuo zvono, čije sam zvonjenje želeo da se produži u nedostiž. Dobra polovina učenika su bili invalidi. Imalo ih je bez nogu, bez oka, bez ruke do ramena, a jedna devojka od dvedesetak godina izgubila je na sremskom frontu obe noge.
Njihova su lica zračila toplinom i verom u bolji život. Kad-kada iza te bodrosti mogla se naslutiti preživela patnja, prekinuti trenutak snažnih izdanaka. Osetih se mali među njima i bol se izgubljenom šakom vremenom iščeznu.
Ubrzo sam se sprijateljio sa učenicom iz moje klupe. Visoka i ozbiljna s ožiljkom na licu, ostavljala je utisak zrele dvadesetogodišnje devojke, a imala je jedva osamnaest. Njena ozbiljnost i povučenost privlačila me sve više i kao da sam negde u zavejanim vrtovima bezbrižnog detinjstva nazirao taj lik. No nikako da ga dokučim. . . . .
U naš gradić na obali Morave, jesen nadire sve neumoljivije. Kiše svakodnevno natapaju tvrdu, ispucalu zemlju. Toga leta suša je donela glad i prosjačenje, a okupacija podlost, krv, crne marame, leševe i partizanske odrede.
Odlazili smo u školu redovno, sve ozbiljniji i uplašeniji suočeni stravom, za sopstveni život. Vukli smo za sobom prvu polovinu šesnaeste godine i podmuklu surovost rata. Spavanja su nam bila upola, ispunjena konjskim topotom, žvizducima pištaljki, jaucima i kratkim pucnjevima s brda.
Te godine oktobar donese vlažne vetrove i opalo lišće. Idemo ulicama zaglušeni bukom motora i batom vojničkih čizama koje prate urlici nemačkih šlagera iz zvučnika.
Bojana Lebl je devojčica mojih godina. Ona voli proleće i život, voli muziku, cveće, ptice. Voli ljude i nosi žutu traku oko ruke. Vesela je i vedra, a kad je obuzme seta, tad se dugo u sinagogi moli bogu. Lepuškasta je devojka Bojana i sitna mršavih ramena skromno obučena. Njen otac je profesor u penziji- bez penzije.
Potamneli jesenji dan bliži se svome počinku. S prozora gledam u nebo čiji oblaci mile sa zapada. Nema sunca, nema plavog svoda. Skoro je prevalilo podne, a kao da suton širi svoja ogromna krila.
Ispod prozora, na ulici, jedan slepac udara u tamburu i peva. Ima neobičan, tužan glas, koji čoveka vuče u daljine. Slepac peva o Kosti Vojinoviću, peva snažno, otegnuto, pa sve liči na zanos bujice što nadire uvalama grada. Daleko se čuje odjek njegove tambure. Grupa četnika ga goni da peva o njihovom vođi- Kosti Pećancu, no on ih ne čuje, već produžuje da oživljava pale junake, kako bi iznenada, strastveno zalupao prstima po žicama, stapajući se s odjekom partizanskog pokliča, koji se probija trotoarima. Svirač peva i plače, podsećajući na uvenulo stablo čije su suhe grane ozelenele i radosno mašu prolećnom cvrkutu ptica na poleđini jeseni. Četnici se nadvikuju s njim, psuju ga a on- nepomični mudrac- u ritama, do neba svojim izgladnelim baritonom uznosi slavu partizanskih pobeda. Zgaziše mu tamburu, razbiše zube; s glave poteče krv, ali on samo nepomično raširi ruke i pođe uspravno pred njima put kasarne.
Ulicom zavlada zlokobna tišina. Ljudi se skloniše u svoje kuće da tamo sačuvaju sebe.
Još stojim na prozoru i gledam u praznu ulicu odakle čujem šapat slepčevih borbenih reči. Stojim i zurim u mrtvilo što se nadnosi nad gradom.
Izašao sam sa Bojanom na šetalište. Pričam joj tiho o tužnom događaju dana. Ona podrhtava. Napuštamo stazu gradsku šibani prezrivim protestima nekih građana.
Išli smo obalom reke često zastajkujući kraj vrba. Do nas je dopirao užurbani hod njen što se gubio niz pitomo Pomoravlje. A daleko, preko Morave, na padinama planina gorele su partizanske vatre veselo žmirkajući.
Više moje kuće prostirao se mlad, bujan šljivak u kome nas zateče policijski čas. Za sve vreme pričala mi je o životu u Parizu gde je pre rata, preko letnjeg raspusta, boravila s roditeljima. Slušao sam je očaran kulturnom istorijom Francuske i zvukom njenog tankog, prijatnog glasa. Držali smo se za ruke. Nešto se u nama rađalo veliko i jako, što mii sebi tada nismo umeli da objasnimo.
Bojana je morala te večeri ostati kod nas na prenoćište, jer nije smela preći preko ulice kojom su uveliko krstarile vojničke patrole vrebajući zakasnele prolaznike, pa je sa balkona naše kuće moja majka obavestila njene roditelje, posle čega se oni umiriše.
Nakon večere i kratkog ćaskanja otišli smo na spavanje. Ja sam legao u svoj, a ona u krevet moga brata koji je nedavno nestao bez traga. Ugasio sam svetlo i počeo da se svlačim. Bojana me pozva. Obuzme me na mah neka prijatna pomisao i toplina.
– Danas smo se tri puta sastali, reče. Slegoh samo ramenima u mraku.
– To je sreća.
Bio sam srećan.
– A gde je tvoj otac?
– Ćuti, rekoh drhteči.
– Možda je partizan, dodade poverljivo.
– Možda, promucah i silno zaželeh da je tu sad kraj mene da me oštrom bradom ogrebe po licu.
– Ja volim oca. Sigurno i ti Mišo?
– Ima mitraljez šaputao sam, i veliku crvenu zvezdu na kapi. Pomoćnik mu je moj brat. Oni će doći. . . . Sigurno. . . .
– Ti si Mišo dobar dečko, umiljato dodade Bojana na kraju i požele mi laku noć.
Nisam umeo da joj se zahvalim, niti da joj odvratim na „Laku noć“, već sam se zagnjurio u postelju da zagušim silna zvona u ušima.
Ležim i mislim o bratu, o ocu, o crvenoj Slobodi i Bojani, toj bliskoj mi siromašnoj devojci. Prevrćem se u krevetu i vraćam na dane kad smo se prvi put upoznali. Dok tako u poludremežu šetam kroz detinjstvo trže me glas majke.
– Spavaš li Mišo?
– Ne!
– Čuješ li neku viku napolju?
– Čujem.
– Opet nekoga odvode, zabrinuto je rekla i izašla. Vratila se posle par minuta usplahirena.
– Hapse Bojanine, zajeca spustivši se na ivicu mog kreveta. Bojana jauknu. Pokušali smo da je umirimo i sami zbunjeni i uplašeni. Spolja se čulo tupo hodanje, vika i čitav splet psovki. Kroz iskidanu zavesu prozora videli smo kako ih nepristojno i prostački guraju u „Crnu Maricu“ i starac jednako ponavlja:
– Otputovala je za Beograd k rođacima, verujte, gospodo!
Bojana pojuri k vratima dozivajući roditelje. Silom smo je zadržali. Najzad se galama prenese na drugi kraj ulice, a ispred njihove kuće ostade stražar da stoji i čuva je već opljačkanu.
Na staroj Sahat- kuli otkuca ponoć. San me je sve snažnije savlađivao. Bojanine me suze podećahu na mrtve jesenje kiše koje bude tugu i zamor kod čoveka.
U zoru sam se probudio. Pogledao sam na krevet u uglu: samo majka sedi na ivici i plače.
– Gde je Bojana, viknuo sam.
– Otišla je.
– Kuda?
– K svojima.
– U Beograd.
– Ne, u logor.
– U logor?! . . . i pustila si je?!
– Iskrala se sama, zasuzi mati i ubrzano poče mi objašnjavati.
– Možda je u svojoj kući pomislio sam radosno i ustao. Nije je tamo bilo. Dugo sam stajao kraj njihove kapije, ne osvrćući se na opomene stražara. Pošao sam u centar grada čvrsto rešen da se tučem ako mi se ko protivureči.
Moram je naći. Policijski čas se svršava? Kraj crkve sam zastao. Preko puta, u dvorištu Učiteljske škole, ograđeni bodljikavom žicom, stisnuti u gomilu, sedeli su na mokru zemlju ljudi, žene, deca. Bilo ih je oko stotinu- većinom Jevreji.
Na kapiji su, ukrućeno, stajala dva vojnika sa uperenim mitraljezima u ljude koji su se oprezno, ćutke skupljali oko logora.
– U konclogor, prenese se šapat gomilom koja je sve više narastala.
– Pusti me unutra, rekoh stražaru.
– Zašto?
– I ja sam Židov.
– Marš, ne laži, iskrivi vilicu on, pokazujući već nagorele zube.
– Jesam, jesam, uzvikivao sam unoseći mu se u lice.
– Gubi se odavde štene, ujede me stražar i uperi oružje u mene.
Pljunuo sam u stranu prezrivo i udaljio se.
Ponoć je. Kiša dosadno sipi. Na železničkoj stanici ljudi se kao lopovi šunjaju oko vagona, ne bi li ugledali nekog od svojih koji neznano kuda odlaze. Njihova su lica i bleda i modra, jer strah, stud i bol neizvesnosti prožima im tela. Stražari idu za njima i rasteruju ih; ponekog i udare; a taj se samo bolno izvije, odstupi na kratko, pa kad se opet skupe nagrnu s druge strane smrknuti i sve ozlojeđeniji, uporno kao gladna povorka beskućnika.
Rano izjutra voz krenu polako, i zahuktavši se, razvi brzinu i izgubi se u magli daljine ostavljajući za sobom pisak koji se zarivao u naše ojađene duše.
Uputio sam se u polje bezglavo. Neka me vetar nosi kuda zna i kud hoće! Gladne ptice su sletale na sveže oranice i čeprkale zrna žita iz njih. U meni nemir rastanka raste i širi se, čini mi se da vidim Bojanine ruke kako na vetru mašu oproštajno.
Našao sam se na pragu jedne seoske kuće i vide kako ljudi igraju i pevaju uz razvučeni kikot harmonike. Domaćin je ženio sina.
– Kakva harmonija života! Oduševljen sam!-
Na poziv domaćinove žene ušao sam unutra, ogrejao se malo kraj vatre i izašao na put odbivši jelo kojim su me nudili. Nešto kasnije vetar donese ogrizak rečenice do mene:
– Čudan prosjak!
– Uistinu prosjak. Da, usamljeni skitnik kome su ljudi vaše rase ugrabili deo života, radost i druga.
Kraj prvog dolapa, ispod sela, zastao sam i nehotice se setio Rakićeve pesme. Mnogo sam razmišljao o Bojani; upravo stalno, čak i u snu. Ne znam da li sam je voleo, ni da li je ona mene. Tek bilo mi je sve prazno i tuđe i danima sam lutao po mestima gde smo kao deca provodili vreme.
U gradu, kod prve trafike zastao sam da kupim cigarete. Prodavac me je odbio.
– Baš me briga, odrezao sam ravnodušno i u kafani, uz duplu ljutu, pripalio prvi put cigaretu, zaboravljajući uz opojnost alkohola i dima na strah, na rat, na Bojanu, na sebe i školu koju sam istog dana napustio.
Sad je zemlja moja slobodna. Nema više zelenih uniformi, nema šubara i brada, nema zločinaca i staha; ni policijskih časova i deportovanja. Nema bodljikavih žica i dugih noćnih zvižduka i rafala. Ne čuje se više zloglasno „Halt“! Samo rane, tragovi, ožiljci. . . .
Toga prvog posleratnog leta Evropom se bespomoćno pronosio jecaj Hirošime. Nečija srca nisu mirovala, nečije su ruke opet upirale prste ka suncu slobode.
Devojka iz moje klupe, sa ožiljkom na licu, zvala se Bojana Lebl. Dahau joj je progutao roditelje i brata a dim krematorijuma razneo osmehe njenih očiju.
Bojana i ja izlazimo svake nedelje u šetnju. Tad smo najslobodniji. Idemo putanjama Zvezdare, Topčidera, Košutnjaka. Idemo danju, noću- uvek. Govorim joj neprestano o sebi. Pričam o ratnim doživljajima, o borbama, o gladovanju, o ranjenim i mrtvim drugovima koji me u snu i na javi progone i zovu. A ona me uporno sluša i ćuti. Nemam smelosti da zarinem u njenu odsutnost, pa nastavljam da pričam o partizanskom životu do u beskraj.
Tumaramo satima šikarama i šumama. Lomimo se. A kad se umorimo, legnemo na toplu zemlju i osluškujemo klijanje biljaka koje rastu, zru i venu. Gledamo u letnje bistro- slobodno nebo često zagrljeni. No naša ljubav je čista, bezgrešna. Vole se samo naša detinjstva.
Nikada nismo otišli na plažu. Bojana to nije htela, a ja ne znam da li sam mogao jednom rukom plivati. Ona je preko celog leta nosila haljinu s dugim rukavima ozbiljna i nema. Nešto se iza te njene zamišljenosti veliko i teško krilo. Ožiljak mi je parao oči; zavlačio se u srž mojih znatiželja. Nikada nisam pokušao da tražim od nje poreklo tih tragova.
S vremena na vreme, nagonila me da pričam o našim školskim danima, pa kao i ranije, kad sam joj govorio o ratnim događajima, samo bi ponekad neprimetno mrdnula usnama pri čemu bi joj oči zasijale nekim tvrdim divljim žarom.
Nikad iz njenog oka nije kanula suza.
Ako sam ja bio bog neprestanog pričanja i žrtva sopstvene kazne sećanja, ona je bila verna boginja slušanja- osuđena da luta predgrađima grada i danju i noću; osuđena da kida nežne pupoljke šumskog cveća i lomi zelene grančice bilja.
Bližio se kraj našeg četvoromesečnog kursa za ratom ometene učenike. Uoči jednogodišnjice oslobođenja Beograda trebalo je da primimo svedočanstva.
Ali, osamnaestog oktobra, rano izjutra, nas dvoje smo otputovali u naš gradić, jer tog dana, ravno pre tri godine, Bojanu i njene roditelje okupatori su prognali.
Ležimo na ledini uzvišice usred vinograda. Ruke nam se dodiruju. Nebo je oblačno. Nema sunca, a nema ni kiše. Po malo vetar duva i povija grane polugolog drveća, na koje često sleću jata divljih ptica u potrazi za ostacima plodova. Otpaci očerupanih grozdova skorašnje berbe leže nemarno razbacani među redovima osiromašenih gidža. Osećam miris slatkog vina i dim jesenjih ognjišta. Sumor me već obuzima, iako iz obližnje šume čujem treptav zvuk čobanove frule. Ispod nas se ispružio gradić priljubljen uz rečicu koja se davi u Moravi.
– Nekada smo u njoj lovili rakove.
Podigao sam se i seo zagleda u Bojanine usne.
– I kupali se u „Mrtvoj vodi“, dodadoh uzrujano. Ona klimnu glavom podižući se na laktove. Sve se kao san iz bajke vraćalo među nas. Zamolila me je da joj pričam o našem zajedničkom predratnom i ratnom životu. Činilo mi se da je blagi dah zavičaja i u njoj probudio sećanje na srećno detinjstvo, na lepotu i svežinu proleća.
Sedeli smo jedno uz drugo, a ja sam govorio. Vetar je duvao golicajući naša lica. Najednom joj podiže kosu i ja tad prvi put ugledah drugi deo ožiljka njenog koji se gubio negde ka vrhu glave. Bojana upre ukočeno pogled u mene. Uplašio sam se. Desna strana lica joj zaigra, a crvena masnica još više pomodre. Odblesak krvnikovog noža probudi u meni bes i mržnju. Zadrhtah. Crni hodnici smrti zaigraše preda mnom. Užas rata sveg me ispuni. Oborih oči podižući levu šaku s ciljem da pramen dlaka sebi isčupam sa temena.
Trgao sam patrljak kao da ga prvi put vidim i zubima stao kidati rukav što visi, drhti i bode.
– Postrojili su nas, poče ona, i poveli prema kupatilu. Preda mnom su koračali ljudi, žene, devojke, dečaci, moj otac i majka (brat je već davno bio odleteo pod oblake). Znala sam uda nas vode. Pa ipak, pokorno sam tapkala za njima, ispunjena nekim glupim osećajem kraja. U hodniku sam ispred kabine zaplakala i polunaga bacila se na majčine grudi. Od nje me razdvojiše vojnici. Zamenik upravnika logora im naredi da me odvedu u njegovu kancelariju. Usprotivila sam se. Kome?! Šta su mogla moja jaukanja i trzanja? Odvukoše me na ledinu, a odatle u oficirsku sobu. Sela sam na stolicu i dugo, tiho plakala.
U skoro praznoj sobi gušio me ustajali zadah duvana.
– Lezi na krevet, zategnuto reče oficir i ne pogledavši me. Tresla sam se.
– Nikad!
– Odavde niko nije izašao kao čovek,
– Neću gospodine!
– Da legneš?! Još su mu ruke stajale na leđima. Gledao je kroz omaleni prozorčić na sobi.
– Da, da legnem. Nikad, bestidniče! Okrenuo se.
– Ovde nema heroja, zasihta koračajući čvrsto ka meni.
– Neću, neću!
– Hoćeš, hoćeš, zakripa Nemac i baci se na me. Branila sam se i suludom radošću osetih kako se nokti mojih prstiju uvlače u njegov topli mekani vrat. On kriknu. U sobu grunuše vojnici.
– Nož, viknu nasilnik i ja posle toga klonuh osećajući kako vrela krv klizi niz moje lice a tavanica igra nada mnom stvarajući vrata besvesti.
Obesčastili su me, sinu mi prva misao kada sam se probudila. Uplaših se od krvi poda mnom: uplaših se, jer je više nikada neće biti.
Nikog nema u sobi. Pogledah kroz prozor: dim se na julskom nebu gubio iz krematorija.
– Čemu plakanja, potapša me po ramenu oficir koji je tog trenutka ušao. Imao je plave oči i riđe brkove. Ne znam da li sam ga mrzela.
– Bolje što si ovde, trže me iz misli. Padoh mu u naručje željna zaštite. Padala sam mu svake večeri i ljudi me namrzoše- belu vranu, sa belim zavojem oko glave.
Tu Bojana stade zagledana nekud iza mene put planinskih ovršaka sa kojih su se sporo dizali mrki oblačci nalik na isprekidane misli njenog sećanja. Iz očiju su joj kapale retke suze i činilo se kao da ne traži utehu svojoj nesreći velika u samoj njoj.
– Kad je on otišao, nastavljala je, počeše se ređati na meni svi od komandanta do poslednjeg stražara. Podnosila sam i ćutala sita i gladna u isto vreme. . . Proletos sam rodila mrtvo dete… Bolje!
Opet stade. Pogled joj beše uprt u neisprano tužno nebo. Iznenada usne joj se zgrčiše i divlji neki bes zaplamsa joj u očima bez suza. Ustade, grčevito zgrabi haljinu i razdera je pokazujući naga prsa.
– Dođite! . . . Dođite zeleni bikovi! Dođite svi . . . I vi mrtvi i vi živi! Dođite na moja bela bedra. . . Čekam vas!
Stajala je uspravno potonula u mrak prošlosti, vitka i snažna na oktobarskom probuđenom vetru koji joj je mrsio kosu poigravajući se.
Okrenula se ka meni najednom nesvesno hvatajući se za dojku.
– Na, uzmi! Znam da hoćeš i ti. Ali čekaj, opusti ruke, zamisli se malo, pa uzrujano uze dizati haljinu u vis vičući:
– Najedi se, evo, ori, šta čekaš? Poznajem vas. . . Svi ste jednaki!
Udario sam je preko lica jauknuvši. Modrocrveni ožiljak se izvi na njenom obrazu u bolan krik nerazumlja. Video sam u ogledalima njenih očiju kolonu vojnika kako juriša na nju nesrećnu, nevinu i nežnu.
Začudo, smirila se posle izvesnog vremena i popravljajući haljinu i kosu reče pokajnički „oprosti“.
Pođosmo stazom koja nas između drvoreda divljih kestenova vodila u grada, nad kojim se bezbrižno spuštao suton ukrašen raznobojnim oblačcima na zapadu.
Bojana me uhvati pod ruku, pođe par koraka, pa stade premestivši se na moju levu stranu. Čvrsto je stiskala ostatak moje ruke naslonivši se ožiljkom na moje rame.
Išli smo ćuteći uz užurbane otkucaje srca, išli po opalom uvelom lišću koje je šuštalo pod našim koracima i dizalo se poskakujući, nošeno laganim jesenjim vetrićem.
** Naslovna fotografija: Dečaci partizani zarobili nemačkog majora na Neretvi (1943) | https://damjanpavlica.files.wordpress.com/2014/11/captured-german-major-on-neretva.jpg
